7 Sveštenikov put u islam – Anselm Turmeda (živeo 1355-1423. g.)

VEROVANJE U PRIČEST

Znajte, Bog vam se smilovao da hrišćansko učenje o pričesti u sebi sadrži kufr (neverovanje). To je zbog toga što smatraju da komad hleba nad kojim sveštenik prouči nekoliko reči postaju u tom trenutku telo Isusovo. Takođe, kada prouči nekoliko reči nad čašom vina smatraju da to vino postaje krv Isusova. U njihovom zakoniku svaki glavni sveštenik u crkvi ima obavezu da svakog dana nad hlebom i vinom uči reči molitve. Iz toga je proizašlo da hrišćani veruju kako zaista hleb postaje Isusovo telo, a vino njegova krv.

Kao podlogu za ovakvo svoje učenje uzimaju reči Mateja koji u dvadesetom poglavlju svoga Jevanđelja kaže da je jednog dana Isus sazvao sve apostole, a bio je pred svoju smrt i jeo je hleb kojeg je izlomio na više delova, pa ga je dao svim prisutnima rekavši: „Jedite, ovo je moje telo”! Zatim im je dao da piju vino, rekavši: „Pijte, ovo je moja krv”! Eto, ovako navodi Matej u svom Jevanđelju.

A Jovan, za koga smatraju da je prisustvovao uzdignuću Isusovom, mir nad njim, u svom Jevanđelju nikako ne spominje išta vezano za hleb i vino. Ovo neslaganje je samo jedan od dokaza da su navodi Mateja netačni, nemogući i neverovatni.

Hrišćani, veruju da je svaki komadić hleba koji svešenik da telo Isusovo u svim njegovim dimenzijama, makar se, dakle taj hleb i izlomio na hiljade sitnih delova. Oni kažu da je Isus bio visok oko deset pedalja , a komadići hleba nad kojima bi se učila sveštenička molitva ne prelaze ni jednu trećinu pedlja! Pa, kako je onda moguće da jedna ljudska telesna visina i težina budu jednake tom komadiću, tj. trećini jednog pedlja! ? Zdrav razum to nikako ne može da prihvati. Svoj stav pravdaju time što ga porede sa staklom, odnosno povećalom koje može biti veličine jednog dinara , pomoću čega čovek može da vidi najudaljenija sazvežđa i visoke građevine, tj. kada ih približi. U stvarnosti ona su daleko veća i do hiljadu puta. Kaže se da je ono što se vidi kroz povećalo privid, a ne suština, dok hrišćani smatraju da je komadić hleba suština celog tela Isusovog, a to, svakako zdrav razum ne može da prihvati.

Hrišćani su saglasni u svom učenju da se Isus uzdigao na nebesa i da je seo sa desne Božije strane, pa ko bi onda, po njima spustio njegovo telo u komad hleba!? Zatim poznato je da je Isus jedna osoba, a hrišćani veruju da je svaki pomenuti hleb celo njegovo telo, makar se on izlomio i u sto hiljada komada, što, pak znači da se Isus mora naći u svakom tom komadiću hleba!!! Ako tome dodamo brojeve crkava i brojeve hleba došli bi do jednog prevelikog broja. Svako ko ovo smatra mogućim neka zna da je u tom svom uverenju smešan i zaveden od strane đavola, neka nas Bog tog sačuva, divan li je On zaštitnik.

Opis hrišćanske pričesti i njihove molitve prilikom toga bi bio ovakav: Sveštenik naređuje svome slugi da zamesi i pripremi hleb od čistog brašna i da ga ispeče. Nakon toga sveštenik uzima hleb i čašu vina i naređuje da se putem zvona oglasi poziv na molitvu. Kada se narod iskupi poređaju se u redovima u crkvi, a sveštenik sipa vino u srebreni pehar, a hleb stavlja u čisti peškir. Onda, okrenuti prema istoku prilaze jedan po jedan red prisutnih vernika i uzimaju komadić hleba od sveštenika. Tekst molitve nad hlebom i vinom glasi: „Naš bog Isus je u noći kada je usmrćen uzeo hleb u svoju svetu ruku, podigao je oči ka nebesima, upirući ih ka Svemogućem, ukazujući Mu dužno poštovanje. Zatim je prelomio hleb i nahranio svoje apostole, rekavši im: „Jedite, ovo je moje telo”. Kada sveštenik završi svoj govor, naklanja se tom komadiću hleba, verujući da je to, zaista telo Isusovo, a da je Isus sin božiji. Dok se naklanja tom hlebu on izgovara: „Ti si Isus, bog nebesa i zemlje, ti si božiji sin, rođen pre svih svetova, ti si nas spasio iz đavoljih ruku, molio si se u utrobi Marije, ti si otvorio vernicima vrata Raja, nakon što si pobedio đavola. Ti sediš s desne strane svoga oca na nebu, molim te da oprostiš meni i tvome narodu kojeg si oslobodio greha svojom krvlju”. Zatim se hleb pokazuje prisutnim hrišćanima, nakon čega svi učine naklon njemu. Onda sveštenik uzima čašu vina i izgovara molitvu: „Naš bog Isus pre svoje smrti je uzeo čašu s pićem i dao je svojim apostolima, rekavši: „Pijte, ovo je moja krv”. Onda sveštenik čini naklon prema čaši, a prisutni hrišćani ga slede. Nakon svega toga sveštenik jede hleb i pije pomenuto vino, izgovarajući molitve iz Jevanđelja. Zatim, sledi završni čin molitve”.

I, eto, takva je njihov pričest, molitva – kako se samo đavo s njima poigrava, neka nas Uzvišeni Bog sačuva takvih iskušenja!

 

Iz knjige Anselma Turmeda: Tuhfetul-erib fir-redd ‘ala ehlis-salib