Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Pavle je bio samoproklamovani apostol neznabošcima. Pozivanje na njegov život i njegovu ličnost uglavnom se zasnivalo na primarnim izvorima, naročito iz njegovih Poslanica i delom na osnovu Lukinih zapisa u svom Jevanđelju. Značajniji izveštaji o prirodi Pavlovog života (istorijski) činjenica je, povećavaju sumnju da je on mnogo toga izmislio kako bi uskladio svoje motive (naravno bezuslovno) radi dobijanja najviše moći u hiršćanstvu.
Svakako da su temelji današnjeg hrišćanstva nastali usled ogromnog uticaja Pavla. Kao osnivač današnjeg hrišćanstva Pavle svedoči:
“Po blagodati Božjoj koja mi je dana, ja kao premudri neimar postavih temelj, a drugi neka zida u visinu; ali svaki neka gleda kako zida”.
Majkl Hart, američki matematičar, istoričar i izdavač, prilikom rangiranja stotinu najuticajnijih osoba u istoriji stavlja Pavla (a ne Isusa Krista) na drugo mesto najuticajnijih osoba u istoriji – drugu posle Poslanika Muhameda, neka su blagoslov i mir na njega. Prilikom rangiranja, Hart je jasno naveo činjenicu da je Pavle, zapravo, osnivač današnjeg hrišćanstva. Pavle, iznenađujuće nadmašuje Isusa, neka je mir nad njim, u Hartovoj listi, jer je on napisao više sadržaja u Bibliji nego svi njeni drugi autori, dok sam Isus, neka je mir nad njim, nije napisao ni jednu reč u njoj. Dovoljno je iznenađujuće da tzv. poslanice koje je Pavle slao Korinćanima, Rimljanima, Galatima, Efescima, Filibljanima, Kološanima, Solunjanima, Timotiju, Titu i Filimonu nemaju bitna pozivanja na istinite reči izrečene od samog Isusa, neka je mir nad njim.
Osim četiri oprečna stiha, koji su navodno pripisani Isusu, neka je mir nad njim, preko 2000 ostalih stihova iz Pavlovih poslanica njegov su izum. Hrišćani bi trebali znati da sam Pavle spominje svoje sopstveno Jevanđelje, ne Isusovo, mir na njega, u svojoj poslanici Rimljanima kada navodi:
“Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po jevanđelju mom preko Isusa Hrista.” (Rimljanima 2:16).
Činjenica je da Pavlova poslanica Rimljanima služi kao temelj današnjeg hrišćanstva. Svakako da je to čudno i ironično, znajući da nijedan stih od ukupno 430-tak stihova nije formulisan od strane Isusa, mir na njega, lično. Pavle se trebao neposredno pozivati na prvobitna učenja Isusa, mir na njega, da je njegovo zahtevanje za apostolstvom ili božanskom inspiracijom bilo, svakako, iskreno i istinito. Umesto toga, veliki deo njegovih biblijski navedenih poslanica (naročito ona poslanica namenjena Rimljanima) uzeto je iz Starog Zaveta. Njegove poslanice su svakako bile proizvod mučnih napora, ali to ne čini Pavla boljim od onih drugih ljudi, takođe autora Biblije.
Vredno je napomenuti da Atanazijevo Ubeđenje, o kojem smo ranije pisali, nije nikada poučavano od samog Isusa, mir na njega. Zapravo reč “Trojstvo” ili Atanazijevo ubeđenje samo po sebi nije nigde sadržano u Bibliji.
Dogma Trojstva je izvedena i iz Jevanđelja po Jovanu (5:7) koji navodi:
“Jer postoje tri koja bilježe na nebesima, Otac, Sin i Sveti Duh: i ta tri su jedno.”
Hrišćanski biblijski učenjaci naknadno su otkrili da je ova dogma umetnuta u verziji Kralja Džejmsa. Zapravo grupa od 32 hrišćanska učenjaka od najvišeg položaja, savetovana od strane odbora sačinjenog od 50 predstavnika različite veroispovesti, izašla je, 1946. god., sa novom verzijom (korigovanom standardnom verzijom) Novog Zaveta, i sa istodobnom revizijom kompletne Biblije, 1952. god., odbacujući prethodno navedeni stih.
Jedna od najvažnijih inovacija u Pavlovoj Crkvi jeste “krvno pokajanje”. U svojoj poslanici Rimljanima (5:9) Pavle kaže:
“Mnogo ćemo, dakle, većma biti kroza Nj spaseni od gneva kad smo se sad opravdali krvlju Njegovom.”
Ostali napisani delovi u Bibliji, u kojima se spominje hrišćanska dogma o krvnom okajanju ili o namesničkom žrtvovanju slede:
“Znajući da se propadljivim srebrom ili zlatom ne iskupiste iz sujetnog svog življenja, koje ste videli od otaca; Nego skupocenom krvlju Hrista, kao bezazlenog i prečistog jagnjeta;” (Prva saborna poslanica svetog apostola Petra, (18-19)
“I zahvalivši prelomi i reče: Uzmite, jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi; ovo činite meni za spomen. Tako i čašu, po večeri, govoreći: Ova je čaša novi zavet u mojoj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen.” (1. Korinćanima, glava 11:24-25)
“I reče mi: Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim. Dakle ću se najslađe hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova.” (2. Korinćanima, glava 12:9)
Prethodni stihovi protivrečni su osnovnom Isusovom, mir na njega, učenju, koji se tiču spasenja nečije duše:
“Jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u carstvo nebesko.” (Jevanđelje po Mateju, 5:20)
Hrišćani, međutim, mogu uvek naći načina da odbrane Trojstvo. Oni mogu, npr. da se oslanjaju na neosnovano priviđenje, prikazano Pavlu u vezi sa Isusom, mir na njega:
“Kojih su i oci, i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima, Bog blagosloven va vek. Amin.” (Rimljanima, 5:9)
To je međutim apsurd, znajući da ne postoji ni jedna jedina dvosmislena izjava u Bibliji u kojoj Isus, mir na njega, za sebe objavljuje: “Ja sam Bog , pa me zato obožavajte”. Naprotiv, on je rekao:
“Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volje svoje nego volju Oca koji me je poslao.” (Jevanđelje po Jovanu, 3:50)
“…Jer je Otac moj veći od mene”. (Jevanđelje po Jovanu, 14:28)
“Jer ja od sebe ne govorih, nego Otac koji me posla On mi dade zapovest šta ću kazati i šta ću govoriti. I znam da je zapovest Njegova život večni. Šta ja dakle govorim onako govorim kao što mi reče Otac.” (Jevanđelje po Jovanu, 12:49-50)
Ovo su samo neki od stihova koji jasno dokazuju da je Isus, mir na njega, tvrdio da je “Poslat” od Boga. U vezi s tim, doktor bogoslovlja i zapaženi hrišćanski profesor crkvene istorije, A.M.Renvik, isticao je da onaj koji je “Poslat” jeste, zapravo, POSLANIK.
Pavlovo jasno ispovedanje da je on: “… Izabran za jevanđelje Božije” (Rimljanima, 1:1), trebalo bi da ohrabri hrišćane da se počnu dvoumiti u vezi sa njegovim izmišljenim dogmama. Isus, mir na njega, i svi ostali poslanici, neka je na sve njih mir, propovedali su o Jednoći Boga, kao što je i navedeno u Starom Zavetu: Isaija (44:6):
”Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga.”
I Drugoj Knjizi Mojsijevoj (20:2-5):
”Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog koljena, onih koji mrze na mene.”
A takođe i u Novom Zavetu, npr. u Jevanđenju po Jovanu (5:44, 17:3):
”Kako vi možete verovati kad primate slavu jedan od drugog, a slavu koja je od jedinog Boga ne tražite.”
”A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.”
Oni nisu nikada učili o onome što je Pavle inovirao. Dakle, bilo kakvo pozivanje na Pavla je negiranje kazivanja samoga Isusa, neka je mir nad njim.
Nadalje, ako je Savle, što je drugo ime za Pavla, zaista čuo u svojoj viziji: “Savle! Savle! Zašto me goniš?” (Dela apostolska, 22:7) Onda je očigledno zaslužio ponižavajuću primedbu, jer je on u svom stvarnom životu žestoko proganjao istinske pristalice Isusa, mir na njega. Pavle i sam svedoči:
“Tako i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina. Kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetih ja zatvarah u tamnice, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih ja i do tuđih gradova.” (Dela apostolska, 26:9-11)
“Jer sam ja najmlađi među apostolima, koji nisam dostojan nazvati se apostol, jer gonih crkvu Božiju.“ (1. Korinćanima, glava 15:9)
Svakako da je Pavle bio otvoreni neprijatelj Isusu, mir na njega, i njegovim pristalicama. Normativnim aktom (a kamoli Božijim zakonom), Pavle bi bio isključen od dobijanja mesta apostola, imajući u vidu njegovu zločinačku pozadinu, posebno u vezi kampanje proganjanja istinskih Isusovih, mir na njega, pristalica. Ironično je, da ga je njegov zahtev za apostolstvom doveo u zatvor u Rimu, gde je tokom jednog suđenja tadašnji Guverner Festus, glasno viknuo: “… Pavle? Mnoge te knjige izvode iz pameti”. Ustvari, on je i ubijen zbog borbe za principe samo-proizvedenog Hrišćanstva. Pavlova zločinačka pozadina svakako da je zaslužila najstrožu kaznu.
Ostale inovacije Pavlove Crkve uključuju usvajanje sledećeg: Rimski Dan Sunca (Nedelja) kao hrišćanski Sabat; tradicionalni rođendan Boga- Sunca kao rođendan Isusa; simbol Boga-Sunca, krst svetlosti kao simbol hrišćanstva i sjedinjavanje svih ceremonija koje su se izvodile na dan rođendanskog slavlja Boga Sunca u svoje rituale.
Odlomak iz knjige “Konačno rešenje Trojstva”
