Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Alfons de Lamarten (1790–1869) Francuski pisac, pesnik i političar. Bio je jedan od retkih Francuza koji je svoj književni dar kombinovao sa politikom. Radio je za francusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828. godine. Član Francuske akademije nauka postao je 1829. godine. Bio je ministar spoljnih poslova od dvadeset četvrtog februara 1848. do jedanaestog maja 1848. god. Na prvim ikada održanim predsedničkim izborima u Francuskoj, desetog decembra 1848. godine, Lamartin je bio jedan od šest predsedničkih kandidata. U svom delu Histoire de la Turqye (Istorija Turske, 1854.), o poslaniku Muhammedu, alejhi selam, napisao je:
„Ukoliko su: veličina cilja, sićušnost sredstava i zapanjujući rezultati, tri kriterijuma ljudskog genija, ko bi se mogao usuditi da uporedi bilo kog velikog čoveka u istoriji sa Muhammedom? Znameniti ljudi izrađivali su oružje, uspostavljali su zakone i osnivali su carstva, a ubirali su samo materijalne, prolazne moći, koje su se često raspadale pred njihovim očima. Ovaj čovek (Muhammed, mir nad njim) nije vodio samo vojske, zakone, carstva, narode i dinastije, već je predvodio milione ljudi, što je u to vreme činilo trećinu sveta. Uz sve to, on je presudio kipovima i praznoverju, pogrešnim verovanjima, mislima i uverenjima. On je sve utemeljio na knjizi, od koje je svako slovo postalo zakon, duhovna nacionalnost koja obuhvata narode i rase svakog jezika, a on (Muhammed) utisnut je kao neizbrisivi uzor ove muslimanske nacionalnosti, mržnje prema lažnim bogovima, i ljubavi prema Jednom, pravom Bogu.”[1]
Zatim navodi:
„Njegova strpljivost u pobedi, njegova ambicija koja je u celosti posvećena jednoj ideji, njegove beskrajne molitve, njegove mistične objave koje je dobijao od Boga, njegova smrt i trijumf nakon smrti – sve to potvrđuje da on nije bio varalica, i ni na koji način nije težio za carstvom, već sve jasno ukazuje da mu je data moć da uspostavi veru. A ova vera ima dva principa: jednoća Boga i svojstva Božija; prvi princip govori šta je Bog, a drugi šta nije Bog. Prvi je presudio lažnim bogovima mačem, a drugi princip zahteva učvršćivanje uverenja rečima.
Filozof, govornik, poslanik, zakonodavac, ratnik, osvajač idejama, obnovitelj racionalnih verovanja, bez kulta slika, osnivač dvadeset zemaljskih carstava i jednog duhovnog carstva, to je Muhammed. Sa obzirom na sve standarde po kojima se može meriti ljudska veličina, želimo da pitamo: ‘Da li postoji bilo koji čovek veći od njega?'”[2]
Fusnote:
[1] A. De Lamartine, History of Turkey, Tom I, New York : D. Appleton & Company, 1855. str. 154.
[2] Isto, str. 155.
Izvor: 100 svetskih velikana o islamu
