Deset pitanja vladara Bizantije o Poslaniku Muhammedu

Nekada veliki evropski kralj, Heraklije, vladar Vizantije, koji se smatrao hršćanskim učenjakom, postavio je jednom od najvećih Verovesnikovih, alejhi selam, neprijatelja tog vremena deset pitanja iz kojih je spoznao istinitost Verovesnika, alejhi selam, i njegovog poslanstva. Ovu zanimljivu predaju navešću kao što je zabeležena u dve najverodostojnije zbirke Poslanikovih, hadisa[1].

Od Abdullaha ibn Abbasa prenosi se da je rekao:

„Obavestio me je Ebu Sufjan ibn Harb, da je Heraklije poslao po njega izaslanika i jedan karavan Kurejšija, koji su došli kao trgovci u Šam (Sirija), u vreme kada je Poslanik, alejhi selam, produžio primirje sa Ebu Sufjanom i kurejšijskim nevernicima. Oni su mu došli u Jerusalem. Heraklije ih je poslao u svoju rezidenciju, a kod njega su bili vizantijski dostojanstvenici. Zatim ih je Heraklije pozvao sebi, a pozvao je i svoga prevodioca i (preko njega) upitao:

‘Ko je od vas, po krvnom srodstvu, najbliži tom čoveku koji za sebe tvrdi da je Verovesnik?’

‘Ja sam mu od njih najbliži po srodstvu’ – odgovorio je Ebu Sufjan.

‘Približite mi ga’ – reče Heraklije – ‘a primaknite mi i njegove drugove i postavite ih njemu iza leđa.’

Potom Heraklije reče svome prevodiocu: ‘Reci im da ću ja da pitam ovoga (Ebu Sufjana) o onom čoveku (Muhammedu), i ako mi štogod slaže, demantujte ga.’

‘Allaha mi (rekao je Ebu Sufjan), da se nisam stideo laži na koju bi oni (moji prijatelji) mogli da ukažu, ja bih na njega nešto i slagao.

Prvo što me je o njemu pitao, bilo je: ‘Kako se među vama ceni njegovo poreklo?’

‘On je kod nas uglednog porekla’, rekao sam.

‘Da li je iko ikada između vas pre njega ovakvo nešto govorio?’, upitao je Heraklije.

‘Nije’, odgovorio sam.

‘Da li je neko od njegovih predaka bio vladar?’, upitao je.

‘Nije’, odgovorio sam.

‘Da li ga slede ugledni ljudi ili slabi i nejaki?’, upitao je.

‘Slabi i nejaki’, rekoh.

‘Da li se njihov broj povećava ili smanjuje?’, upita.

‘Ne smanjuje, već povećava!, rekao sam.

‘Da li iko od njih napusti i mrzi njegovu veru nakon što ju je prihvatio?’ –

‘Ne’, odgovorio sam.

‘Da li ste ga ikada pre ovoga optuživali za laž?’, upitao je.

‘Ne’, odgovorio sam.

‘Da li krši datu reč?’, upitao je.

‘Ne, rekoh, ‘ali smo sada u jednom ugovornom periodu sa njim i ne znamo šta će on u njemu da učini.’-

‘Nijedan odgovor nije mi pružio mogućnost’, izjavio je kasnije Ebu Sufjan, ‘da u njega ubacim bilo šta (sumnjivo) osim ove reči.’

‘Da li ste se protiv njega borili?’, upitao je opet Heraklije.

‘Da’, izjavio sam.

‘Pa kakav je bio ishod vaše borbe sa njim?’, upitao je.

‘Borba između nas i njega je promenjive sreće, nekada pobedi on’, rekao sam, ‘a nekada mi.’

‘Šta vam naređuje?’, upitao je.

‘Govori nam: ‘Obožavajte jedinog Allaha, i širk[2] mu ne činite, i napustite ono što vam govore vaši očevi; naređuje nam namaz[3], zekat[4], iskrenost, krepost i održavanje rodbinskih veza.’

Tada Heraklije reče svome prevodiocu: ‘Reci mu (Ebu Sufjanu): Pitao sam te za njegovo poreklo, a ti si rekao da je on među vama uglednog porekla. To je slučaj svih poslanika, oni se pojavljuju u najuglednijoj porodici svoga naroda. Pitao sam te da li je iko između vas ovako pre njega govorio, a ti si izjavio da nije. Kažem ti, da je ikad iko pre njega tako nešto govorio, rekao bih da je on čovek koji se povodi za rečima rečenim pre njega. Dalje sam te pitao da li je neko od njegovih predaka bio vladar, a ti si izjavio da nije, a da jeste – kažem – neko od njegovih bio vladar, rekao bih da je on čovek koji traži vlast za svoga oca. Pitao sam jeste li ga sumnjičili za laž pre nego što je počeo da govori ono što sada govori, a ti si odgovorio: ‘Ne, pa držim zasigurno kada nije lagao na narod, kako bi sada lagao na Allaha. Potom sam te pitao da li ga sada slede ugledni ili slabi i siromašni svet, a ti si odgovorio da ga slede slabašni. Oni su većinom bili sledbenici ranijih poslanika. Pitao sam još da li se njihov broj povećava ili umanjuje, a ti si rekao da se povećava. Takav je slučaj sa verovanjem dok se ono ne upotpuni. Dalje sam te pitao da li je iko iz nje konvertirao mrzeći njegovu veru, nakon što ju je prihvatio. Ti si odgovorio da nije. Tako je verovanje kada se njegova ljupkost ulije i ovlada u ljudskim srcima. Pitao sam te da li krši datu reč, a ti si odgovorio da ne krši. Takvi su poslanici, oni ne krše datu reč. Pitao sam šta vam naređuje, a ti si odgovorio da vam naređuje da obožavate Allaha i da Mu, u tome, ne pridružujete nikakvog druga, da vam zabranjuje obožavanje kipova, a naređuje vam molitvu, iskrenost i moralnu krepost. Pa ako je to što kažeš istina, on će uskoro da zavlada ovim tlom pod mojim nogama. Ja sam već znao da će da se pojavi verovesnik, ali nisam znao da će da bude baš od vas. Kad bih znao da ću da stignem do njega, potrudio bih se da se sretnem sa njim. A kad bih bio kod njega, prao bih mu noge.'“

Potom je Heraklije zatražio pismo Božijeg Poslanika, alejhi selam, koje je već poslano po Dihjetu, poglavaru Busre. Heraklije je pročitao pismo u kojem je pisalo:

„U ime Allaha[5], Svemilostivog, Samilosnog!

Od Muhammeda, Allahovog roba i Njegovog poslanika, Herakliju, velikanu Vizantije. Spas onome ko sledi Pravi put, a potom… Pozivam te pozivom islama: primi islam[6], bićeš spašen, a Allah će da te nagradi dvostrukom nagradom. A ako ga ne prihvatiš, snosićeš svoj greh i greh svojih podanika. ‘O sledbenici Knjige (Jevreji i hrišćani), dođite da se okupimo oko jedne reči i nama i vama zajedničke: da se nikome osim Allahu ne klanjamo, da nikoga Njemu ravnim ne smatramo i da jedni druge, pored Allaha, bogovima ne držimo!”Pa ako oni nepristanu, vi recite: ‘Budite svedoci da smo mi muslimani!^[7]“

Ebu Sufjan je dodao: „Kada je Heraklije kazao šta je imao reći i kada je završio sa čitanjem pisma, oko njega je nastala galama i podigli su se glasovi, i mi smo bili izvedeni (iz njihovog skupa). Kada smo već bili odstranjeni, rekao sam svojim drugovima: ‘Ugled Ebu Kebšata (Muhammeda) je porastao, a plaši ga se, evo, i vladar Vizantije.’ Od tada sam (rekao je Ebu Sufjan), stalno bio u uverenju da će on (Muhammed) zaista da pobedi, sve dok Allah nije dao i meni da primim islam.“

Ibn Nazur, guverner Jerusalema, prijatelj Heraklija i biskup hrišćana Sirije, pripovedao je: „Kada je Heraklije stigao u Jerusalem, ustao je jednog dana uznemiren, pa su ga neki od njegovih patrijarha upitali: ‘Šta ti je, ne izgledaš nam kao što si izgledao do sada?’ Heraklije je – kaže Ibn Nazur – bio astrolog i posmatrao je zvezde, pa kada su ga upitali (šta je video), on je odgovorio: ‘Jedne noći, kada sam posmatrao zvezde, video sam kako vladar naroda koji se obrezuje (suneti) odnosi pobedu. Pa koji se narod obrezuje u ovom vremenu?’ ‘Niko se ne obrezuje osim Jevreja, neka te oni ne uznemiravaju. Raspiši po gradovima svoga carstva neka sve Jevreje poubijaju, odgovorili su oni. Dok su oni tako razgovarali, Herakliju je priveden neki čovek kojeg je poslao vladar Gassana da prenese vest Allahovom Poslaniku, alejhi selam. Kada ga je Heraklije ispitao, rekao je: ‘Idite i pogledajte je li obrezan ili nije?’ Oni su ga pregledali i javili su Herakliju da je obrezan. On ga je još pitao o Arapima, pa je čovek odgovorio: ‘Oni se obrezuju.’ ‘To je vladar ovog naroda, već se pojavio, reče Heraklije. Potom je Heraklije pisao u Rumijji, svome prijatelju (Dagatiru), koji mu beše ravan u znanju, a onda je otputovao u Hims. I dok je Heraklije još bio na putu za Hims, stiglo mu je pismo od tog njegovog prijatelja, čiji se sadržaj podudaraše sa mišljenjem Heraklija o pojavi Verovesnika, neka Božiji blagoslov i mir nad njim, i da je on, stvarno, Božiji poslanik. Heraklije je tada u svoj dvorac u Himsu pozvao velikane Vizantije, a potom je naredio, pa su mu se vrata pozaključavala. Tada se pojavio i rekao: ‘Narode Vizanta, želite li spas? Želite li Pravi put? Želite li trajnost vaše vlasti? Onda dajte prisegu ovom Verovesniku!’ Tada su oni navalili na vrata poput nasrtaja divljih magaraca, međutim, nađoše ih zaključana. Kada je Heraklije video njihov beg i preplašenost, izgubio je nadu u njihovo verovanje, pa je kazao: ‘Vratite ih meni, a potom je rekao: ‘Maločas sam održao svoj govor sa namerom da proverim čvrstinu vašeg verovanja, i eto, sada sam se uverio.’ Tada mu se pokloniše, padajući ničice na zemlju, i sa njim behu zadovoljni. To je bilo poslednje na čemu je ostao Heraklije.”^[8]

Iz ovog primera vidimo kako je Heraklije, istražujući Verovesnikovu biografiju, izneo argumentaciju o istinitosti njegovog poslanstva. Njegovu istinoljubivost posvedočio je Ebu Sufjan, Allah bio zadovoljan njim, osoba koja je u to vreme bila najveći Poslanikov neprijatelj, iako je u vreme navedenog razgovora, Ebu Sufjan bio poglavar i glavnokomandujući svih Kurejšija. Navedena pitanja i odgovori koji su na njih dati, veliki su dokaz istinitosti poslanstva Božijeg poslanika Muhammeda, neka Božiji blagoslov i mir nad njim.

---

[1] Hadis u jezičkom smislu znači govor, kazivanje, pripovedanje. U terminološkom smislu hadis je sinonim za sunnet i označava sve ono što je preneseno od Allahovog poslanika Muhammeda, alejhi selam, njegove reči, praksa, prećutno odobravanje, moralno-etičke osobenosti ili životopis.

[2] Širk u jezičkom smislu znači pripisivanje, izjednačavanje i upoređivanje. U terminološkom smislu širk predstavlja obožavanje nekog drugog mimo Allaha prepisujući mu ono što je svojstveno samo Allahu. Širk se zbog toga naziva i mnogoboštvom, i to je najveći greh koji vodi večno u Pakao i kojeg Uzvišeni Allah neće oprostiti osim ako se čovek pre smrti ne pokaje. Širk je suprotan monoteizmu i poništava sva dobra dela. Primeri velikog širka su: smatranje da Allah ima sina, upućivanje molitve nekom drugom mimo Allahu, zavetovanje u nečije drugo ime mimo Božijeg itd. Osoba koja čini širk naziva se mušrikom tj. mnogobošcem.

[3] Namaz (ar. Salat) se u jezičkom smislu odnosi na molitvu ili molbu (Allahu). U terminološkom smislu namaz je poseban obred bogosluženja ili obožavanja koji zahteva određene reči i pokrete koji su precizno definisani. Namaz je, nakon svedočenja da nema drugog istinskog boga osim Allaha i da je Muhammed Božiji poslanik i rob, drugi temelj islama bez kojeg islam čoveka ne može opstati. On je veza između čoveka i njegovog Gospodara i u njemu se ogleda čovekova pokornost Božijim naređenjima. Obaveznih namaza u toku dana je pet koji se klanjaju (obavljaju) u precizno određenom vremenu.

[4] Zekat je arapska reč koja u jezičkom smislu znači čišćenje, rast, napredovanje. U terminološkom smislu zekat predstavlja obavezno godišnje izdvajanje milostinje, od strane onoga koji je u mogućnosti, za potrebe siromašnih i ostalih kategorija koje su definisane verozakonom. Zekat je jedan od pet temelja islama. Davanjem zekata, osim imetka, čisti se i duša od škrtosti i pohlepe, ostvaruje se princip međubratske ljubavi i povezanosti, kao i uravnoteženost u raznim slojevima društva.

[5] Allah je arapska reč koja označava vlastito ime Jednog, Jedinog, Istinskog Allaha koji je jedinstven u svemu i nije nikakav naziv za nekog posebnog Allaha muslimana. Koren ovog imena je u reči ‘ilah’ koja u arapskom jeziku znači bog ili božanstvo, bilo ono istinito ili lažno. Dodavanjem određenog člana ‘El’, dobija se reč ‘El-Ilah’ koja je osnova imena ‘Allah’ kojim se označava Jedan, Jedini, Istinski Bog koji postoji, Stvoritelj i Gospodar svega, Jedini Koji zaslužuje da se obožava i Jedini Koga Njegovi robovi istinski obožavaju. Sva božanstva mimo njega su lažna. Uzvišeni Bog u islamu ima mnoštvo lepih imena, a ime Allah upućuje na sva ostala Božija lepa imena. Hrišćani i Jevreji koji govore arapskim jezikom isto tako Boga nazivaju Allah i to ime koriste u Bibliji.

[6] Islam je arapska reč koja znači predanost, pokornost (Uzvišenom Allahu). Etimološki, izvodi se iz istog korena kao i reč ‘selam’ koja znači mir. U opštem značenju islam nije neka nova vera, već je to jedna te ista Istina koju je Uzvišeni Allah objavljivao preko svojih poslanika svakom narodu. U užem značenju islam predstavlja ono sa čime je Uzvišeni Allah poslao poslednjeg Božijeg poslanika, Muhammeda, alejhi selam. To je vera koja je objavljena celom čovečanstvu.

[7] Kur'an, poglavlje Imranova porodica, odlomak 64.

^[8] Hadis beleže El-Buhari, 7. Muslim, 1773.

Preuređeni tekst iz knjige „Neporecivi argumenti o istinitosti poslanstva Muhammeda”.