Zašto se čudo poslanika Muhammeda očituje u književnosti?

Čuda su se, u svim vremenima, događala u onome što kruniše to vreme, tj. u onome u čemu su ljudi dostigli vrhunac, stavši na krajnju granicu do koje čovek može dostići. I kada nešto vide van te granice, znali bi da je to od Boga. I kada su, npr. faraonovi vračevi u vreme Mojsija, neka je mir na njega, videli pretvaranje njegovog štapa u zmiju koja guta njihove čarolije, znali su da to nije veštački načinjena čarolija, već nešto što izlazi izvan tih okvira. Shvatili su da se radi o Božijem, Mojsiju datom čudu, pa su poverovali u njega i u Onoga Ko šalje Mojsija.

U vreme Isusa je bila razvijena medicina, i ljudi su videvši oživljavanje mrtvog, izlečenje gubavca i od rođenja slepog, znali da to nije stvar medicine, nego čuda koja Bog daje Isusu, ne bi li poverovali u njegovo poslanstvo i sledili ga.

U vreme Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, je književnost bila na vrhunacu svoga uspona. Ona je sa svoja dva ogranka, pesništvom i prozom, predstavljala njihov ponos. I kada je Muhammed, neka su blagoslov i mir na njega, došao sa Kur'anom pred kojim su nemoćno stajali svi pesnici i književnici, odmah su shvatili da je to Božije delo i da je onaj ko u njega ne poveruje prkosnik i ohol.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’