20. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Jedinstvo s Bogom
Spoznaja do koje dopiru obrazovani ljudi studiranjem, dakle, putem zdravog razuma, ide ka poricanju smisla života. Što se tiče velikog dela čovečanstva, njihovo gledište se ne oslanja na razum. Znanje, pak, koje se ne oslanja na razum, jeste verovanje; verovanje za koje sam verovao da treba odbiti; vera u jednog ili trojnog Boga, u to da je svet stvoren u šest dana, u demona, u anđele, u sve što ne bih mogao da prihvatim dok ne izgubim razum. Stanje u kojem sam se nalazio budilo mi je sumnju. Znao sam da, prateći pravac spoznaje oslonjene na razum, ne bih ništa pronašao osim negacije života. Rezultat spoznaje razumom je i ovo: život je jedna nevolja i ljudi to znaju. Ne živeti, to je u rukama ljudi. Međutim, oni su živeli pre, a žive i danas. Pa i ja, iako sam znao da je život jedna besmislenost, nevolja, ipak sam živeo i sad živim. Trebalo je sebe da oslobodim razuma da bih shvatio značenje života; od razuma koji nije mogao da egzistira bez tog smisla. Najbolji rezultat koji može proizići iz verovanja jeste upravo to.
Uporedo sa zbrkom u koju sam dopao, preda mnom su se otvarala dva puta: ili ono što sam smatrao sklonim razumu nije bilo sklono razumu, ili ono što sam smatrao besmislenim i nije bilo besmisleno. Tako sam počeo da pratim razvoj spoznaje razumom.
Prateći razvoj spoznaje na osnovu razuma i nadzirući njegove rezultate konstatovao sam da su rezultati do kojih se došlo potpuno tačni. Zaključak da je život jedno ništavilo neizbeživo se pojavio preda mnom. Zašto da živim? Šta će se pojaviti od stvarnosti i besmrtnosti iz mog uništenog življenja nalik na senku? Kakav je smisao mog smrtnog postojanja u ovom besmrtnom svetu? Da bih odgovorio na ovakva pitanja, počeo sam da istražujem život. To što ću rešiti sva pitanja nije mi garantovalo to da ću razumeti ono što sam preživeo. Koliko god moje pitanje na prvi pogled izgledalo prosto, ono je podrazumevalo tumačenje smrtnog putem besmrtnog ili obrnuto. Ovo drugačije ne bih mogao ni da uradim, pošto nije bilo ničega drugog što bi se i moglo da se uradi. Zbog toga je rezultat do kojeg bih stigao trebalo da bude: «Snaga je snaga, beskraj je beskraj, ništavilo je ništavilo.» Do nekog drugog rezultat nisam mogao da dođem. Kako god da sam postavio pitanje: «Kako bi to trebalo da uradim?» Odgovor bi bio: «Prema Božijim zakonima!» «A šta će proizići iz mog sadašnjeg života?» «Beskrajna patnja ili beskrajna sreća.» «Šta je smisao nepropadanja smrti?» «Susret sa večitim Bogom, Raj.»
Došao sam u situaciju da silom prihvatim ovo: pored spoznaje razumom koja je do tad po meni bila jedina i isključiva, celo čovečanstvo ima i spoznaju van razuma. Ta spoznaja je verovanje, dar stvaraoca koji daje mogućnost čoveku da živi i nastavi svoje bivstvovanje.
Kakvo god je bilo do tog dana za mene to celo vanrazumsko verovanje, takvo je ostalo; ja sam, međutim, bio primoran da ga prihvatim. Jer, samo je ono dalo odgovore na pitanja koje je čovečanstvo postavljalo u vezi sa životom i na kraju, pružalo mogućnost da se živi.
Spoznaja razumom me je potakla da prihvatim da je život i jedna besmislenost; moj život je stao, ukočio se, a mene je obuzela želja da ga uništim.
Gledao sam ljude, celo čovečanstvo i video sam da ljudi žive. Čak su povrh toga tvrdili i da znaju šta je smisao života. Pogledao sam onda prema sebi i video da sam i sam živeo dok nisam našao odgovore na pitanja o smislu života. Kao i drugim ljudima, i meni je mogućnost življenja i smisao života dala vera.
Istu stvar sam primećivao i kod ljudi sa drugih podneblja, kod mojih savremenika i umrlih. Još od ljudskih prapočetaka, svugde gde je bilo života, vera je davala mogućnost i želju za življenjem. Vera je u svojim osnovnim crtama svuda ista.
«Treba pronaći Boga»
Svaki odgovor koji je vera dala, kakav god i kome god da ga je dala, priključuje značenje večnosti smrtnom postojanju čoveka; značenje koje ne prestaje mukama, žrtvama i smrću. To znači da se smisao i mogućnost življenja može pronaći samo u verovanju. Dobro, šta je onda verovanje?
Shvatio sam da vera nije samo izlazak na videlo nevidljivih bića, samoobjava. (Ovo je tek jedna od definicija karakteristika verovanja.) Čovek nema relaciju sa Bogom.
(Prvo treba da veruje, pa tek onda da upozna Boga. Znači, nema verovanja posredstvom Boga.)
Prihvatanje vere većinom se shvata kao prihvatanje relacije čoveka sa Bogom i prihvatanje onoga što je čoveku rečeno. Tako je verovanje onda učenje o smislu ili življenju čoveka. Onda je to ono što čini da život traje, negirajući vlastito postojanje čoveka. Vera je snaga života. Ako čovek živi, onda i veruje. Da ne veruje kako mu je zapoveđeno da živi, tada ne bi ni živeo. Ako čovek shvata da je smrtnost tek jedna senka, onda je prinuđen da veruje u beskrajno. Jer, ne može se živeti bez vere. Grozim se danas kad se setim kako su počinjale i kako su se odvijale te rasprave o unutarnjem. Da bi čovek mogao da živi, on treba ili da ne vidi beskrajno, ili da dođe do nekih odgovora. Ja sam imao ovakav jedan odgovor, ali nisam osećao potrebu za njim dok sam verovao u smrtno. Kad sam hteo da to pojmim razumom, sva pojašnjenja koja su do tad prolazila jednostavno su nestala pred svetlom uma i došlo je vreme da prestanem da verujem u smrtno. Oslanjajući se na razumom utemeljene osnove stvari koje sam poznavao, počeo sam da tražim objašnjenje koje će moći da mi da smisao života. Ali, nije bilo moguće naći objašnjenje; došao sam do istog zaključka kao i najprobraniji i najučeniji umovi čovečanstva:
Šta sam učineo tražeći odgovor u iskustvenom znanju? Želeo sam da saznam razlog našeg postojanja i istraživao sam sve oko sebe s tim ciljem. Naučio sam jako puno stvari o različitim temama, ali nisam mogao da pronađem ništa od onoga šta sam smatrao suštinski neophodnim.
Što se tiče mog traženja odgovora u filozofiji, studirao sam strukturu razmišljanja svih onih koji su bili u istoj situaciji kao ja, koji nisu mogli da pronađu odgovor na pitanje razloga življenja. Naravno da tako nisam mogao da naučim ništa više od onog šta sam znao, to jeste, od onoga da čovek ništa ne zna.
«Šta sam ja?»
Odgovor: «Jedan smrtni delić.»
Eto, u ovim rečima je sav problem.
Ovo jednostavno pitanje koje bi se omaklo sa usta svakom oštroumnom detetu, ljudi su postavljali sebi uvek iznova, kao da nikad pre nije isto pitano.
Ovo pitanje su ljudi postavljali i istraživali od prvog trenutka postojanja. Od najstarijih vremena, od samog početka je bilo jasno da za rešenje ovog pitanja nije bilo dovoljno procenjivati smrtno sa smrtnim i večito sa večitim. Čovečanstvo, od momenta stvaranja do danas, istražuje vezu smrtnog i večitog i to pretače u reči.
Prođimo logičkim istraživanjem kroz sve te pojmove koji u sebi sadržavaju značenje života i odnos smrtnog naspram večitog – Bog, nezavisnost, dobrota i sl. Ovi pojmovi ne bude kritiku razuma. Da nije tako zastrašujuće, zar ne bi bilo jako smešno i detinjasto obmanjivati se gordošću i mirom? Poput dece koja rastave sat, pokvare opruge, igraju se kao igračkom, a onda se zbunjeno pitaju: «Zašto sat više ne radi?»
Pitanje odnosa prolaznog i beskrajnog ne može da se izbegne i jako je važno. Isto je i sa pitanjem života, mogućnosti življenja. Ovo jedino pitanje koje nalazimo svugde, uvek i kod svih naroda, – rezultat je vremena u kojem su ljudi trošili svoje živote; pitanje toliko teško da mu se slično ne može pronaći – pitanje koje je svakom jasno, a na koje ne možemo da nađemo odgovor, neodgovorno zaobilazimo da ga ponovo postavimo. Pojam večitog Boga, svetosti duha, svetosti ljudskog, sjedinjavanje ljudskog sa božijim, kakvoće duše i ljudskih predstava o temi dobrog i lošeg, sve to su pojmovi koji su se pojavili maglovitoj beskrajnosti ljudske misli. Da nije toga, ne bi bilo ni samog života.
Ostavljajući po strani sva ova ljudska razmišljanja, želeo sam da postavim sve iznova prema svojim idejama. Tako sam razmišljao u to vreme. Temelji ovih ideja su uostalom već bili u meni. Na kraju sam razumeo sledeće: u odgovorima koje pruža vera skrivene su najdublje spoznaje ljudi i ja nemam pravo da ih poričem oslanjajući se na razum. Ovi odgovori samo i jedino odgovaraju na pitanje života.