Opovrgavanje Trojstva rečima Isusa u Bibliji

U Jevanđelju po Jovanu (17:3) se navodi Isusov razgovor s Bogom:

„A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.“

Eto, tako je Isus objasnio da se večni život zadobija verom u Božije jedinstvo i poslanstvo njegovog verovesnika Isusa. On nije rekao: “Večni život se dobija verom u božije trojstvo ili verom da je Isus Bog i sin Božiji.” Pošto se ovde radi o razgovoru Isusa sa Bogom, izlišan je svaki strah od jevreja. Da je vera u trojstvo i bogolikost Isusa put spasenja, on bi ga objasnio. Međutim, put ka spasenju i večnom životu je verovanje u stvarnu Božiju jednoću i poslaničku misiju Isusa, neka je mir na njega. Suprotno ubeđenje je večita propast i jasna zabluda, jer je Božije jedinstvo sušta suprotnost trojstvu, kao što je Isusovo postojanje u svojstvu verovesnika sušta suprotnost Isusu kao Bogu! Onaj koji šalje nije isti kao i poslani.

Drugi citat:

U Jevanđelju po Marku (12:28-34) se kaže:

„(28) I pristupi jedan od književnika koji ih slušaše kako se prepiru, i vide da im dobro odgovara, i zapita Ga: Koja je prva zapovest od svih? (29) A Isus odgovori mu: Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini; (30) I ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest. (31) I druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. Druge zapovesti veće od ovih nema. (32) I reče Mu književnik: Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega; (33) I ljubiti Ga svim srcem i svim razumom i svom dušom i svom snagom, i ljubiti bližnjeg kao samog sebe, veće je od svih žrtava i priloga. (34) A Isus videvši kako pametno odgovori reče mu: Nisi daleko od carstva Božjeg. I niko više ne smeše da Ga zapita.“

Isti tekst se nalazi i u Jevanđelju po Mateju (22:34-40):

(34) A fariseji čuvši da posrami sadukeje sabraše se zajedno. (35) I upita jedan od njih zakonik kušajući Ga i govoreći: (36) Učitelju! Koja je zapovest najveća u zakonu? (37) A Isus reče mu: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. (38) Ovo je prva i najveća zapovest. (39) A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. (40) O ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.

Prethodni citati potvrđuju da je prva i najvažnija oporuka, u Starom zavetu i knjigama ostalih verovesnika, zapovest koja vodi ka spasenju sadržana u veri da je Bog jedan i da mimo Njega drugog Boga nema.

Da je vera u trojstvo i bogolikost istinita, bila bi pomenuta i objašnjena u Starom zavetu i knjigama ostalih verovesnika, a Isus, neka je mir na njega, bi na pitanje odgovorio: “Prva zapoved je vera u jednog Boga koji je sjedinjen od troje, a ja sam drugi član tog božanskog saveza i Sin Božiji.” Međutim, Isus, neka je mir na njega to nikada nije rekao, i ne samo to, nego, u Starom zavetu i knjigama ostalih verovesnika za takvo verovanje ne postoji ni aludiranje, nego se, naprotiv, tvrdi da je put spasenja istinska vera u jednog Boga, oprečna veri u trojstvo i veri da Bog ima sudruga i sina.

Knjige Starog zaveta su prepune jasnih tekstova o veri u jednog Uzvišenog Boga.

 Ponovljeni zakon (4:35-40):

„(35) Tebi je to pokazano da poznaš da je Gospod Bog, i da nema drugog osim Njega. (36) Dao ti je da čuješ glas Njegov sa neba da bi te naučio, i pokazao ti je na zemlji oganj svoj veliki, i reči Njegove čuo si ispred ognja. (37) I što mu mili behu oci tvoji, zato izabra seme njihovo nakon njih, i izvede te sam velikom silom svojom iz Misira, (38) Da otera ispred tebe narode veće i jače od tebe, i da tebe uvede u njihovu zemlju i dade ti je u nasledstvo, kao što se vidi danas. (39) Znaj dakle i pamti u srcu svom da je Gospod Bog, gore na nebu i dole na zemlji, nema drugog. (40) I drži uredbe Njegove i zapovesti Njegove, koje ti ja danas zapovedam, da bi dobro bilo tebi i sinovima tvojim nakon tebe, da bi ti se produžili dani na zemlji koju ti Gospod Bog tvoj daje zasvagda.“

Ponovljeni zakon (6:4-5):

„(4) Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. (5) Zato ljubi Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje.“

 Knjiga proroka Isaije (45:5-6):

„(5) Ja sam Gospod, i nema drugog, osim mene nema boga; opasah te, premda me ne znaš, (6) Da bi poznali od istoka sunčanog i od zapada da nema drugog osim mene; ja sam Gospod i nema drugog.“

Knjiga proroka Isaije (46:9):

„(9) Pamtite šta je bilo od starine; jer sam ja Bog, i nema drugog Boga, i niko nije kao ja.“

Treći citat:

U Jevanđelju po Marku (13:32) se kaže:

„A o danu tom ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni Sin, do Otac.“

Ova izjava pobija učenje o trojstvu i bogolikosti Isusa, neka je mir na njega, zato što Isus, neka je mir na njega, ograničava znanje o Sudnjem danu samo na Boga, isključujući da on ili bilo ko od stvorenja poseduje znanje o njemu. On se, dakle, u neznanju izjednačava sa ostalim stvo-renjima. Da je Isus, neka je mir na njega, Bog znao bi kada će se desiti Sudnji dan i ne bi svoje znanje o tome demantovao.

Četvrti citat:

U Jevanđelju po Mateju (27:46 i 50) se kaže:

„(46) A oko devetog sata povika Isus glasno govoreći: Ili! Ili! Lama savahtani? To jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? (50) A Isus opet povika glasno i ispusti dušu.“

U Lukinom Jevanđelju (23:46) stoji:

„I povikavši Isus glasno reče: Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.“

Ove reči, koje je po njihovom ubeđenju izustio Isus, neka je mir na njega, u poslednjim momentima svoga života, demantuju njegovu božansku prirodu, jer da je on bio Bog, ne bi tražio pomoć od drugog Boga. Istinski Bog je čist od manjkavosti, kao što su bespomoćnost, posustalost, zamor, vapljenje, traženje pomoći, malaksalost i smrt. On je Živ i preuzvišen. U poslanici Isaija (40:28) se kaže:

„Ne znaš li? Nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje? Razumu Njegovom nema mere.“

Postoji mnogo odlomaka poput ovoga iz Isaijine Poslanice. Pogledaj: Isaiju (44:6), Jeremiju (10:10), Habakuk (1:12) i Prvu Pavlovu Poslanicu Timoteju (1:17). Svi ovi citati ukazuju na to da je istinski Bog večan, živ, presvet, da ne umire, da osim Njega nema drugog Boga, da je čist od slabosti, umora i nesposobnosti. Pa kako onda slabi i prolazni smrtnik može biti Bog?! Oni veruju da je Bog koga je Isus tada prizivao pravi Bog, i u to ne sumnjaju.

Čitaocu pada u oči odlomak (1:12) iz knjige Habakuk koji je u starim izdanjima Knjige glasio ovako: “Bože moj, Sveče moj! Ti koji ne umireš.”

U njemu se pominje arapska reč (la temutu) sa značenjem (ti nećeš umreti) kojom se negira smrt Uzvišenog Boga. Međutim, u novijim izdanjima je toj reči izbrisana samo jedna tačka što je potpuno izmenilo njeno značenje. Tako je, sada, umesto slova (t) upisano slovo (n) = (la nemutu) što znači (mi nećemo umreti). Uradili su to zbog uverenja da je Isus ubijen. Reč (la nemutu) “nećemo umreti” u ovom kontekstu nema nikakvog značenja i nije joj ovde mesto. Vidimo kako ih odbrana krivoverstva navodi na iskrivljavanje verskih knjiga.

Peti citat:

U Jevanđelju po Jovanu (20:17) se prenosi da je Isus, neka je mir na njega, rekao Mariji Magdaleni:

„Reče joj Isus: Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom; nego idi k braći mojoj, i kaži im: Vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svom i Bogu vašem.“

Ovom izjavom se Isus, neka je mir na njega, poistovetio sa ostalim ljudima u tome da je Bog i Otac njegov kao i njihov, kako na njega ne bi slagali i rekli da je on Bog i Sin[1] Božiji. I kao što su njegovi učenici Božiji robovi, a ne istinski Božiji sinovi, jer se ovde radi o prenesenom značenju reči, tako je i Isus, neka je mir na njega, Božiji rob, a ne Božiji sin u doslovnom smislu reči. Tako, njihovo “sinovstvo” u odnosu spram Boga ne znači da su oni bogovi, kao što ni njegovo “sinovstvo” ne znači da je on Bog. Ove reči je Isus, neka je mir na njega, izustio nakon što je uskrsnuo između mrtvih, prema njihovom verovanju, tj. neposredno pred uzdignuće je vikao da je on Božiji rob i da je Jedan Bog i njegov i njihov Bog. Izgovarao je te reči do zadnjeg momenta svoga boravka na ovoj zemlji. Ovo se slaže sa Isusovim rečima koje navodi Uzvišeni Bog u Časnom Kur'anu:

“Allah[2] (Bog) je doista i moj i vaš Gospodar, pa se Njemu klanjajte.” (Imranova porodica, 51)

“… klanjajte se Allahu, i mome i vašem Gospodaru!” (Trpeza, 72 i 117).

“A Allah je doista i moj i vaš Gospodar, pa se Njemu klanjajte.” (Merjem, 36)

“Allah je i moj i vaš Gospodar, pa se Njemu klanjajte!” (Ukras, 64).

Govor o trojstvu i bogolikosti Isusa je nespojiv sa ovim rečima i drugim rečima Isusa, neka je mir na njega, kojima se on oprostio od svojih učenika pred uzdignuće. On je sve do tog trena pozivao veri u jednog jedinog Boga, naređujući da se samo Njemu klanja i objašnjavajući da on, Isus, samo Allahu, svome Gospodaru, robuje.

Šesti citat:

Odlomak u kojima Isus, neka je mir na njega, izjavljuje da je on samo čovek, učitelj, poslanik i verovesnik kome se objavljuje je u Jevanđeljima tako mnogo da ih je teško i pobrojati. Za one koji se žele obratiti na ove navode izdvajamo samo neke:

Jevanđelje po Mateju: 10:40; 11:19; 13:57; 15:24; 17:12, 22; 19:16; 21:11, 46; 23:8,10; 26:18. Jevanđelje po Marku: 9:37,38; 10:35.

Jevanđelje po Luki: 4:43; 5:5; 7:16, 39, 40; 8:24, 45; 9:33, 38, 56; 10:16; 12:13; 13:33, 34; 17:13; 23:47; 24:19.

Jevanđelje po Jovanu: 1:38; 4:19, 31,34; 5:23, 24, 36, 37; 6:14, 25; 7:15, 16, 17, 18, 52; 8:16, 18, 26, 28, 29, 40, 42; 9:11, 15, 17; 11:42; 12:44, 49, 50; 13:13, 14; 14:24; 17:3, 8, 18, 25; 20:16, 21.

Zadovoljavamo se citiranjem samo nekih:

U Jevanđelju po Mateju se kaže:

„Koji vas prima, mene prima; a koji mene prima, prima Onog koji me je poslao.“ (10:40)

„A On odgovarajući reče: Ja sam poslan samo ka izgubljenim ovcama doma Izrailjevog.“ (15:24)

„A narod govoraše: Ovo je Isus prorok iz Nazareta galilejskog.“ (21:11)

U istoj Knjizi (23:10) je i Isusov, neka je mir na njega, govor učenicima:

„Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.“

U Lukinom Jevanđelju piše:

„A On im reče: i drugim gradovima treba mi propovediti jevanđelje o carstvu Božijem; jer sam na to poslan.“ (4:43)

U istom Jevanđelju, nakon opisa Isusovog oživljavanja mrtvaca, se kaže:

„A strah obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: Veliki prorok iziđe među nama, i Bog pohodi narod svoj.“ (7:16)

„Ko vas sluša mene sluša; i ko se vas odriče mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onog koji je mene poslao.“ (10:16)

U Jevanđelju po Jovanu (5:36 i 37) se kaže:

„(36) Ali ja imam svedočanstvo veće od Jovanova; jer poslovi koje mi dade Otac da ih svršim, ovi poslovi koje ja radim svedoče za mene da me Otac posla. (37) I Otac koji me posla sam svedoči za mene. Ni glas Njegov kad čuste ni lice Njegovo videste.“

U tom Jevanđelju se, nakon čuda povećavanja male količine hrane, kaže:

„A ljudi videvši čudo koje učini Isus govorahu: Ovo je zaista onaj prorok koji treba da dođe na svet.“ (6:14)

“(15) I divljahu se Jevreji govoreći: Kako ovaj zna knjige, a nije se učio? (16) ada im odgovori Isus i reče: Moja nauka nije moja, nego Onog koji me je poslao. (17) Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim.“ (7:15-17)

“(18) Ja sam koji svedočim sam za sebe, i svedoči za mene Otac koji me posla. (26) Mnogo imam za vas govoriti i suditi; ali Onaj koji me posla istinit je, i ja ono govorim svetu što čuh od Njega. (29) I Onaj koji me posla sa mnom je. Ne ostavi Otac mene samog; jer ja svagda činim šta je Njemu ugodno. (40) A sad gledate mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: Tako Avraam nije činio.“ (8: 18, 26, 29, 40)

„(10) Tada mu govorahu: Kako ti se otvoriše oči? (11) On odgovori i reče: Čovek koji se zove Isus načini kao, i pomaza oči moje, i reče mi: Idi u banju siloamsku i umij se. A kad otidoh i umih se, progledah. (17) Rekoše, dakle, opet slepcu: Šta kažeš ti za njega što ti otvori oči tvoje? A on reče: Prorok je.“ (9:10, 11,17)

„Koji nema ljubavi k meni ne drži moje reči; a reč što čujete nije moja nego Oca koji me posla.“ (14:24)

Isus, neka je mir na njega, je u ovim izjavama jasno obznanio da je on čovek, učitelj svojim učenicima, od Boga poslani verovesnik (prorok), da mu Bog objavljuje i da ne govori ništa osim istinu koju je čuo od Uzvišenog Boga. Dostojan je objave i brižan je nad njom. Bogu se ništa ne skriva. Isus, neka je mir na njega, je svoje sledbenike podučavao objavi onako kako ju je primio od svoga Gospodara. Njemu je Uzvišeni Bog davao čuda. Ali ne njemu kao božanstvu ili Svome sinu, nego njemu u svojstvu čoveka i verovesnika.

Sedmi citat:

Navedeno je u Jevanđelju po Mateju (26: 36-46) sledeće:

„(36) Tada dođe Isus s njima u selo koje se zove Getsimanija, i reče učenicima: Sedite tu dok ja idem tamo da se pomolim Bogu. (37) I uzevši Petra i oba sina Zevedejeva zabrinu se i poče tužiti. (38) Tada reče im Isus: Žalosna je duša moja do smrti; počekajte ovde, i stražite sa mnom. (39) I otišavši malo pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj! Ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako Ti. (40) I došavši k učenicima nađe ih gde spavaju, i reče Petru: Zar ne mogoste jedan čas postražiti sa mnom? (41) Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je telo slabo. (42) Opet po drugi put otide i pomoli se govoreći: Oče moj! Ako me ne može čaša ova mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja. (43) I došavši nađe ih opet gde spavaju; jer im behu oči otežale. (44) I ostavivši ih otide opet i treći put pa se pomoli govoreći one iste reči. (45) Tada dođe k učenicima svojim i reče im: Jednako spavate i počivate; evo se približi čas, i Sin čovečiji predaje se u ruke grešnika. (46) Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj.“

Odlomci poput ovih iz Lukinog Jevanđelja (22:39-46), kao i u njima navedene Isusove reči i opisi situacija u kojima se on našao, jasno ukazuju da se Isus, neka je mir na njega, klanjao samo Bogu i da Isus nije ni Bog, ni Sin Božiji, jer onaj ko tuguje, stradava, klanja se, skrušeno moli i umire može biti samo stvoreni čovek, a nikako Bog koji stvara.

---

[1] Reč sin ne bi trebalo shvatiti doslovno, jer se za mnoge poslanike, pa i za nas obične ljude u Bibliji kaže “deca Božija”. Izlazak (4:22): „A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj.“ Davno, pre nego je Isus rođen, Bog je rekao Davidu (Psalmi, 2:7): „Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: “Ti si sin moj, ja te sad rodih.“ Dakle i David je takođe rođeni sin Božiji. Značenje pojma sin Božiji nije doslovno nego metaforično (preneseno). To može biti bilo koji Božiji miljenik (onaj koga Bog voli). Izraz “sin Božiji”, što označava ljubav, naklonost i blizinu Božiju, ne odnosi samo na Isusa, (Korićani, 6:18): „I biću vam Otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.“ Dakle prema ovim pasusima nema razloga da se Isus doslovno smatra Božijim sinom. Zašto onda i Adama ne smatrati Božijim sinom. On nije imao ni oca ni majku, i takođe je nazvan sinom Božijim (Luka, 3:38): „Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg.“ Stoga je Isus sin Marijin, neka je mir na njega, Božiji poslanik kao što su bili i drugi poslanici, i Božije stvorenje kao i druga Božija stvorenja. (op.rev.)

[2] Ilah je arapska reč koja u prevodu znači Bog. Sa dodavanjem određenog člana ‘Al’ dobija se ‘Allah’ što predstavlja vlastito ime Jednog Boga. Mi muslimani preferiramo upotrebu reči Allah, umesto uopštenog imena Bog. Arapska reč Allah je jedinstvena, nema joj slične, dok se sa reč “bog” mogu praviti razne gramatičke manipulacije. Ako na reč bog dodate nastavke množine, dobićete reč bogovi. Međutim, ako pokušate dodati plural na reč Allah, nećete uspeti, jer ne postoji množina od reči Allah. Na reč “bog” možete dodavati i nastavke za ženski rod, pa ćete dobiti reč “boginja”. Sa rečju Allah ne možete praviti takve manipulacije, ona ne spada pod gramatičko pravilo dodavanja nastavaka za rod i broj. Ispred reči “bog” možete čak dodavati i prefikse koji daju sliku o bogu. Međutim, reč Allah je jedinstvena, ne mogu joj se dodavati čak ni prefiksi, tako da ne postoji mogućnost zamišljanja slike Allaha Uzvišenog. Zbog svega toga, mi muslimani radije upotrebljavamo reč Allah od reči Bog. Mada, kada se obraćamo nemuslimanima, da bi govor bio što razumljiviji, možemo u govoru da koristimo reč Bog umesto reči Allah. (op.rev.)

---

Odlomak iz knjige „Trijumf Istine“.