Istina o prvom (Adamovom) grehu

Pitanja u vezi sa verom su osetljiva tema. Međutim, uz napredak komunikacijskih tehnologija i rušenje kulturoloških barijera, postalo je neophodno da se verovanja istraže na objektivan način i otvorenog uma. Svi verski učenjaci i vernici koje to dotiče trebaju da saslušaju alternativne stavove ili verovanja ljudi koji potiču iz drugih kultura i koji tragaju za odgovorima kojima bi se razrešila, ili bar pojasnila razna pitanja opšte prirode, posebno ako se ta verovanja izvoze zajedno sa svim vrstama robe. Vlade postavljaju standarde kvaliteta na sve vrste izvoza, stoga smatram da je potrebno da se provere i te zajedničke vrednosti i verovanja. Pre svega, naša povezanost sa hrišćanskim svetom postala je tolika da se obe strane moraju upoznati sa tim na koji način svaka od njih može doprineti boljem razumevanju jednog tako važnog pitanja.

Pošto je koncept Prvobitnog greha u Hrišćanstvu kamen temeljac niza verovanja poput toga da je Isus, mir nad njim, Bog a zatim i pojma raspeća i pojma spasenja, ovaj koncept je bitna tema za izučavanje.

Metodologija koja će biti korišćena pri ovoj analizi Prvobitnog greha uključuje dve vrste dokaza. Prva je istraživanje na osnovu svih logičnih mogućnosti koje bi objasnile istinu o Prvobitnom grehu. Zapravo, pisac se oslanjao na argumente iznešene od strane čuvenog muslimanskog učenjaka iz 13. veka n.e. Ibn Tajjmija.[1] Druga vrsta dokaza korišćena pri izučavanju koncepta Prvobitnog greha potiče iz same Biblije[2] kako bi se otkrila istinitost samog koncepta u Hrišćanstvu. Time je na kraju ostavljeno čitaocima koje je Bog obdario razumom, i čime se razlikuju od drugih Njegovih stvorenja, da razmišljaju, analiziraju, procenjuju i sami odluče.

Zašto je važno izučavanje koncepta Prvobitnog greha u Hrišćanstvu?

Profesor Jungen Moltman je u svojoj knjizi Raspeti Bog kazao:

 „Smrt Isusa na krstu je u srži svih hrišćanskih teologija. Sve hrišćanske tvrdnje o Bogu,  o stvaranju, grehu i smrti fokusiraju se na razapetog Hrista. Sve hrišćanske tvrdnje o istoriji, o nadanju, potiču od razapetog Hrista.”[3]

Očigledno je da, kada ne bi postojao koncept Prvobitnog greha, ne bi bilo potrebe za raspećem, spasenjem ni iskupljenjem greha.

Garner Ted Armstrong, izvršni potpredsednik i ko-izdavač Čiste Istine (hrišćanskog časopisa iz Amerike koji trenutno ima tiraž od 6 miliona primeraka mesečno i besplatno se distribuira širom sveta) pokušava da odgovori na sopstvenu zagonetku pod naslovom: „DA LI JE VASKRSENJE PREVARA?”

Vaskrsenje Isusa Hrista iz Nazareta, mir nad njim, je ili izvanredna istorijska činjenica ili sramna, namerna izmišljotina poturena Hrišćanima.[4]

Džoš Mekdauel, američki jevanđelista kazao je u svojoj knjizi Faktor vaskrsenja:

„Bio sam primoran da zaključim da je vaskrsenje Hristovo ili jedna od najzlobnijih, najbezdušnijih i najpokvarenijih prevara ikad podmetnutih ljudskom umu, ili pak najfantastičnija istorijska činjenica.”[5]

Uz svu navedenu kontroverzu među nekim od najeminentnijih američkih i drugih jevanđelista po pitanju raspeća, koje se smatralo neophodnim da bi došlo do iskupljenja Prvobitnog greha, shvatamo važnost istraživanja ovog koncepta.

Kako Bog može biti razapet da bi spasio čovečanstvo?

Hrišćani su prešli sve granice pripisujući Svemogućem Bogu da je nepravedan. Zaista su podrivali Boga kao nijedna druga skupina ljudi do tada. Zapravo, daleko su od hvaljenja i veličanja Boga. Oni tvrde da, kada je Adam, mir nad njim, jeo sa zabranjenog drveta, Bog se na njega naljutio i kaznio ga. Ta kazna pala je i na sve Adamove potomke sve do dolaska Isusa, mir nad njim. Isus, mir nad njim, je razapet kako bi se generacije posle njega oslobodile greha svojih praočeva. Hrišćani takođe veruju da je Sotona porobio sve Adamove, mir nad njim, sinove, čak i Božije poslanike poput Noje, Avrama, Mojsija, Davida, Solomona i drugih poslanika, mir i Božiji blagoslov nad njima. Sa druge strane, pogledajmo šta kaže Kur'an o poštovanim poslanicima Božijim:

„I Mi mu poklonismo i Isaka i Jakova; i svakog uputismo – a Noja smo još pre uputili – i od potomaka njegovih Davida, i Solomona, i Joba, i Josifa, i Mojsija, i Arona – eto, tako Mi nagrađujemo one koji dobra dela čine – i Zaharija, i Jovana, i Isusa, i Iliju – svi su oni bili dobri.“ (Kur'an, 6:84-86)

Znamo da je Avramov, mir nad njim, otac bio nevernik, ali Bog nije kaznio poslanika Avrama zbog tog velikoga greha njegovoga oca. Stoga, logički gledano, da li bi ga Bog smatrao odgovornim za greh njegovog praoca Adama, mir nad njim? Hrišćanski koncept Prvobitnog greha pretpostavlja da se Adam nije pokajao. Međutim, Bog je kazao da se pokajao i da mu je On oprostio. Ovo Svemogući Allah (Bog) kaže o Adamu, mir nad njim:

„I Adam primi neke reči od Gospodara svog, pa mu On oprosti; On, doista, prima pokajanje, On je milostiv.“ (Kur'an, 2:37)

Hrišćani su preterali u tvrdnji da je putem raspeća, što je jedan od velikih greha, Bog spasao Adama, mir nad njim, i njegove potomke od Pakla. Oni takođe tvrde da je putem tog navodnog raspeća Bog prevario Sotonu, ne poricajući činjenicu da je Sotona pokazao neposlušnost Bogu čime je zaslužio kaznu jer nije želeo da se pokloni Adamu, mir nad njim, i zato što ga je naveo da počini greh. Zapravo Bog je imao priliku da kazni Sotonu mnogo pre dolaska Isusa, mir nad njim. Stoga se moramo zapitati zašto se sinovi Adamovi smatraju odgovornim za grešku njihovog praoca.

Zapravo, Isusov, mir nad njim, život uglavnom je obavijen velom misterije, osim one tri godine poslaništva. Ne isplati nam se da ovde raspravljamo o sumnjama i nagađanjama među ranim hrišćanskim sektama i muslimanskim učenjacima. Pravoslavna crkva svoju doktrinu zasniva na činjenici da je Isus, mir nad njim, izgubio život na krstu, da je umro i bio pokopan, da je trećega dana vaskrsao telom i bez ijedne rane i da je šetao i razgovarao, jeo sa svojim apostolima, a potom je telom vaznesen na nebo. Ovo je neophodno za održanje teološke doktrine da je Isus, mir nad njim, žrtvovao svoju krv i telo kao i za njegovo preuzimanje iskupljenja za grehe, ukljujčujući tu i urođeni Prvobitni greh, čije postojanje Islam odbacuje.[6]

Međutim neke od ranih hrišćanskih sekti odbijale su doktrinu da je Isus, mir nad njim, umro na krstu. Didat je u svojoj knjizi Crucifixion or Crucifiction? (str. 19-38) naveo brojne činjenice koje idu u prilog neistinitosti ovoga koncepta. Većinu dokaza uzeo je iz Biblije i drugih spisa hrišćanskih poglavara.

Pitanje raspeća onako kako je predstavljeno u Hrišćanstvu samo još više podržava tvrdnje Jevreja da oni stoje iza Isusovog, mir nad njim, raspeća, što se, naravno, nikada nije desilo.

Umesto toga, pogledajmo šta Kur'an kaže po pitanju raspeća:

„Ali zato što su Zavet prekršili i zato što u Allahove dokaze nisu poverovali, što su nevine verovesnike ubijali i što su govorili: “Naša su srca kruta” – Allah im je, zbog neverovanja, njihovog srca zapečatio, pa je samo nekolicina među njima verovala. I zbog neverovanja njihovog i zbog iznošenja teških kleveti protiv Marije, i zbog reči njihovih: “Mi smo ubili Mesiju, Isusa, sina Merjeminog, Allahovog poslanika!” A nisu ga ni ubili ni razapeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razišli, oni su sami o tome u sumnji bili; o tome nisu ništa pouzdano znali, samo su nagađali; a sigurno je da ga nisu ubili, već ga je Allah uzdigao Sebi. – A Allah je silan i mudar.  I nema nijednog sledbenika Knjige koji, kada bude umirao, neće u njega onako kako treba da poveruje, a na Sudnjem danu on će protiv njih da svedoči. (Kur'an, 4:155-159)

U gore navedenim kur'anskim ajetima postoji spisak pakosti i nepravdi za koje se Jevreji okrivljuju, a da bismo ih razumeli moramo razumeti neke reči kao što su: „Allah im je srca zapečatio”[7]. Nepravde i pakosti Jevreja bile su:

1. Prekršili su Zavet;
2. Nisu verovali u Allahove dokaze;
3. Ubijali su Božije verovesnike i bili su dvostruko krivi, za ubistvo i za namerno odbacivanje Božijeg zakona; i:
4. Bili su arogantni i sebični što označava bogohulno zatvaranje njihovih srca kako nikada ne bi mogla da prime Allahovu milost.

Sledi novi niz nepravdi iz drugog ugla:

1. Odbijali su veru;
2. Klevetali su bogobojaznu i časnu ženu poput Marije koju je Allah odabrao da bude mati Isusova, mir nad njim;
3. Hvalisali su se kako su ubili Isusa, a zapravo su potpali pod uticaj sopstvenih halucinacija;
4. Skretali su ljude sa Allahovog puta; i:
5. putem prevare i zelenašenja su tlačili svoje sunarodnike.[8]

Kleveta protiv Marije bila je da nije čestita tj. da je bludnica. Loše je iznositi takve tvrdnje protiv bilo koje žene, a posebno je veliko nepoštovanje izneti ih protiv Marije, majke Isusa, mir nad njim, Allahovog poslanika. Jevreji su od samog početka odbili njegovu poruku ismevajući se Allahovoj moći preko neobičnog rođenja Isusovog, mir nad njim.

Čednost jedne žene je veoma poštovana jer čini osnovu njenog dostojanstva i časti u koju niko ne sme da sumnja ukoliko ne postoje snažni dokazi, od strane četiri svedoka koji su jasno videli da je počinila greh u toku samog čina. Ukoliko četiri svedoka ne uspeju da dokažu da je žena ukaljala svoju čast, biće kažnjeni bičevanjem 80 puta, a njihovo buduće svedočenje neće biti valjano.

„One koji okrive poštene žene, a ne dokažu to sa četiri svedoka, sa osamdeset udara biča izbičujte i nikada više svedočenje njihovo ne primajte; to su nečasni ljudi, osim onih koji se posle toga pokaju i poprave, jer i Allah prašta i samilostan je!“ (Kur'anu, 24:4). 

Mnoge hrišćanske sekte poput Vasilidejaca odbijale su tvrdnju o Isusovom raspeću pa su njihovi pripadnici verovali da je umesto njega razapet neko drugi. U Doketizmu (ranohrišćanskoj sekti) se veruje da Isus, mir nad njim, nikada nije imao telo u fizičkom smislu i da je njegovo telo bilo samo privid i da je suštinski bio duhovno biće. U Jevanđelju po Barnabi podržana je teorija da je Isusa, mir nad njim,  neko zamenio na krstu.[9]

Dalje, Hrišćani tvrde da je Isus, mir nad njim, bio bog-čovek. Da je namerno dozvolio nevernicima da ga razapnu, kako bi Isus (njima Bog) prevario Sotonu. Tvrde da je Isus sakrio svoj božanski identitet kako ga Sotona ne bi poznao. Kažu da je dozvolio neprijateljima da ga uhvate, prebiju i pljunu mu u lice.[10] Hrišćani takođe tvrde da im je dozvolio i da ga razapnu i da mu stave trnje na glavu i da je pokazao da se boji smrti.

Onda je počeo da izgovara:

„Eloi! Eloi, lama savahtani? Odnosno: Bože, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Jevanđelje po Mateju, 27:46)

Prema verovanju Hrišćana, Isus je kazao ove reči kako Sotona ne bi shvatio da je on „Bog” ili „Sin Božiji”. Sotona želi da njegovu dušu pošalje u Pakao, kao što je to uradio sa dušama poslanika Noja, Avrama, Mojsija (mir i Božiji blagoslov nad njima) i drugih Božijih poslanika i vernika. Zato će Bog da se raspravlja sa Sotonom pitajući ga: „Zašto si uzeo moju dušu?” Na šta Sotona uzvraća: „Zbog tvog greha.” Potom bi ljudski deo Boga kazao: „Ja nemam greha kao drugi poslanici. Oni su grešili i zaslužili su da im se duše nađu u Paklu.” Hrišćani takođe tvrde da je na ovaj način Bog našao izgovor (odnosno razlog) da kazni Sotonu. Tako je Bogu dozvoljeno da kazni Sotonu i spasi potomke Adamove, mir nad njim, od boravka u Paklu.

Ove tvrdnje su lažne i nepravedne prema Svemogućem Bogu. Ko se usuđuje da na takav način govori o Bogu? Ovo je zaista užasno i bez presedana srozalo Božije znanje, Njegovu mudrost i pravednost.

Bog kaže u Časnom Kur'anu:

„Reci: ‘Kad bi more bilo mastilo da se ispišu reči Gospodara mog, more bi presušilo, ali ne i reči Gospodara mog, pa i kad bismo se pomogli još jednim sličnim.'“ (Kur'an, 18:109)

Proverićemo ove tvrdnje logički i iz više uglova.

Ako prihvatimo da je Isus, mir nad njim, govorio: Eloi! Eloi, lama savahtani?  Bože, Bože moj, zašto si me ostavio? (Jevanđelje po Mateju, 27:46)

A da je pritom lagao samo da bi obmanuo Sotonu, onda ga optužujemo da laže. Međutim, muslimani veruju da Božiji poslanici nikad ne lažu jer su svi Božiji poslanici nepogrešivi. Druga mogućnost je da Isus, mir nad njim, nije znao da je „Sin Božiji” što svakako ne dolazi u obzir.

Jedina preostala mogućnost, koja je ujedno i najverovatnija, jeste da je Isus, mir nad njim, bio čovek.

Koja je prava priroda Isusa Hrista?

Ako je Sotona uzeo duše sinova Adamovih zbog greha njihovog praoca, onda nema razlike između ljudske prirode Hrista, mir nad njim, i drugih ljudi.

Na mnogo mesta u Bibliji Isus, mir nad njim, o sebi kaže da je sin čoveka, između ostalog:

1. a) Hodite da vidite čoveka koji mi kaza sve što sam učinila: da nije to Hristos? (Jevanđelje po Jovanu, 4:29)
2. b) Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate… (Dela apostolska, 2:22)

 Zapravo, nigde u Bibliji Isus, mir nad njim, nije kazao da je sin Božiji. Uz činjenicu da se i o drugim Božijim poslanicima u Bibliji govorilo kao o Božijim sinovima, kao što stoji u (Pslami, 2:7):

Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: ‘Ti si sin moj, ja te sad rodih.’

Gde se o Davidu govori kao o sinu Božijem.

Zašto se onda David, mir nad njim,  ne smatra sinom Božjim na isti način kao i Isus, mir nad njim?

Kakva je sudbina Adamovih, mir nad njim, potomaka?

Ako Hrišćani tvrde da su generacije ljudi pre Hrista bile iste kao i one koje su došle posle njega, kako je onda Sotoni dozvoljeno da uzme duše prethodnih generacija, ali ne i potonjih, iako sve jednako potiču od Adama, mir nad njim? Takođe, potonje generacije su počinile veće grehove od generacije Božijih poslanika pre njih. Kako je Sotona dobio priliku da kazni poslanike pre Isusa, mir nad njim, a da ne kazni tirane, zločince i nevernike koji su se rodili posle Isusa, mir nad njim?

Ko je Sotoni dao vlast?

            Tvrdnja da je Sotoni dozvoljeno da odvede potomke Adamove, mir nad njim,  u Pakao može imati samo dve stroge logički neophodne posledice: ili je Sotonino delo nepravda, koju je lično počinio prema potomcima Adamovim, mir nad njim,  ili je to što je uradio pravedan čin.

1. a) Da je Sotonin postupak opravdan, onda ne bi bio kriv, a i zašto bi ga onda Isus, mir nad njim, sprečio da sprovede pravdu. Naprotiv, Sotona bi trebalo da dobije priliku da uzme duše onih koji su živeli pre, i onih koji su živeli posle Isusa, mir nad njim.
2. b) Ako Sotonin postupak nije opravdan, a Bog ga nije sprečio da počini tu nepravdu pre dolaska Hrista, onda nam se nameću dva zaključka: ili Bog nije bio u stanju (ne dao Bog) da spreči tu nepravdu ili jeste bio u stanju da je spreči, ali nije to učinio. Ako je tako, onda nema veze kada je nepravda sprečena.

Da li Sotona treba da bude kažnjen?

Ako je Sotoni oprošteno što je odnosio ljudske duše u Pakao zbog greha njihovog praoca, pre dolaska Hrista, onda nema razloga da on bude kažnjen pa čak ni okrivljen. Ako pak Sotoni nije oprošteno, onda nema potrebe zavaravati ga, smatrajući ga odgovornim za počinjene zločine, jer svakako zaslužuje da bude kažnjen.

Ako Isus, mir nad njim, nije pokazao Sotoni ko je u stvari on pre raspeća, a ovaj ga nije razapeo, Sotona bi mogao u svoju odbranu reći da nije znao da taj čovek zapravo predstavlja ljudsku stranu Boga; a Bog mu je dozvolio da potomke Adamove odvede u Pakao. Isus je bio jedan od njih. ‘Nisam znao da Si se otelotvorio u njemu. Da sam znao, slavio bih ga. Zato mi je moj postupak oprošten, pa nemoj prema meni biti nepravedan. Mogli bismo pretpostaviti da je Sotona kazao sledeće: „O, Bože! Ovo je jedini čovek čiju sam dušu greškom uzeo. Međutim imam pravo da uzimam duše ljudi posle njega (Hrista) kao što sam uzimao duše onih pre njega, ili zbog njihovih grehova ili greha njihovog praoca.”

Ako je to što tvrde Hrišćani istina, onda bi Bogu trebao neki drugi izgovor na Sudnjem danu da okrivi Sotonu za njegove postupke.

Da li je Sotoni dozvoljeno da obmanjuje ljude?

Ako kažemo da je Adam, mir nad njim, počinio greh i da su njegovi potomci takođe počinili grehe pošto ih je Sotona obmanuo, na kome je onda da ih kazni za te grehe, na Bogu ili na Sotoni? Ako pretpostavimo da bi svaka razumna osoba rekla da Sotona ima pravo da obmanjuje Adamove potomke, da li će onda Sotoni biti dozvoljeno da ih sve kazni bez Božije dozvole? Zar ova tvrdnja ne potiče od sekte Magija[11] koji kažu da svaki zli greh i kazna za njega dolazi od Sotone? Bog nema nikakve veze sa tim. On ne kažnjava nikoga zbog počinjenih grehova. Nesumnjivo su ove tvrdnje od Magija prešle u Hrišćanstvo. Stoga ne postoje dokazi koji bi podržali ove tvrdnje ni u Svetim knjigama niti među spisima apostola. Dakle Maronitska sekta iz Mazdaizma (Zoroastrizma) i Hrišćanstva je zapravo kombinacija Mazdaizma i Hrišćanstva. Njihov vođa, Mani bio je Magi-Hrišćanin. Zaista je veza između ove dve religije veoma jaka.

Da li je Sotona kaznio Adamove, mir nad njim, potomke i poslao ih u Pakao uz Božiju dozvolu ili bez dozvole? Ako veruju da je to učinio uz Božiju dozvolu, onda Sotonu ne treba kazniti. Ako se to desilo bez Božije dozvole, da li je onda ispravno reći da je Bog dozvolio Sotoni da nanese takvu nepravdu? Da je to Bog jednom dozvolio, onda bi uvek bilo dozvoljeno, i obrnuto. Nema razlike u vremenu pre Isusa i posle njega.

Zar Bog nije mogao da spreči Sotonu?

Da li je Bog mogao da zaustavi Sotonu i da ga kazni bez svega ovoga (Božija inkarnacija u ljudskom obliku u liku Isusa, kao što tvrde Hrišćani, da bi obmanuo Sotonu i naveo ga da pomisli da je Isus čovek) i da li bi bilo ispravno da Bog tako postupi? Ako je odgovor odričan, onda Bog ne mora da pravi spletke da bi obmanio Sotonu i tako razapeo Sebe ili „Svoga sina” Isusa. Da li je Bog bio u obavezi da bude pravedan i da spreči Sotonu da počini ta zlodela? Ako nije tako, onda bi Sotoni bilo dozvoljeno da sprovodi svoja zlodela u svako vreme jer nema razlike između vremena. Kada bi Hrišćani tvrdili da Bog nije mogao da spreči Sotonu, onda bi optužili Boga da nema snage (sačuvaj Bože) za takvo nešto. Takva percepcija Boga smatra se u svim religijama kao najgori vid neverovanja. Ovakav zaključak sličan je stavu ateista da Bog ne može da spreči zlo u svetu.

Da li je Bog dozvolio Isusovo raspeće?

A šta ćemo sa onim što su nevernici Jevreji uradili Isusu, mir nad njim, pomogavši se rimskim vojnicima, navodno, da ga razapnu (prema hrišćanskom verovanju)?[12] Da li su tim postupkom iskazali poslušnost ili neposlušnost Bogu? Ako su iskazali poslušnost Bogu onda Jevreji koji su razapeli Hrista zaslužuju da zbog toga budu nagrađeni od Boga, baš kao što je to slučaj sa drugim pokornim vernicima. Zapravo, skoro svi Hrišćani se slažu da su Jevreji bili najveći grešnici među ljudima i najgora Božija stvorenja.  I ne samo to, već ih i proklinju i idu dotle da opravdavaju prolivanje jevrejske krvi.[13] Odredili su vreme za obeležavanje dana raspeća u poslednjim danima posta kako bi kaznili Jevreje. [14]

Zatim, ako su ti Jevreji bili nepokorni, zar Bog nije mogao da ih spreči da razapnu Hrista? Da Bog nije to mogao, onda ne bi mogao ni da spreči Sotonu da ugnjetava naredne generacije. Ako je Bog mogao da spreči ljude da čine greh, ali nije to učinio, onda je mogao i da spreči Sotonu da uzima njihove duše, dakle bez potrebe za obmanjivanjem.

Sa druge strane, ako je Bog odobrio raspeće Hristovo, onda bi bilo ispravno da se dozvoli Sotoni da ugnjetava potomke Adamove kako u prošlosti tako i u budućnosti.

Stoga bi Božije obmanjivanje Sotone bilo bespotrebno.[15]

Do sada smo već shvatili da bi svaki razuman čovek nesumnjivo prepoznao da je Hrišćanstvo uzurpirano. Svrha ovoga je da se objasne neke nedoslednosti koje oni koriste kao izgovore da ne prihvate verovanje u Allaha, u Njegovu Knjigu (Kur'an), u Njegovog poslanika Muhammeda, mir nad njim, i Njegovu veru Islam. Allah je pravedan i ne naređuje ljudima da veruju u nešto ili da rade nešto što ne mogu. Bog Uzvišeni nikada od ljudi nije tražio nešto što je izvan njihovih mogućnosti. Žalosno je što Hrišćani i dalje Bogu pripisuju da je izuzetno nepravedan. Nijedan vernik to ranije nije radio.

 

Kako Islam vidi čoveka?

Prema Islamu, svako ljudsko biće ima koristi od Božije upute. Put ka sreći je poput autoputa kojim svako može da ide onako kako želi. Svako od nas je od rođenja obdaren svim tim pravima i privilegijama. Bog nam ih je pružio svima bez ikakve diskriminacije. „Priroda”, „zemlja”, „nebo”, sve pripada svakom čoveku.

Zaista, Bog je učinio sve ovo i mnogo više! On je u svako ljudsko biće usadio Svoju prirodnu veru (ar. fitru). Istinska religija nam je urođena i sva ljudska bića je imaju.

Iza vrtoglave verske raznolikosti ljudskog roda postoji urođena vera koja je nerazdvojivi deo ljudske prirode. To je prvobitna religija, ona koja je nastala pre svih, jedina prava Božija vera.

„Allahu je prava vera jedino – Islam. A razišli su se oni kojima je data Knjiga baš onda kada im je došlo znanje, i to iz međusobne zavisti. A sa onima koji u Allahove reči ne budu verovali Allah će se brzo obračunati.“ (Kur'an, 3:19)

Svi je imaju osim ako nisu drugačije naučeni putem kulturne asimilacije, indoktrinacije, lošeg usmerenja, društva, iskvarenosti ili odvraćanja od verovanja.

Poslanik Muhammed, mir nad njim, je kazao:

„Svako novorođeno dete u sebi ima urođenu prirodno verovanje (Islam). Zatim ga roditelji njegovi uvedu u Judaizam, Hrišćanstvo ili Zoroastrizam.”[16]

I najzad, Islam ne podržava ideju „čovekovog pada,” niti koncept Probitnog greha. U Islamu nijedan čovek se ne rađa u od ranije „nasleđenom”, neophodnom grehu i nevolji iz koje ne može da se izvuče. Čovek je nevin. Rađa se nevin. Zaista, rađa se savršen sa sposobnošću razumevanja i urođenim osećajem spoznaje istinskog Boga. Svi ljudi su u ovome jednaki, jer to potiče iz njihovog samog postojanja od trenutka kada su stvoreni. Ovo je osnova univerzalizma u Islamu.[17]

Zaključak

Da sumiramo, u ovoj knjizi navedeni su neki mogući logični argumenti u vezi sa pojmom Prvobitnog greha kao najvažnijeg verovanja u Hrišćanstvu na osnovu kojeg je nastalo verovanje u raspeće i spasenje. Zaključujemo ovu temu saževši sve logične mogućnosti  u vezi sa Hrišćanskim verovanjem u Prvobitni greh:

1) Prvi stav pretpostavlja da Bog radi po svojoj želji i da u njegovim postupcima nema nikakve mudrosti, racionalnosti ili pravednosti. Baš kao što tvrde pristalice determinizma.[18]

2) Drugi stav pretpostavlja da Bog deli pravdu na način na koji se to traži od ljudi (prema ljudskim standardima), kao što tvrde pristalice fatalizma.[19]

3) Treći stav pretpostavlja da je Bog Najpravedniji i da ne može naneti bilo kakvu nepravdu. Međutim, Njegova pravda razlikuje se od pravde Njegovih stvorenja.

Na osnovu gore pomenutih pretpostavki razmotrićemo hrišćansko verovanje u koncept Prvobitnog greha, u koncept raspeća Hristovog, mir nad njim, i u to da je na Sotoni da mu uzme dušu. Dakle, predočićemo tri argumenta kako bismo razlučili ove tvrdnje.

1. a) Prema prvoj pretpostavci Bog ima pravo da Sotoni dozvoli da upravlja Adamovim, mir nad njim, potomcima i da ih kažnjava iako nisu počinili nijedan greh. Dakle, nema potrebe smišljati izgovor za Sotonu.
2. b) Uzmemo li u obzir drugu pretpostavku, znamo da, kada bi neko saznao da je jedan od njegovih slugu naredio nekom drugom da počini greh, koji gospodar ne voli, onda bi pravedno bilo obojicu kazniti, i onog ko je greh naredio i onog koji ga je počinio. Ne bi bilo pravedno dozvoliti nepravednom (onome koji je naredio da se greh počini) da kazni onoga koji je poslušao i greh počinio. Takođe, nije pravedno dozvoliti nepravednom koji je greh naredio, da se ogreši o potomke onoga kome je greh naređen, jer ti potomci nisu učestvovali u grehu svoga oca. Ako kažemo da ima pravo da ih porobi zato što ga je njihov otac poslušao onda bismo trebali smatrati jednako odgovornim i pretke i potomke. Zato nije pravedno oduzeti mu to pravo i prevariti ga. Ako on ima prava da ih okrivi za grehe njihovog oca, onda je slobodan da ih sve kazni, i pretke i potomke. Ako je kao što kažu Sotoni bilo zabranjeno da nakon što je uzeo Isusovu, mir nad njim, ljudsku stranu, uzima duše Adamovih, mir nad njim, potomaka, onda bi ovaj greh bio najmanji od svih Sotoninih grehova. Jer Sotona, prema hrišćanskom verovanju, nije znao da je Isus, mir nad njim, predstavljao ljudsku stranu Boga. Da je Sotoni dozvoljeno da porobi čovekove potomke, onda bi uzeo dušu jednog misleći da je i on jedan od njih, ali to nije bio slučaj. Ova greška ga pak ne bi sprečila da porobi ostale. Dakle da je Sotona greškom pomislio da je Isus, mir nad njim, sin čoveka, to ga ne bi sprečilo da uzme duše ostalih ljudi.
3. v) Treća pretpostavka je da Božija pravda nije jednaka ljudskoj pravdi, već je obeležje Njegove pravde da On ne umanjuje ničije zasluge niti kažnjava ikoga za eventualne grehe koje je taj neko počinio. Stoga nije ispravno da Bog kazni Adamove, mir nad njim, potomke zbog greha njihovog praoca. Takođe nije ispravno da Bog kažnjava poslanike koji nemaju greha jer su svi poslanici Božiji nepogrešivi i bezgrešni.[20]

Zato, ako umru bez greha za koji bi trebali biti kažnjeni, kako mogu biti kažnjeni kada umru zbog greha njihovog praoca, čak i ako pretpostavimo da je on (Adam, mir nad njim) umro ustrajući u svom grehu, mada je ovo lažna pretpostavka. Ako izvedemo još jednu lažnu pretpostavku da su Božiji poslanici počinili grehe za koje zaslužuju da budu kažnjeni nakon smrti i da Sotona ima pravo da ih kazni, ljudi koji nisu Božiji poslanici, a hronološki žive posle Isusa, mir nad njim, zaslužuju kaznu. Kako možemo prihvatiti pravdu koja postavlja nelogične dvostruke aršine, dozvoljavajući da se kazne Božiji poslanici, a ne kažnjavajući one koji su na nižem stupnju od njih?

Pojam raspeća takav kakav se pripisuje konceptu Prvobitnog greha ne samo da je nekompatibilan sa ljudskim intelektom i razumevanjem pravde već je i u suprotnosti sa učenjima same Biblije. Knjiga Jezekilja, 18:20 kaže:

„Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonje očevo niti će otac nositi bezakonje sinovljevo; na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova.“

Dragi čitaoče! Nakon što smo pokušali da objasnimo neistinitost koncepta Prvobitnog greha koristeći i logične argumente i potkrepljujuće  dokaze iz Biblije (hrišćanske Svete knjige), nema sumnje da od Isusa, mir nad njim, nije potekla ta ideja, jer je u suprotnosti sa njegovim učenjem, kao što se jasno vidi u citiranim stihovima iz Knjige Jezekilja. Ako je tako…

Odakle je onda potekla ideja o Prvobitnom grehu?

Fusnote:

[1] Ahmad Ibn Taymiyah al-jawab as-sahih liman badala deen almasseh. Tom I

[2] Muslimani veruju da je Bog poslaniku Mojsiju obelodanio Toru (čiji se delovi nazivaju Starim Zavetom) i Jevanđelje poslaniku Isusu (čiji se delovi nazivaju Novim Zavetom) kao smernice njihovom narodu. Međutim danas ima nekoliko verzija Biblije pa je teško odrediti koja je autentična.

Za više detalja o ovome konsultujte: Ezziah Ali Taha. The Methodology of Collecting the Bible and the Sunnah: A comparative Study. (Dar AI-Bubutb AIElmiyyah, Kuwait. 1987);

Ahmad Deedat. Is the Bible God's Word? International Publishing House, (1982.) P1

[3] Ahmad Deedat. Crucifixion or crucifiction? International Islamic Publishing House 1984) P 2

[4] ČISTA ISTINA, februar, 1984. (Crucifixion or Crucifiction? P. 5.)

[5] Josh McDowell. The Resurrection Factor. U:  Deedat 1984, P. 5.

[6] Časni Kur'an, engleski prevod značenja i komentara. Beleška prevodioca broj 663. str. 268.

[7] Časni Kur'an, engleski prevod značenja i komentara. Beleška prevodioca broj 659. str. 266.

[8] Takvi su poslovi zabranjeni u Bibliji. Vidi (Knjiga Jezekilja 8:18) Uprkos tome oni uporno rade nasuprot Jevanđelju.

[9] Časni Kur'an, prevod značenja i komentara. Beleška prevodioca broj  663. str. 286

[10] Šta Kur'an kaže o ovome? “A nisu ga ni ubili ni raspeli…”

[11] Magi (perc. Maguš, lat. Magus, grč. μάγος; magos) je naziv za drevne stručnjake iranske religijske tradicije (npr. zoroastrizam), ali potrebno ih je razlikovati od sveštenika kao i čarobnjaka ili vračeva sa kojima se ponekad pogrešno poistovećuju. U hrišćanskoj tradiciji najpoznatiji Magi su sveta tri kralja koji su prema Jevanđelju došli u Vitlejem da se poklone tek rođenom Isusu. (prim. prev)

[12] Vidi: Jevanđelje po Mateju, 26:47-75.

[13] Pogledajmo šta je Marjam Džamila, bivša Jevrejka, napisala o netrpeljivosti između Hrišćana i Jevreja: Maryam Jameelah. Islam in Theory and Practice, str. 1.

“Od malih nogu pitala sam se šta zapravo znači to što sam Jevrejka. Mislim da mi je to prvi put palo na pamet kada su me za vreme uskršnjih praznika drugovi u školi počeli nazivati „ubicom Hrista”. Čim bi Uskrs prošao, čudesno bi se preobratili u prijateljski nastrojene drugove u igri  sve do kraja godine. Jednom prilikom sam upitala dečaka rimo-katoličke vere iz mog razreda zašto to radi. Odgovorio mi je da to čini jer mu je sveštenik kazao da tako treba.”

[14] Post je naređen Hrišćanima u Bibliji (Jevanđelje po Mateju, 6:16) “A kad postite, ne budite žalosni kao licemeri”. Ko se danas pridržava posta?

[15] Ibn Tajjmije, str. 218.

[16] Kauthar M. AI-Minawi. The Child's Rights in Islam.

Translated by Saifuddin H. Shaheen. (Safir Press, Riyadh. 1992.)

[17] Isma'il al-Faruqi. Towards a Critical World Theology. Towards Islamaization

of Disciplines. (The International Institute of Islamic Theology, 1989) str. 443.

[18]Determinizam je filozofsko učenje po kojem je sve što postoji povezano kauzalnim, uzročno-posledičnim vezama, materijalne ili nematerijalne prirode. Prema ovoj doktrini, nema slučajnosti, proizvoljnosti, niti slobodnog čina u univerzumu, već je sve unapred određeno prethodnom istorijom zbivanja. (prim. prev.)

[19]Fatalizam je verovanje u nepromenljivost onoga što je sudbina čoveku  predodredila. U širem smislu, verovanje da su volja i inteligencija nemoćne u kreiranju života  pojedinca jer su transcendentalne sile van njegovog domašaja i iznad njegovih mogućnosti. Po ovom shvatanju, fatalizam je nadređeni pojam determinizmu. (prim. prev.)

[20] Allah kaže u Časnom Kur'anu: „Reci: ‘Zar da za Gospodara tražim nekog drugog osim Allaha, kad je On Gospodar svega? Šta god ko uradi, sebi uradi, i svaki grešnik će samo svoje breme nositi. Na kraju Gospodaru svome ćete se vratiti i On će vas o onome u čemu ste se razilazili obavestiti.'”

 

Iz knjige: “ISTINA O PRVOBITNOM GREHU”