1. Sveštenikov put u islam – Anselm Turmeda (živeo 1355-1423. g.)

Sveštenikov put u islam – Anselm Turmeda

UVOD

U ime Boga, Milostivog, Samilosnog i neka je spas i mir nad našim Poslanikom Muhammedom, mir nad njim.

Ovo je kazivanje Božijeg siromašnog roba, željnog Božije milosti i oprosta od greha, Abdullaha b. Abdullaha Et-Terdžumana[1] (Anselma Tormeda), Bog Uzvišeni ga sačuvao i Svojom dobrotom mu grehe oprostio.

Hvala Bogu koji nas je odlikovao najboljom verom i učinio nas zajednicom istine, počastio nas učenjem Kur'ana, ramazanskim postom, obilaskom Božije kuće (Kaba) i klanjanjem na tom časnom mestu.

Počastio nas je i noću Lejletul-kadrom, stajanjem na Arefatu, učinio nas od onih koji vode računa o svojoj čistoći, o molitvi, o milostinji, o vrednostima zajednice, bajramima, džumanskim hutbama(govor nakon molitve petkom). Objasnio nam je zakone vere i kako da sledimo praksu Božijih verovesnika. Upoznao nas je o vestima prošlim i vestima budućim preko poslednjeg Svog Poslanika i našeg miljenika Muhammeda, mir nad njim, kao najodabranijeg čoveka i vođe svih vernika, neka je nad njim trajni spas, kao i na njegove drugove i sledbenike zauvek.

Zaista me Bog obdario uputom na pravi put i ulaskom u najispravniju veru kojom se derogiraju prethodne vere, a koja je poslana preko odabranog i dragog Muhammeda, mir nad njim, koji je pečat svih ranijih poslanika. Razmišljao sam o jasnim i očiglednim dokazima islama, i video da nema ništa ni najmanje skriveno, a da nije lepo objašnjeno, dok nejasno može biti samo onome ko razuma nema.

Pronašao sam mnogo dela islamskih učenjaka, da Bog bude zadovoljan s njima, koji su koristeći svoje racionalne dokaze iznosili kritičko mišljenje u učenjima hrišćana i Jevreja. U tome se posebno isticao hafiz Ebu Muhammed ibn Hazm[2], Bog mu se smilovao, koji je koristeći se njihovim knjigama kritikovao njihovo učenje. S obzirom da ti islamski učenjaci nisu dovoljno raspolagali na praktičnom polju ispoljavanja hrišćanstva uzeo sam sebi u zadatak da im ja odgovorim iznoseći i iskustveno znanje. U tom pogledu navešću na najpravedniji, najrazumniji i logičan način, upotrebljavajući razum i čula, njihova iskrivljena učenja, kako bi “zaćutala njihova zvona”. Odgovoriću im na njihov pogrešan govor o trojstvu koje je izmišljeno, spominjući u tom pogledu njihove Biblije, kao i to ko ih je pisao i kanone ko ih je donosio. Svojim neverovanjem su iskvarili svoje umove, kao i potvorama na Isusa, mir nad njim, i lažima na Uzvišenog Boga po tom pitanju. Navešću tekstove sveštenika i njihova ubeđenja uz pomoć njihovih varki i obmana. Smišljeno su izbacili iz Jevanđelja koje je objavljeno Isusu, mir nad njim, ono što govori o svojstvima najavljivanog verovesnika Muhammeda, mir nad njim.

Nakon toga ću navesti suštinu prinošenja žrtava u njihovom učenju, kao i načine molitve u njihovim raspećima. Uzvišeni Bog me nadahnuo i uputio na pravi put, i zato sam odlučio da napišem ovo delo koje će vas, nadam se prijatno obradovati.

Delo se sastoji iz opisa moga rodnog kraja, zatim mog odrastanja i razvoja, nakon kojeg sam otišao u svet i prešao na islam, prihvatajući veru našeg dragog Poslanika Muhammeda, neka je mir nad njim. Zatim ću navesti neke od lepih postupaka koje je prema meni učinio plemeniti vladar Ebul-Abbas Ahmed[3] i događaj iz njegovog vremena. Nakon toga se spominje period Abdulaziza Ebu Fariša, inače Ahmedovog sina, naslednika u vlasti, gde se, takođe, govori o njegovoj lepoj biografiji. Posle sledi odgovor na neka pitanja o hrišćanstvu, kao i čvrstoći i lepoti vere islama.

Nakon pripreme ove neobične knjige odlučio sam da joj dam naslov “Tuhfetul-erib fir-reddi ala ehlis-salib”, (Pun pogodak u odgovoru hrišćanima), a podelio sam je u tri dela kako bih čitaocu olakšao njeno što bolje razumevanje.

Prvi deo govori o početku mog islama, napuštanju hrišćanstva i ulasku među pripadnike čistog islama, a u čemu mi je mnogo pomogao vladar pravovernih Ahmed Ebul-Abbas.

Drugi deo govori o vremenu provedenom za vreme novog vladara Abdulaziza, kada je i nastalo pisanje ove knjige. Bilo je to 823. hidžretske godine[4].

Treći deo govori o ciljevima ove knjige, kojom se želi potvrditi poslanstvo Muhammeda, mir nad njim, kroz navode ranijih svetih knjiga (Starog zaveta, Jevanđelja…), neka je mir nad svim ostalim Božijim poslanicima. A završetak knjige ukazuje na osnovni cilj njenog pisanja uz pomoć i volju Uzvišenog Boga.

Znajte, Bog vam se smilovao, da moji koreni potiču iz grada Majorke[5], učinio ga Bog islamskim mestom. To je veliki grad koji se nalazi na istoimenom ostrvu, smeštenom između dve planine koje razdvaja mala reka. Ostrvo je prekriveno raznovrsnim drvećem. Ima i dve neobično lepe luke u koje svraćaju veliki trgovački brodovi. Postoje i mnogobrojne plantaže smokvi i maslina. U jednoj sezoni se proizvede maslinovog ulja više od dvadeset hiljada bačvi, a što se osim domaće potrošnje izvozi i na područje Egipta. Na ostrvu Majorka nalazi se više od 120 čvrsto građenih tvrđava. Takođe je ovo ostrvo bogato mnogobrojnim izvorima vode, koji se preko reka i potoka ulivaju u more.

Moj otac je smatran jednim od uglednih ljudi Majorke, a osim mene nije imao druge dece. Nakon što sam napunio šest godina predao me je učitelju – svešteniku, pred kojim sam učio Jevanđelje, a koga sam za dve godine više od pola naučio napamet. Zatim sam izučavao jezik Biblije i logiku što je sve trajalo šest godina. A onda sam napustio Majorku i otputovao u grad Laredo u Španjolskoj pokrajini Katalonija. Taj grad je bio poznat po izučavanju hrišćanskih nauka.

Kroz njega se proteže dolina bogata plemenitim metalima, pomešanim sa peskom, tako da su se mnogi ljudi bavili traženjem zlata, nakon čega je to mesto opustelo.

Ovo područje je bilo poznato po raznovrsnom voću, a naročito breskvom koju su, osim sveže upotrebe i sušili. Osim toga, sušili su tikve i šargarepu, pa kada bi želeli zimi da ih koriste stavljali bi ih noć pre u vodu, a zatim bi ih spremali, tako da bi davali ukus potpuno sveže hrane.

U grad su dolazili u potrazi za hrišćanskom naukom mnogi đaci i studenti kojih je bilo između 1000 i 1500. Glavnu reč bi, ipak imao sveštenik pred kojim bi se učilo. S obzirom da je to područje bilo bogato mnogim poljoprivrednim proizvodima, osim verskih nauka izučavao sam i poljoprivredne, kao i astronomiju. U izučavanju ovih nauka, a posebno hrišćanske dogmatike proveo sam u ovom gradu deset narednih godina. Posle toga sam nastavio školovanje u gradu Bolonja u Italiji. To je veoma veliki grad čije su kuće i zgrade izgrađene od pečene crvene opeke, iz razloga što nemaju kamena. Svaki proizvođač opeke imao je i svoj zaštitni znak po kojem bi se međusobno raspoznavali. Imali su zajedničkog kontrolora koji bi proveravao kvalitet zemlje od koje su pravili opeku, kao i kvalitet pečenja, a ukoliko bi neko nekvalitetno uradio posao bio bi kažnjavan.

Ovaj grad je poznat u široj oblasti i po tome što u njemu svake godine iz svih krajeva sveta dolazi više od 2000 ljudi zbog izučavanja hrišćanskih nauka.

Tom prilikom se svi oblače u posebne verske odore, bez razlike da li je učenik bio sin nekog cara ili samo obični čovek, dakle ne bi se međusobno razlikovali. Među njima se posebno isticao samo verski velikodostojnik pred kojim bi učili i sve odluke su bivale u njegovim rukama.

Stanovao sam u crkvi jednog starog i veoma uvaženog sveštenika koji se zvao Nikola Martel. On je bio toliko obrazovan, učen i pobožan da se isticao iznad svih drugih crkvenih velikodostojnika tog mesta. Do njega su stizala pitanja iz oblasti vere sa svih strana, pa čak i od vladara, a zbog čega su ga bogato nagrađivali. Toliko je bio uvažavan da su ga obasipali raznim poklonima, smatrajući da na taj način i oni uz njega postižu visok stepen kod Boga. Pred tim sveštenikom sam učio temeljne hrišćanske nauke i mudrosti. U službi njemu mnogo sam se približio, pa mi je tako prepuštao neke svoje službe i poslove, pa sam, između ostalog postao i najbliži njegov saradnik. Svojim služenjem i blizinom njemu stekao sam poverenje kod njega da mi je poverio ključeve svojih odaja, kao što su ostave za hranu i piće, kao i sve druge odaje, osim jedne male sobe u kojoj bi se samo on nekada osamljivao. Pretpostavljao sam da bi to mogla biti odaja u kojoj je on sklanjao skupocene darove i novac, a Bog najbolje zna. Uz njega sam proveo punih deset godina, nakon čega ga je zadesila bolest. Tako bolestan nije mogao jednom prilikom da prisustvuje zajedničkom sastanku sa svim ostalim sveštenicima. Oni su, međutim iščekivali njegov dolazak i u međuvremenu raspravljali o različitim verskim pitanjima. Tako smo došli do teme u kojoj se govori kako je Uzvišeni Bog preko Isusa, mir nad njim, najavio dolazak novog poslanika koji će biti „čestito i pravedno siroče”. Istraživali smo i razmišljali o tome ko bi mogao biti ta osoba. Svaki od njih je shodno svome znanju i razumevanju iznosio svoje mišljenje, tako da se dijalog razvio naširoko, ali ipak smo se razišli bez rešenja po tom pitanju.

Nakon toga sam otišao do bolesnog učitelja koji me pitao o čemu smo razgovarali u njegovom odsustvu. Informisao sam ga o razilaženju sveštenika po pitanju ko stoji iza imena „čestitog siročeta”. Neki od njih su govorili ovaj, neki onaj i tako sam sve to i preneo učitelju. On me upitao za moje mišljenje, pa sam rekao da sam se složio sa mišljenjem jednog sudije koji je imao svoje tumačenje Biblije. Zatim mi učitelj reče: „Nisi loš, trudio si se i blizu si, ali je ipak to pogrešno, jer je istina sasvim drugačija. Tumačenje tog časnog imena zna veoma mali broj učenjaka upućenih od Boga, a vama je dato vrlo malo znanja “. Prišao sam njegovim skutima i poljubio mu stope, govoreći: „Moj dragi učitelju, ti znaš da sam došao iz veoma dalekog mesta ovde kod tebe i evo služim ti deset godina. Naučio si me mnogo toga da ti se ne mogu nikad odužiti, pa te molim tvojom dobrotom da mi kažeš o kojem je čoveku reč”! Moj stari učitelj je zaplakao i rekao mi: „O moj sinak, tako mi Boga, ti si mi najdraži od svih koje poznajem zbog tvoje neizmerne i iskrene privrženosti meni. Spoznaja tog imena znači veliku stvar, ali se ja bojim za tebe da, ako je obelodaniš, dovešćeš sebe u smrtnu opasnost, tj. bojim se da te hrišćani nakon toga ne ubiju”. A ja rekoh: „Učitelju moj, velikog mi Boga i istinitog Jevanđelja i onoga po kome je on dostavljen ljudima neću nikome reći šta kriješ, osim sa tvojom dozvolom”. On mi odgovori: „Sine moj, sećaš li se kad si došao ovde, a ja te pitah o tvom gradu, ima li blizu njega muslimana. Ratuju li oni protiv vas ili vi protiv njih, kako bih te proverio, odnosno da li u sebi imaš odvratnost prema islamu. Znaj sinko moj, da je „čestito siroče (paraklit)” jedno od imena Allahovog verovesnika Muhammeda, mir nad njim, kome je objavljena četvrta Božija objava, a nagovešten je preko jezika Danijela, mir nad njim, koji je nagovestio dolazak nove objave preko novog poslanika. NJegova vera će biti vera istine, a njegovi čisti sledbenici su spomenuti u Bibliji”.

Zatim sam ga upitao: „Učitelju moj, a šta kažeš onda za hrišćansku veru”? On odgovori: „Sinko, kada bi se hrišćani pridržavali onoga s čime je zaista došao Isus, mir nad njim, svi bi bili u Božijoj veri, jer je i Isus, kao i svi ostali poslanici pripovedao jednu veru, veru u Jednog i Jedinog Boga, bez pripisivanja druga NJemu”. Pitao sam: „Učitelju, pa kako onda rešiti ovaj problem?” On reče: „Samo ulaskom u veru islam”. „A da li će se spasiti zaista onaj ko prihvati tu veru”?- upitah. „Da, spasiće se i na ovom svetu i na budućem”-odgovori. „Učitelju moj, zaista će pametan izabrati za sebe što najbolje zna”-rekoh, „pa kada si znao za vrednosti islama šta te ometalo u tome da ga prihvatiš?” On reče: „O moj sine, Uzvišeni Bog mi nije otkrio lepote islama i čast Verovesnika islama sve do moje duboke starosti. A da me Bog Uzvišeni uputio na to dok sam bio tvojih godina napustio bih sve i prihvatio čistu veru islam. LJubav prema ovom svetu je izvor svih greški, a ti znaš moj položaj među hrišćanima od časti i ugleda i svih drugih ovosvetskih poriva. Kad bih ja obznanio da prihvatam veru islam ubili bi me po kratkom postupku. A ako bih se od hrišćana izvukao i prišao muslimanima i rekao im da im dolazim kao musliman, rekli bi mi da sam se spasio ulaskom u pravu veru i sam sam sebe spasio od Božije kazne. Bio bih među njima stari, siromašni, devedesetogodišnji jadničak. Ne bih razumeo njihov jezik, niti bi oni znali moju pravu istinu, pa bih, možda i gladan umro. Međutim, hvala Bogu, ja sam u veri Isusa, mir nad njim, i onoga što nam je on dostavio, a Bog najbolje zna o meni”.

Zatim sam mu rekao: „Učitelju moj, uputi mene da idem na muslimansku teritoriju i uđem u njihovu veru”! Stari učitelj mi reče: „Ako budeš pametan i željan spasa uputi se u islamski svet gde ćeš postići i ovaj svet i budući, ali sine o ovoj stvari ne zna niko osim nas dvojice, pa dobro pazi da slučajno šta ne izustiš o tome. Ukoliko bi to otkrio javno bi te narod linčovao, a ja ti ne bih mogao ništa pomoći. A ako bi ti slučajno mene izdao, ja bih to porekao, a moje reči su jače od tvojih i više bi meni verovali, nego tebi”. Rekao sam: „Učitelju moj, Bože sačuvaj takvih slutnji”! Dao sam mu reč kojom sam ga umirio, a zatim sam se počeo pripremati za odlazak iz tog mesta. Pomolio se za mene poželevši sretan put i darovao mi pedeset dinara zlatnika.

Ukrcao sam se na brod i uputio ka Majorci. U njoj sam proveo šest meseci, a onda se uputio na Siciliju. I tu sam ostao pet meseci u iščekivanju odgovarajućeg broda kojim bi se uputio u neku muslimansku zemlju.

Uskoro se pripremao putnički brod za Tunis. Krenuli smo sa Sicilije predveče, a u tunisku luku stigli smo oko podne sutradan. Nakon što sam se iskrcao s broda, preda mnom je izašla velika skupina hrišćana koji su o meni čuli ranije. S njima sam krenuo do njihovih domova. U tom društvu je bilo poznatih tuniskih hrišćanskih trgovaca. Među njima sam proveo puna četiri meseca, uživajući veliko gostoprimstvo, a onda sam nakon tog provedenog vremena upitao ima li ko na dvoru vladara da govori hrišćanskim jezikom.[6]

Tadašnji vladar je bio Ebul-Abbas Ahmed, Bog mu se smilovao. Hrišćani su mi rekli da na vladarevom dvoru ima jedan visoki službenik, a zvao se Jusuf i bio lični vladarev lekar. Obradovao sam se vešću da ću naći nekoga od muslimana s kim bih mogao razgovarati. Zatim sam se raspitivao o mestu gde stanuje pomenuti lekar. Uputili su me na njega, nakon čega smo se i upoznali. Razgovarajući tom prilikom sam mu objasnio svoju situaciju i razlog mog dolaska u Tunis, kao i prihvatanje vere islama. Lekar je bio presretan što će neki čovek preći na islam, a da on ima udela u tome.[7]

Zajedno su se obojica uputili ka vladarevom dvoru. Prvi je ušao Jusuf i objasnio razlog mog dolaska. Zatim sam ušao i ja i stao pred vladara, predstavivši se. Upitao me za moju starosnu dob, a ja sam odgovorio da imam 35 godina. Onda me pitao koje nauke poznajem, pa sam ga i o tome informisao. On je rekao: “Dobro došao i prihvatio islam sa Božijim zadovoljstvom”. Obratio sam se svom prevodiocu, lekaru: “Reci našem poštovanom vladaru da postoje razna govorkanja o onim ljudima koji prihvataju islam, pa bih ja želeo, s vladarevim dopuštenjem da se pozovu ugledni i poznati hrišćani i da ih upita o meni, da čuje šta imaju kazati, a onda, ako Bog da, bih ja javno iskazao svoju pripadnost islamu”. Tada mi je vladar preko prevodioca rekao: “Ti od mene tražiš isto kao što je tražio Abdullah ibn Selam[8] od Muhammeda, mir nad njim, u vreme kada je Abdullah prihvatao islam”.

Nakon toga je pozvao ugledne velikodostojnike iz hrišćanskog naroda da mu dođu na razgovor. Kada su došli u dogovoreno vreme vladar je zatražio da ga informišu o jednom novom čoveku svešteniku koji se nedavno pojavio među njima. Oni mu odgovoriše: „Vladaru naš, on je naš veliki hrišćanski znanstvenik, a najstariji među nama govore da nisu nikada videli znanijeg i učenijeg čoveka u našoj veri od njega”. Vladar ih upita: „A šta biste vi rekli ako bi on prihvatio veru islam”? Oni odgovoriše: „Sačuvaj nas Bože, pa on to nikada ne bi učinio!”

Kada je ispitao i saznao od hrišćana sve što je hteo o meni pozvao me da stanem pred njega. Tada sam izgovorio reči istinskog svedočenja u prisustvu pomenutih hrišćanskih velikodostojnika. Počeli su se krstiti u čudu i neverici, govoreći: „To on čini samo da bi se oženio, jer se kod nas sveštenici ne žene” . Nakon toga su napustili dvor tužni i zabrinuti.

Vladar, Bog mu se smilovao je odlučio da mi se iz državne blagajne isplaćuje četvrtina dinara dnevno i obezbedi stan. Zatim me oženio kćerkom hadžije Muhammeda Saffara. Prilikom svadbe darovao nas je sa stotinu dinara zlatnika i novom odećom. Tako sam živeo u sretnom braku i dobio sam sina kome sam dao ime Muhammed u želji da se što više sećam našeg Verovesnika Muhammmeda, mir nad njim.

Za vreme uvaženog vladara Ebul-Abbasa i njegova sina Ebu Farisa šest meseci nakon mog prihvatanja islama odlučili su da me postave za glavnu pratnju broda u Asuan.[9] Vladareva želja je bila da se što više družim sa Arapima, kako bi što brže i više naučio arapskog jezika, pa sam radio na prevodu arapsko- hrišćanskog jezika. Tako sam za godinu dana naučio veoma mnogo. Prisustvovao sam i izgradnji objekta za strance u Mehdijji [10] gde sam prevodio vladaru knjige koje su mu nemuslimani donosili,Bog ih uputio na pravi put. Putovao sam sa vladarom i u druge, veće gradove Tunisa, kao što su Gebs i Gafsa. U Gafsi se vladar i razboleo i u tom gradu je i umro. Bilo je to 3. ša'bana 796. h. godine” .

Nakon njega vlast je preuzeo njegov sin Ebu Faris Abdulaziz Nasiruddin koji je obnovio sve moje prenadležnosti koje sam imao za vreme njegovog oca. Pored toga dodao mi je još i da imam svoj poseban kabinet u kome sam vodio poslove vezane za moreplovstvo i prevođenje. Tako sam postao admiral i prevodilac.

Jedne prilike, brod u vlasništvu naroda Musuka je prevozio robu za muslimane. Kada su došli u luku Marsa u Tunisu, uletela su dva gusarska broda sa Sicilije i napali muslimane i uspeli opljačkati njihov brod. Tada je naš vladar Ebu Faris naredio odgovornom licu da sa pratnjom ode do Halkul-Vadi [11] i da pregovaraju sa hrišćanima kako bi povratili otetu imovinu muslimanima. Kada su stigli na određeno mesto hrišćani su tražili sigurnost za svog prevodioca, nakon čega su i dobili obostrane garancije za bezbednost pregovarača. U pregovaračkoj grupi hrišćana bio je jedan veliki sveštenik, a između mene i njega je postojalo prijateljstvo, jer smo nekada zajedno učili i studirali. Čuo je za moje prihvatanje islama i bilo mu je žao. Želio je da, svakako putem ovih pregovora mene pozove da se vratim u hrišćansku veru, pozivajući se na naše ranije čvrsto prijateljstvo. Kada se taj sveštenik sreo sa jednim našim prevodiocem upitao ga je kako se zove, na što mu je ovaj rekao Alija. Zatim je hrišćanin dodao: „Alija, uzmi ovo pismo i nosi vašem admiralu Abdullahu, a kada mi odgovor doneseš daću ti još jedan dinar”.

Alija je uzeo pismo i pare i otišao u Halkul-Vadi obavestivši svoga pretpostavljenog o toku razgovora, noseći pismo sveštenika sve do vladara.

Pismo je stiglo do vladara Ebu Farisa koji me je, zatim pozvao da dođem i da mu ga prevedem. Kada sam pročitao pismo, obavestivši ga šta u njemu piše, počeo sam se smejati. Pitao me zašto se smejem, a ja mu rekoh:” Bog vas pomogao vladaru, ovo pismo je upućeno meni i to od jednog od mojih najbližih prijatelja, pa evo i prevešću vam ga”. Polako sam prevodio i pisao na arapski jezik. Zatim je vladar uzeo prevedeno pismo, pročitao ga svome bratu Ismailu, rekavši: “Tako mi Boga, ništa nije ispustio u svom prevodu”! A onda ga ja upitah:”Kako to ti, vladaru znaš”? On reče: “Dobio sam prevod ovoga pisma od jednog prevodioca trgovca, pre tebe. A šta ti, o Abdullah imaš reći kao odgovor na pismo ovog svog prijatelja sveštenika?” Odgovorio sam mu da čvrsto stojim na pozicijama svog slobodnog prelaska na islam i ljubav prema islamu me nikada neće napustiti. Još sam odlučio da ne odgovaram na ovo poslato pismo, ali mi vladar reče: “Uverili smo se u ispravnost tvoje čvrste vere islama i ne sumnjamo u tebe, ali rat je varka, pa ti to iskoristi i ipak napiši odgovor u kome ćeš tražiti da se oteta roba muslimanskih trgovaca vrati. Za uzvrat napiši da ćeš, nakon vraćanja imovine muslimanima i sam pobeći od muslimana sa svojim hrišćanima i ovim sveštenikom”. Nakon ovoga sveštenik se obradovao, a vratili su i otetu robu muslimanima, ali ja mu se na kraju nisam pridružio. To ga je, naravno rastužilo, pa su podigli sidro svoga broda i napustili područje Tunisa.Tekst pomenutog pisma od sveštenika glasi:

„Pozdravlja te tvoj brat, sveštenik Frensis koji te dobro poznaje. Stigao sam u ovaj grad kako bih te sa sobom vratio na Siciliju. Ja imam veoma visok položaj kod vlasti Sicilije.U poziciji sam da upravljam, da dajem i zabranjujem.Mnoge stvari u državi su u mojim rukama. Poslušaj me i pođi sa mnom, nek nam je Bog na pomoći. Nemoj da se plašiš da ćeš izgubiti imovinu, ugled ili nešto drugo, jer ja imam mnogo toga i učiniću za tebe što god poželiš. Nemoj samo da razmišljaš o ovosvetskim stvarima, jer su one prolazne, a život je kratak. Bog nas stalno motri, pa Ga se boj i traži oprosta od NJega – napusti mrak islama i vrati se u svetlo hrišćanstva. Znaj da je Bog jedan od svete trojice u svom upravljanju svetom. Nema načina da ti izdvojiš bilo šta za sebe od onoga što je sabrao Bog. Ja znam da ti ovo odlično poznaješ, čak i više od mene, ali te opet podsećam na sveto trojstvo, jer ono samo koristi vernicima tog trojstva. Čuvaj se da se ne izgubiš u neznanju. Učini da tvoj odgovor na moje pismo bude kao lep cvet upućen meni, jer osobi kakva si ti nije potrebno nikakvo podučavanje. Pozdravljam te”.

 

——————————————————————————————————–

[1] Interesantno je napomenuti da je ime Abdullah, što znači “Allahov rob” uzimala većina onih koji su prelazili na islam.

[2] Ebu Muhammed Ali ibn Ahmed ibn Sejjid ibn Hazm el-Endelusi je bio učenjak u islamskom pravu, hadisu, apologetici i književnosti. Rođen je 994. god., a umro 1069.godine.

[3] On je Ebul-Abbas Ahmed ibn Muhammed ibn Ebi Jahja Ebu Bekr ibn Ebi Zekerijja…

[4] Ta godina odgovara 1420.godini.

[5] Majorka je ostrvo na istoku Španije.

[6] Ovo je značilo da autor ove knjige nije poznavao arapski jezik kojim su govorili stanovnici Tunisa.

[7] Naime, velika nagrada čeka onoga ko bude uzrok da neko prihvati islam. Muhammed, mir nad njim, kaže: “Tako mi Boga, da Bog tvojim uzrokom uputi na pravi put nekog čoveka, bolje ti je nego da imaš krda crvenih kamila”. Hadis beleži Buharija.

[8] Abdullah ibn Selam ibn Haris el-Israili je veliki jevrejski učenjak i uglednik. Prihvatio je islam na identičan način, kao i autor ove knjige, ali sa vremenskom razlikom višom od sedam vekova.

[9] To je grad na reci Nil u Egiptu.

[10] To je grad u Tunisu na obali mora.

[11] To je predgrađe Tunisa.

 

 

 

 

Iz knjige Anselma Turmeda: Tuhfetul-erib fir-redd ‘ala ehlis-salib