1. KONAČNO REŠENjE ZAGONETKE TROJSTVA

Da li ste svesni istorijske rasprave između dve doktrine: Trojstva i Unitarijanizma?

Da li ste takođe svesni da islam nudi konačno rešenje ovoj protivrečnosti?

Nesuglasnost u vezi sa Trojstvom je jedan od ključnih događaja u istoriji hrišćanstva. Svetski priznati istoričar Edvard Gibon ukazuje da je kontroverzija Trojstva (koja je doživela svoju najveću žestinu tokom četvrtog veka) naknadno prodrla u svaki kutak hrišćanskog sveta.[1]

U jednu ruku, Pavlova crkva (danas poznata pod nazivom Rimokatolička crkva) borila se vekovima za sveobuhvatno prihvatanje doktrine koja zagovara Trojstvo. Koncept Trojstva jeste zapravo srž Atanazijevog ubeđenja koje glasi:

“Postoji jedna osoba (Otac), druga osoba (Sin) i treća osoba (Sveti Duh). Ali Božanstvo Oca, Sina i Svetoga Duha je jedno; Slava je jednaka, Veličanstvo podjednako večno… Jer, kao što smo primorani po hrišćanskoj veri da priznamo svaku Osobu zasebno da je Bog i Gospodar, tako nam je zabranjeno po Katoličkoj[2] religiji da kažemo da postoje Tri Boga ili Tri Gospodara.”

Priroda ovog ubeđenja vekovima je bila kontroverzna i misteriozna, tako da i sam njegov autor, Atanazije Veliki – Aleksandrijski patrijarh, jedan od prvaka Pavlove crkve, nije uspeo u potpunosti da ga razume. Ovaj borac za Trojstvo sam je priznao da: “Kad god bi prisilio svoj razum da posreduje na božanstvu Logosa, njegovi uzaludni i mukotrpni pokušaji, bi mu izmicali tako da što bi više razmišljao to bi manje razumeo, i što bi više pisao, bio bi manje sposoban da izražava svoje misli.”[3]

Sama priroda Trojstva toliko je misteriozna da, kao što je Edvard Gibon napomenuo: “Koliko god da uspemo da izvučemo bilo kakav pozitivan zaključak iz jedne negativne ideje, neminovno se nađemo u mraku, zbrci i neizbežnoj protivečnosti.”

U drugu ruku, Apostolska crkva tokom niza godina branila je svoje verovanje u Jednog Boga, i kao takva ona je isključila božanstvo Isusa, neka je mir na njega. Među onima koji su se u samom začetku protivili doktrini Trojstva bili su tzv. Ebioniti iz Nazareta. Oni su smatrali da je Isus, neka je mir na njega, jedan od najvećih poslanika, nadaren nadnaravnim vrlinama i snagom.

Misterije oko hrišćanstva bile su opasno izložene javnoj debati kada se Arije, jedan od prvaka Apostolske crkve, suprostavio biskupu Aleksandru, prvaku Pavlove crkve. Ova dvojica bila su u žestokom teološkom sporu punih sedam godina (318.-325.). Arije, učenik Luciana iz Antiohije, najvećeg kritičara Trinitarističke doktrine, žestoko je branio viđenje da je Bog Jedan i da je kao takav Večan.

Takav unitarijanski pogled na veru, koji je podudaran izvornom Isusovom, neka je mir na njega, učenju kao i učenju svih ostalih poslanika, neka je mir na sve njih, konačno je izložio kritici doktrinu o Trojstvu i doveo je u stanje spora. Ovo međutim nije zaustavilo Crkvu Pavla da pridobije kontrolu nad velikim delom hrišćanstva. To se dogodilo usled dobro poznatih razloga o kojima će se diskutovati nešto kasnije. Sledeće poglavlje pokazaće nam istorijsku podlogu Trinitarističke kontroverzije.

 

Fusnote: 

[1] Edward Gibbon, The Decline and Fall of the Roman Empire (Pad i Propast Rimskog Carstva), GLIV, Izdavač J. B. Bury (New York: AMS Press Inc., 1974.), str. 355

[2] U širem značenju nazivale su se Katoličkom i Crkva na Zapadu (Katolička Rimska Crkva) i na Istoku (Ortodoksna crkva),(op.prev.) Vidi i Opštu Enciklopediju, (Zagreb: Jug. Leksikografski Zavod, 1978.), Gl.ured. Josip Šentija, str. 312.

[3] Edvard Gibbon, G1.II, op.cit., str. 360-361.