22. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Traženje Boga
Način gledanja koji čoveka sa razumom stečenim spoznajama vodi ka zabludama, meni je pomogao da ne padnem u grešku neplodnih razmišljanja. To što sam bio siguran da spoznaja istine može da se nađe samo na životnom putu, izazivala je sumnju u ispravnost mog življenja. Put koji me je vodio spasu bilo je moje poimanje sebe kao centra i smatranje da je samo to istinsko življenje. Shvatio sam da – ako želim da razumem život i njegov smisao, ako ne želim da živim životom parazita nego istinski život, – onda prvo moram da razumem smisao koji mu pridaju ljudi koji su uspeli da raspoznaju istinu, potom se sjediniti s tim životom i istražiti ga.
Tačno u to vreme desilo mi se nešto zanimljivo. Te godine kad mi je na um pala misao: «Da jednim metkom ili nečim slično završim sa životom?» Srce mi je izgaralo u nekom osećaju tuge zbog misli o kojima govorim. Ako bi trebalo da dam ime tom osećaju, mogao bih ga nazvati: «Potragom za Bogom». Ovo ponavljam sa najdubljim uverenjem: ova potraga za Bogom nije bila potraga mislima nego osećajima.
To je bio jedan osećaj straha, napuštenosti, samoće; osećaj nade i očekivanja jasne ili nepoznate pomoći, u sred kosmosa. Prilično sam bio uveren da je nemoguće dokazati postojanje Boga. Jer, Kant je dokazao da je to nemoguće potvrditi i ja sam to tako shvatao. A ipak, ja sam uprkos svemu tražio Boga i nadao sam se da ću da ga nađem. Nisam odustajao ni od uobičajene molitve tom Bogu kojeg sam tražio i kojeg nisam mogao da nađem. Nekad bih sabirao i procenjivao činjenice o nemogućnosti dokazivanja postojanja Boga što su zastupali Kant i Šopenhauer, a nekad bih nastojao da ih pobijem.
Razmišljao sam o tom kako nema uzroka tome, mislene kategorije kao što su prostor i vreme. Ako ja postojim, jedini razlog za to je ono što se naziva Bog. Ostajao sam pri ovoj ideji i nastojao svim sposobnostima svog bića da doprem do spoznaje tog uzroka. Čim sam dopreo do spoznaje da postoji sila čijim htenjem postojimo, osetio sam mogućnost života. Ipak sam nastavio da se pitam: «Šta je taj uzrok, ta snaga? Šta bi trebalo da mislim o njoj i kako bi trebalo da se ponašam spram onog što nazivam Bogom?» Na sva ova pitanja koja sam sebi postavljao ništa mi nije padalo na pamet osim poznatih odgovora: «On je onaj Koji stvara, Koji oživljava.»
Ovi odgovori me nisu zadovoljili. Osetio sam da gubim ono što mi je potrebno da bih živeo. Dušu mi je obuzeo strah i počeo sam da se molim onom što sam tražio, molio sam da mi pomogne. Moleći, shvatio sam da on mene ne sluša. Moje srce je bilo puno sumnji u postojanje Boga. Onda sam ponovo molio: «Molim te, smiluj se na mene, spasi me! Molim te, Bože, pokaži mi put!» Međutim, na mene se niko nije smilovao i ja sam osećao da moj život staje. Sa različitih tačaka sam to posmatrao i uvek sam dolazio do istog zaključka: nisam mogao da dođem na ovaj svet bez razloga i smisla. Nisam mogao ni da budem ptica koja je ispala iz gnezda pa nemoćno leži na leđima, kao što sam se osećao u toj situaciji. Čak i da je tako, jadna ptica koja je ispala iz gnezda i ostala ležeći, pevala bi u visokoj travi. Pa pevao sam i ja; pa znao sam da me je moja majka nosila pod srcem, hranila i volela. Gde je ta majka? Ako sam se rodio, pa ko me je rodio? Pa ne mogu da skrivam od sebe da me je na svet doneo neko ko me voli! Dobro, ko je taj neko? Opet Bog.
«Nisam mogao bez razloga da dođem na ovaj svet»
On je znao za moje traženje, video je moj očaj i moje sukobe. «On postoji!» Rekao sam sam sebi i bilo je dovoljno da to prihvatim. U meni se probudio život i ja sam osetio da postojim, osetio sam radost. Međutim, nakon kratkog vremena, izgubio sam interes za ideju prihvatanja Božijeg postojanja. Preda mnom je bio Bog, Stvoritelj koji nam je poslao svog sina spasitelja u tri različita oblika. Bog koji se odvojio od ovog sveta i od mene, poput komadića leda se istopio pred mojim očima i na kraju je ostalo samo ništavilo. Ponovo sam osetio kako se suši izvorište mog života. Ponovo me je obuzela sumnja i onaj ružni osećaj: osećaj da nema izlaza osim smrti. Ali, najgore je bilo to što sam osećao da nisam u stanju da to prevaziđem.