Trojstvo i raspeće u starim paganskim verama

Vavilonci su verovali u Trojstvo već od četvrtog milenijuma p.n.e. Oni su svoja mnogobrojna božanstva svrstavali u dve grupe, od kojih svaka za sebe predstavlja jedan vid Trojstva. Sistem njihovih božanstava je izgledao ovako:

Prva grupa:

– Bog neba, Bog zemlje i Bog mora.

Druga grupa:

• Bog Meseca, Bog Sunca i Bog pravde.

Već smo ranije rekli da su Egipćani poznavali Trojstvo predstavljeno u Izidi, Ozirisu i Horusu. Hindusi od davnina poznaju učenje o Trojstvu. Ono je po njima predstavljeno u Brahmi, Višnu i Sivi. Ova tri božanstva, iako zasebna, ipak predstavljaju jednu celinu; Trojstvo u jednom. Stari Egipćani su, takođe, kako izjavljuje kralj Ahnaton, poznavali sjedinjavanje božanstava u Amonu, kralju bogova i Atonu, bogu Sunca.

Ptolomej Prvi je u Aleksandriji podigao veličanstveni hram Serabijum u kome se obraćalo ranije pomenutom Trojstvu predstavljenom, kao što smo rekli u Ozirisu, Izidi i Horusu. Tako su ova tri božanstva, makar i u molitvi, bila prisutna na jednom te istom mestu.

Nakon rođenja Isusa Hrista dolazi Plotin (205-270) koji obnavlja Platonovo učenje o Trojstvu, ovaj put predstavljeno u:

1. Jedinom ili Praiskonskom,
2. Razumu koji iz njega proizilazi i
3. Duši koja izvire i iz nje nastaju zvezde i ljudi.

 

Raspeće u starim paganskim verama

Prvobitna ideja o raspeću ni po čemu ne pripada hrišćanskom učenju. Izgleda da se ona u hrišćanstvo uvukla iz drugih učenja, naročito onih koja su dolazila iz Indije. Razlozi za ovakvu tvrdnju su pre svega postojanje ideje o raspeću u učenjima indijskih vera nekoliko stotina godina pre rođenja Isusa Krista.

Hindusi, naime, veruju da je Krišna, sin Prvorođenac i jedna od inkarnacija boga Višnu koji nema početka ni kraja. Oni veruju da je na Zemlju došao iz milosti kako bi je spasio tereta koji je pritiska i kako bi se žrtvovao za dobrobit čovečanstva. Na slikama je prikazan sa probijenim rukama i nogama kako visi na krstu. Zbog toga se Krišna prikazuje u liku heroja koji odiše božanstvom i požrtvovanošću za dobrobit celog čovečanstva. Stanovnici Nepala i Tibeta veruju da je njihov bog Endra raskovan na krstu i žrtvovao svoju krv kako bi čovečanstvo spasao od greha. U njihovim svetim knjigama možemo da naiđemo na crteže prikazane u obliku krsta.

Ako svi navedeni dokazi potvrđuju da hrišćansko učenje ima paganske, a ne nebeske izvore, jer se temelji na paganskim verama drevnih naroda, a ne na nebeskoj objavi i učenju prejašnjih poslanika kao što su Avram, Jišmael, Jakov, Josif, Mojsije, neka je na sve njih blagoslov i mir, i drugi, mi se pitamo šta je tim ljudima pa ništa ne razumeju?

Odgovor na ova pitanja mogu nam pružiti reči islamskog učenjaka Ibn Tejmijje. On, naime, detaljno govori zbog čega su hrišćani i njima slični zalutali. Zato ćemo navesti neke od njegovih stavova:

1. Kao prvi razlog Ibn Tejmijje navodi to što su hrišćani umesto jasnih i nedvosmislenih reči prenetih od verovesnika, počeli koristiti slične reči sa dvosmislenim značenjem. Svaki put kad bi čuli neku reč ili izraz sa nejasnim, tajnovitim, pa čak i sumnjivim značenjem, oni su ga tumačili i shvatali po svom proizvoljnom nahođenju, bez ikakvih valjanih argumenata za to.

Jasne i nedvosmislene reči i izraze koje su se sa njihovim shvatanjima kosili ili ih svojim željama nisu mogli prilagoditi, oni su ili odbacivali, ili koristili u pogrešnom značenju. Uz ovo, brojni su primeri prihvatanja sumnjivih dokaza pomoću razuma i sluha i odbacivanja jasnih tekstova.

2. Neke natprirodne pojave, koje su đavoljeva stvar i obmana, hrišćani i njima slični smatrali su čudima. Zbog ovakvog shvatanja zalutali su mnogi ljudi kao što su idolopoklonici, kojima se pričinjavalo da im govore kipovi. Verovali su da im vračevi o nevidljivom svetu govore istinu i sl. Sve to je bila laž i obmana od đavola u koju nisu smeli poverovati.

3. Treći razlog zbog koga su hrišćani zalutali bio je taj što su verovali u lažne priče i vesti koje su dolazile do njih.