Home / Uncategorized / Dolazak Poslanika Muhammeda nagovestile su prethodne Božje Knjige

Dolazak Poslanika Muhammeda nagovestile su prethodne Božje Knjige

Pod prethodnim nebeskim Knjigama podrazumevamo svedočenja u Tori, Jevanđelju i drugim prethodnim objavama koje su kazivale o istinitosti Poslanika, alejhi selam, i o nadnaravnom delu – Kur’anu, s kojim ga je Allah poslao. Uzvišeni Allah je kazao:

„On je spomenut u knjigama poslanika prethodnih.“ (Kur’an, Pesnici, 196)

Islamski učenjak El-Kurtubi, Allah mu se smilovao, komentarišući ovaj kur’anski odlomak, kazao je:

„To jest, nagoveštaj njegovog dolaska nalazi se u prethodnim knjigama, odnosno, u knjigama verovesnika. Neki su kazali da je Muhammed, alejhi selam, spomenut je u prethodnim knjigama, kao što to Uzvišeni kaže: ‘…onima koji će da slede Poslanika, verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tevratu (originalnoj Tori) i Indžilu (originalnom Jevanđelju), zapisanog nalaze.’“[1]

Uzvišeni Allah je rekao:

„A kada Isaa (Isus), sin Merjemin, reče: ‘O sinovi Izrailjevi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat (originalnu Toru) i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći, i kad im je on doneo jasne dokaze, oni rekoše: ‘Ovo je prava vradžbina!’“ (Kur’an, Bojni red, 6)

Uzvišeni Allah nam objašnjava da Verovesnik, alejhi selam, i njegovi sledbenici nisu isključivo spomenuti u Tori i Jevanđelju po svojim imenima, već i po osobinama takođe. Uzvišeni je rekao:

„Muhammed je Allahov (Božiji) poslanik, a njegovi sledbenici su strogi prema nevernicima, a samilosni među sobom; vidiš ih kako se klanjaju i licem na tle padaju želeći Allahovu nagradu i zadovoljstvo – na licima su im znaci, tragovi od padanja licem na tle. Tako su opisani u Tevratu (Tori). A u Indžilu (Jevanđelju): oni su kao biljka kad izdanak svoj izbaci pa ga onda učvrsti, i on ojača, i ispravi se na svojoj stabljici izazivajući divljenje sijača – da bi On sa vernicima najadio nevernike. A onima koji veruju i dobra dela čine Allah obećava oprost i nagradu veliku.“ (Kur’an, Pobeda, 29)

Štaviše, Uzvišeni Allah je u prethodnim objavama toliko opisao Svoga Verovesnika, alejhi selam, da su ljudi o njemu znali koliko neko od njih poznaje i vlastito dete! Uzvišeni je rekao:

„Oni kojima smo dali Knjigu (tj. Jevreji i hrišćani) znaju Poslanika kao što sinove svoje znaju, ali neki od njih zaista svesno istinu prekrivaju.“ (Kur’an, El-Bekara, 146)

U nastavku slede neki citati iz Tore i Jevanđelja:[2]

U Tori, u Ponovljenom zakonu (18:15-30) piše:

„Podignuću im proroka između braće njihove, kao što si ti. Reči Svoje staviću u usta njegova,[3] da im kaže sve, što mu zapovedim. A ko ne posluša reči Mojih, što će ih govoriti u ime Moje, toga ću Ja sam povući za to na odgovornost i osvetiću mu se.“[4]

U Ponovljenom zakonu (18:9-13), takođe, piše:

„Reče Mojsije sinovima Izrailjevim: ‘Nemojte slediti gatare niti vračare… Proroka, između braće vaše, kao što sam ja, podignuće vam Gospod. Njega slušajte!’“

U Jevanđelju po Jovanu (14:15) piše:

„Isus reče učenicima svojim: ‘Ja sada odlazim, a doći će vam Utešitelj[5], Duh istine, koji neće da govori po prohtevima svojim, već onako kako mu se kaže. On će o meni da svedoči, a i vi isto takođe, jer vi ste uz mene između svih ljudi.”[6]

Hrišćani su dugo vremena skrivali Jevanđelje po Varnavi u kojem se striktno spominje ime Muhammed, ime našeg Verovesnika, alejhi selam, i da je, zapravo, on verovesnik i poslednji poslanik čiji dolazak Mesija radosno nagoveštava.[7]

Istinu je rekao Allah:

„…onima koji će da slede Poslanika, verovesnika, koji neće da zna ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tevratu (originalnoj Tori) i Indžilu (originalnom Jevanđelju), zapisanog nalaze. Koji će od njih tražiti da čine dobra dela, a od odvratnih odvraćati ih, koji će im lepa jela dozvoliti, a ružna im zabraniti, koji će ih tereta i teškoća koje su oni imali osloboditi. Zato će oni koji budu u njega verovali, koji ga budu podržavali i pomagali i svetlo po njemu poslano sledili – postići ono što budu želeli.“ (Kur’an, Bedemi, 157)

Prenosi se od Ataa ibn Jesara: „Susreo sam Abdullaha ibn Amra ibn el-Asa, neka je Allah zadovoljan njim, i rekao sam mu: ‘Obavesti me o svojstvu Allahov Poslanika, alejhi selam, u Tori!’ ‘Hoću,’ odgovorio je. On je, tako mi Allaha u Tori opisan sa nekim svojim atributima iz Kur’ana, kao: „O Verovesniče, Mi smo te poslali kao svedoka, donosioca radosne vesti i opominjača.”[8] Zaštitniče nepismenih, ti si Moj rob i Moj poslanik. Dao sam ti ime Mutevekkil (onaj koji se oslanja na Allaha). Onaj koji nije grub i osoran, koji ne galami po trgovima, koji na zlo ne vraća zlim, nego oprašta i pokriva uvrede. Allah neće da ga uzme Sebi dok ne ispravi iskrivljenu veru i dok ljudi ne budu govorili: ‘Nema istinskog božanstva osim Allaha, i njome im otvori slepe oči, gluve uši i oklopljena srca.’“ (Beleži Buharija)

Imam Ahmed još je dodao: „Rekao je Ata: Sreo sam Ka’ba[9] i upitao ga o ovome, pa mi je sve u reč isto kazao, osim što je Ka’b dodao svoje reči: ‘Slepe oči, gluve uši i oklopljena srca.’“ (Beleži Ahmed)

Prenosi se od Ebu Sahre el-Ukajlija: „Neki čovek, beduin, rekao mi je: ‘Za vreme života Allahovog Poslanika, alejhi selam, doneo sam neku robu u Medinu. Kada sam završio sa prodajom, rekoh: ‘Pronaćiću tog čoveka i saslušaću šta to govori!’ Reče: ‘Susreo sam ga dok je hodao zajedno sa Ebu Bekrom i Omerom, pa sam ih sledio sve dok nisu došli do nekog čoveka, Jevrejina, koji je otvorio Toru i iz nje čitao, pa se tako tešio zbog svoga najboljeg i najlepšeg deteta koje mu je bilo na samrti. Božiji Poslanik, alejhi selam, mu reče: ‘Zaklinjem te Onim koji je Toru objavio, da li se u toj tvojoj knjizi nalaze moje osobine i mesto mog pojavljivanja?’ On odmahnu glavom, negirajući na njegovo pitanje. Tad mu sin reče: ‘Da, tako mi Onoga koji je objavio Toru! Mi zaista nailazimo u našoj knjizi na tvoj opis i opis mesta gde ćeš da se pojaviš. Svedočim da nema istinskog božanstva osim Allaha i da si ti Božiji poslanik.’ Reče: ‘Udaljite Jevreje od ovoga vašeg brata. Zatim je preuzeo obavezu njegovog opremanja i umotavanja u kefine (platno kojim se umotavaju umrli), pa mu je klanjao dženazu (pogrebnu molitvu).’“[10]

U najzanimljivije priče koje sam pročitao vezane za ovu temu spada i priča vezana za imama Ebu Muhammeda Abdullaha el-Majurkija et-Terdžemana (umro 832. godine po Hidžri), koji je bio jedan od najpriznatijih hrišćanskih sveštenika u svome vremenu. Štaviše, trebao je da postane Papa. Ali, primio je Islam upravo onda kada je naišao na citat iz Jevanđelja u kojem se radosno nagoveštava dolazak Verovesnika, alejhi selam. Nakon toga napisao je knjigu[11] koju je podelio u dva dela: u prvom delu obrazložio je svoj prelazak na Islam, a drugi deo posvetio je detaljnim argumentima kojima se razotkriva i opovrgava hrišćansko učenje.[12] Svoju priču o prelasku na Islam ispričao je na sedamnaest stranica. Evo njihovog sažetka:

Rekao je: „Znajte, Allah vam se smilovao, da moje poreklo vodi iz grada Majorke[13]. Moga oca su smatrali uglednim građaninom Majorke, a osim mene, on nije imao druge dece. Kada sam napunio šest godina, predao me jednom učitelju svešteniku. Pred njim sam čitao Jevanđelje tako da sam većinu naučio u roku od dve godine, što nije bio običaj u mom narodu. Nakon toga posvetio sam se učenju jezika Jevanđelja i logike, što je potrajalo još šest godina. Zatim sam iz svoga mesta otputovao u grad Loredo, hrišćansko mesto čuveno po znanju u toj regiji, koje pripada Kataloniji,[14] u kojem se okupljaju hrišćanski učenici koji žele da steknu to znanje. Njihov broj dostiže hiljadu i pet stotina učenika, a o njima odlučuje sveštenik pred kojim uče. U tom gradu sam šest godina učio prirodnoslovne nauke i astrologiju, da bih u naredne četiri godine ponovo učio Jevanđelje i njegov jezik. Nakon toga otputovao sam u veliki grad Bolonju, u zemlju Emberdiju, gde se svake godine okuplja više od dve hiljade ljudi koji žele da steknu znanje. Svi su u istoj odori, mantilu koji je obeležje pobožnosti. Stanovao sam u jednoj crkvi čuvenog i poštovanog sveštenika, starca Nikole Mortele. Ljudi su ga smatrali izuzetno uglednim zbog njegovog znanja, pobožnosti i asketizma. U svom vremenu on se posebno odlikovao u odnosu na druge poznate hrišćane, pa su se sva važna pitanja o hrišćanstvu njemu postavljala, odakle god da su ona dolazila, bilo od kraljeva ili drugih ljudi. Obično bi uz ta pitanja dolazio i pokoji vredan poklon, što je bilo posebna želja ljudi, koji su nastojali da steknu njegov blagoslov, da prihvati njihove darove i da se time ponose.

Pred ovim sveštenikom učio sam o temeljima i propisima hrišćanstva. Služeći mu i obavljajući raznovrsne dužnosti, stekao sam njegovo poverenje i toliko sam mu se približio da me je smatrao jednim od svojih najprisnijih prijatelja. Toliko smo postali prisni da mi je dao i ključeve svoga doma i njegovih riznica hrane i pića. Sve to mi je dao u ruke, a iz mnoštva ključeva samo je izdvojio ključ od svoje sobice u kojoj se često osamljivao. Najverovatnije da je u toj sobici čuvao i svoju imovinu koju je dobio na poklon, a Allah najbolje zna!

Kao što to već rekoh, družio sam se sa njim učeći od njega i služeći mu punih deset godina. Jednog dana se razboleo, pa nije došao na čas. Učenici su ga čekali, koristeći vreme za ponavljanje nekih naučnih pitanja, sve dok se nije povela priča o Božijim rečima iz Jevanđelja a izgovorenih jezikom Isusa, neka je Božiji blagoslov nad njim, gde se kaže da će nakon njega da dođe verovesnik po imenu ‘Hvaljeni’[15]. Počeli su da se raspravljaju o tome koji je to verovesnik, pa je svako od njih nešto kazao shodno svome znanju. Razvila se žustra diskusija i polemika o navedenoj temi. Naposletku, raziđoše se bez saznanja i bilo kakve koristi. Kada sam stigao u sveštenikov dom, upita me: ‘Kako ste proveli današnji dan, jeste li šta istraživali u mojoj odsutnosti?’ Obavestio sam ga o razilaženju u pogledu imena ‘Hvaljeni, i preneo mu raznolika mišljenja koja su iznesena. On me upita: ‘A kakvo je bilo tvoje mišljenje?’ Rekoh: ‘Odgovorio sam onako kako je na tu temu kazao taj i taj sudija u svome komentaru Jevanđelja.’ ‘Nije loše, blizu si bio!’, reče mi sveštenik. ‘Taj i taj je pogrešio, a bio je blizu tačnog odgovora. Istina je sasvim drugačija, jer tumačenje tog časnog imena mogu da daju samo veliki učenjaci, a vi još uvek nemate dovoljno znanja!’, reče. U tom času pohitah ka njegovim stopalima, pa počeh da ih ljubim, i rekoh: ‘Gospodine, vi dobro znate da sam vam došao iz dalekog mesta, i da sam vam na usluzi evo već deset godina. Vašom zaslugom stekao sam mnogo znanja koje ne može ni da se izbroji! Da li biste bili ljubazni da me podučite i o ovom imenu?!’ Tada je starac zaplakao, pa mi je kroz suze rekao: ‘Sinko moj, tako mi Allaha, toliko si mi drag i toliko te volim zbog tvoga nesebičnog požrtvovanja da mi budeš na usluzi. Znanje o ovom imenu krije veličanstvene koristi, međutim, zaista se bojim za tvoj život zbog tog imena… Bojim se da bi te istog trenutka hrišćani ubili!’ Zamolih ga: ‘Gospodine, neću da govorim ni o čemu što mi u poverenju kažete, osim ako mi to vi zapovedite, tako mi velikog Allaha, tako mi istine Jevanđelja i onoga koji ga je doneo!’

Reče mi: ‘U redu. Znaj, sinko, da je ‘Hvaljeni’ jedno od imena Muhammeda, verovesnika muslimana. Njemu je spuštena četvrta knjiga spomenuta u rečima Danijela, neka je Allahov blagoslov nad njim. On je obavestio da će njemu da bude spuštena ova knjiga, i da je njegova vera – jedina prava vera, i da su njegovi sledbenici – pročišćeni narod koji je spomenut u Jevanđelju.’

Rekoh: ‘Pa, kakvo je vaše mišljenje o veri ovih hrišćana?’ ‘Sinko moj, da se hrišćani drže prvobitne Isusove vere, sledili bi Allahovu veru, jer je Isusova i vera svih verovesnika Allahova vera koju su hrišćani izmenili i zanegirali’, reče mi. Upitah: ‘Gospodine, šta trebam da učinim da bih se spasio?’ Reče mi: ‘Sinko moj, trebaš da prihvatiš Islam kao svoju veru.’ ‘Da li će da bude spašen onaj koji ga prihvati?’, upitah ga ja, a on mi reče: ‘Da, biće spašen i u ovosvetskom i u budućem životu.’ Upitah ga: ‘Gospodine, razuman čovek će uvek da odabere ono što je najbolje za njega. Ako ste spoznali vrednost vere Islama, šta vas to sprečava da ga vi prihvatite?’ ‘Sinko moj, Allah mi nije podario ovu spoznaju u mladosti, već tek u poznim godinama, kada je moje telo već oronulo. Da mi je Allah dao uputu u tvojim godinama, sve bih napustio i prihvatio bih istinsku veru. Ljubav prema ovosvetskom životu je izvor svih grešaka, a i ti si svestan moga ugleda, slave, bogatstva i naklonosti koju uživam među hrišćanima. Kada bi se primetio bilo koji trag Islama u mom životu, veoma brzo bi me ubili. Ako zamisliš da pobegnem među muslimane i tako da se od njih spasim, pa da im kažem: ‘Evo mene, postao sam musliman!’, rekli bi mi: ‘Od ulaska u pravu veru samo si sebi pomogao, pa nemoj da nam prigovaraš zbog svog ulaska u Islam jer si se njime spasio Božije kazne!’ Nakon toga bih ostao među njima kao oronuli i siromašni starac sa devedeset godina života. Ne poznajem njihov jezik, a oni ne bi poznavali moje pravo koje imam kod njih.’[16] Rekoh: ‘Gospodine, da li je to savet da odem u muslimansku zemlju i prihvatim njihovu veru?’ Reče: ‘Ako si razuman, ako želiš da budeš spašen, onda požuri da to i učiniš, čime ćeš da ostvariš blagodati ovosvetskog i budućeg života! Međutim, sinko moj, o ovome što smo pričali nikome nemoj da govoriš, čuvaj to kao svoju veliku tajnu. Ako bi od tebe nešto osetili, hrišćani bi te u tren oka ubili, a ja ti ne bih mogao priteći u pomoć. Ne bi ti ni koristilo da se pozoveš na moje mišljenje, jer ja bih ga porekao, a moj sud o tebi priznatiji je od tvog suda o meni. Ukoliko se bilo što pročuje, znaj da sam ja čist od toga!’ Tada sam se zarekao da ću da postupim onako kako je od mene tražio!

Nakon toga pripremio sam se za putovanje i oprostio se sa njim. Prilikom odlaska, izgovorio je lepe molitve za mene. Uputio sam se ka svome gradu Majorci, a nakon toga sam otputovao na Siciliju gde sam ostao pet meseci čekajući brod kojim bih otplovio ka muslimanskoj zemlji. Konačno je pristao brod koji je plovio za grad Tunis, pa sam u predvečerje otputovao sa Sicilije. U Tunis smo pristali pre podne. Odmah po dolasku u Tunis, o meni se pročulo u krugu hrišćanskih sveštenika i trgovaca iz tog kraja. Dođoše preda mnom i povedoše me svome domu. Kod njih sam boravio četiri meseca, u obilju blagodati koje su mi pružili svojim gostoprimstvom. Nakon toga sam ih upitao da li u sultanovom dvorcu ima neko ko poznaje jezik hrišćana. U to vreme sultan beše naš prvak Ebul-Abbas Ahmed, Allah mu se smilovao. Hrišćani mi kazaše da u sultanovom dvoru ima jedna fina i ugledna osoba, dr. Jusuf, sultanov lekar, koji se smatra jednim od sultanu bliskih i najposlušnijih ljudi. Toj informaciji sam se mnogo obradovao. Raspitao sam se o kući tog lekara, pa su mi je pokazali. Konačno sam se sa njim i susreo, i objasnio sam svoj slučaj i razlog dolaska. Čovek se tome neobično mnogo obradovao, naročito zbog toga što će vrhunac ovog dobrog dela – mog prihvatanja Islama, da bude okončan njegovim posredstvom. Uzjahao je svog konja i odveo me sultanu. Kada je došao kod njega, obavestio ga je o susretu sa mnom, pa je zatražio dozvolu da i ja uđem. Došao sam pred sultanom, a prvo što me je upitao bilo je koliko imam godina. Rekoh mu da imam trideset i pet godina. Zatim me je upitao o tome koje sam nauke izučavao, pa sam ga obavestio. Reče mi: ‘Dobro nam došao, primi Islam sa Allahovim blagoslovom!’ Obratio sam se prevodiocu, spomenutom lekaru: ‘Reci sultanu da se uvek dešava da, kada neko izađe iz vere, sledbenici te vere počnu ružno da govore o njemu i opovrgavaju njegova mišljenja. Želeo bih da budete toliko dobrostivi i ljubazni da u svome prisustvu okupite hrišćanske trgovce i sveštenike, da ih upitate i od njih čujete šta će o meni da kažu. Nakon toga ću, ako Allah da, da prihvatim Islam.’ Uz posredstvo prevodioca, reče mi: ‘Tražio si isto ono što je nekada zatražio Abdullah ibn Selam od Verovesnika, alejhi selam.’

Nakon toga pozvao je hrišćanske sveštenike i njihove trgovce, a mene je uveo u odaju koja je bila u neposrednoj blizini okupljenih hrišćana. Kada hrišćani uđoše, on ih upita: ‘Kakvo je vaše mišljenje o novom svešteniku koji je stigao na poslednjem brodu?’ Rekoše mu: ‘Gospodaru, to je veliki učenjak naše vere. O njemu su naši prvaci kazali da još nisu zapamtili hrišćanina da je na njegovom stepenu znanja u pogledu svetovnog i verskog obrazovanja!’ ‘Šta biste o njemu rekli ako bi prešao na Islam, upita ih. Rekoše: ‘Tražimo utočište kod Allaha od toga, on to nikada ne bi učinio!’ Kada je saslušao šta su o meni hrišćani kazali, pozvao me je da uđem. Došao sam pred sultana i u prisustvu hrišćana doneo šehadet[17] – svedočenje o istini. Njihova lica odjednom postadoše smrknuta. Rekoše: „Na ovo ga nije navelo ništa drugo do želja za ženidbom, jer se naši sveštenici ne žene!’ Izašli su tužni i razočarani. Sultan, Allah mu se smilovao, propisao mi je da za svaki dan u jednoj ustanovi dobijam platu u iznosu od četvrtine dinara i venčao me sa kćerkom hodočasnika Muhammeda es-Saffara. Kada sam odlučio da je ka sebi dovedem i sa njom da stupim u odnos, darovao mi je stotinu zlatnih dinara i novu i lepu odeću. Oženio sam se i sa njom živeo. Rodila mi je sina kojeg sam nazvao Muhammed (Hvaljeni) zbog blagoslova u imenu našeg Verovesnika, alejhi selam.”[18]


Odlomak iz knjige „Neporecivi argumenti o istinitosti poslanstva Muhammeda mir nad njim“.[19]

[1] Kur’an, poglavlje Bedemi, odlomak 157.

[3] Tj. naučiće napamet Božiji govor, a sledbenici Knjige nisu napamet učili ni Toru ni Jevanđelje niti ih uče.

[4] Ove reči slične su značenju odlomka iz kur’anskog poglavlja Imranova (Amramova) porodica: „Bog je od svakog verovesnika kome je Knjigu objavio i znanje dao – obavezu uzeo: ‘Kad vam, posle, dođe poslanik koji će potvrditi da je istina ono što imate, hoćete li mu sigurno poverovati i sigurno ga pomagati? Da li pristajete i prihvatate da se na to Meni obavežete?’ – Oni su odgovorili: ‘Pristajemo!’ ‘Budite, onda, svedoci’ – rekao bi On – ‘a i Ja ću sa vama svedočiti.’ A oni koji i posle toga glave okrenu, oni su zaista nevernici.“ (Kur’an, Imranova porodica, 81-82).


[5] Neki prevodi umesto reči „Utešitelj” navode reč „Dobročinitelj”.

[6] Dr. Hidžazi naveo je više od pedeset citata iz Jevanđelja koji radosno nagoveštavaju našeg Verovesnika, neka je Božiji blagoslov i spas nad njim.

[7] Pogledati delo „El-Ihtilafu vel-itifaku bejne Indžili Bernaba vel-enadžilil-erbe’a” od Muhammeda Abdurrahmana Aveda – delatnost Darul-Bešir iz Kaira. U tom delu su spomenuti neki citati iz Jevanđelja po Varnavi.

[8] Kur’an, poglavlje Saveznici, odlomak 45.

[9] Ka’b je bio Jevrej, jevrejski učenjak, koji je kasnije primio islam.

[10] Beleži Ahmed u svom „Musnedu”, broj 22981, sa verodostojnim lancem prenosilaca. Učenjak Albani je ovo predanje ocenio verodostojnim u delu „Silsiletus-sahiha”, u sedmom tomu, pod brojem 3269.

[11] „Tuhfetul-eribi fir-reddi ala ehlis-salibi”

[12] Jedno od poglavlja ovog dela knjige tretira svedočenje Tore, Jevanđelja i Psalmi, i svih drugih prethodnih knjiga o poslanstvu našeg poslanika Muhammeda, neka je Božiji blagoslov i spas nad njim.

[13] Zaliv u Sredozemnom moru, na istoku Španije. Pogledati: „Tuhfetul-erib”, str. 61.

[14] To je pokrajina u Andaluziji. Pogledati: „Tuhfetul-erib”, str. 63.

[15] Pogledati: „Jevanđelje po Jovanu”, 15:14-17. U njemu je navedena reč “Periklitos” koja je u arapskom prevodu prevedena sa rečju ‘el-mu’izzi’, što je zapravo namerna izmena. Ispravno je da je njeno značenje „onaj kojeg mnogo hvale”. Pogledati: „Tuhfetul-erib”, str. 266-267.

[16] Ova konstatacija zapravo predstavlja ružno mišljenje o muslimanima, jer oni nisu takvi. Međutim, posredi je nešto sasvim drugo, kao što je i sam rekao: „Ljubav prema ovosvetskom životu je izvor svih grešaka”. Jedan stručnjak za hrišćanstvo i hrišćansku istoriju, koji je takođe i profesor na Islamskom univerzitetu u Medini, govorio nam je da je ovaj čovek ipak prihvatio islam i da su ga hrišćani zbog toga ubili.

[17] Šehadet je arapska reč koja znači svedočenje. U terminološkom značenju šehadet je svedočenje (Ešhedu en la ilahe illallah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu) da nema drugog istinskog boga osim Allaha (Boga) i da je Muhammed Božiji rob i Božiji poslanik. Izgovaranjem šehadeta se postaje muslimanom. Međutim da bi šehadet (svedočenje islama) bio ispravan, onaj koji ga izgovara mora ispuniti sledeće uslove: da zna značenje šehadeta i šta ono zahteva, da je čvrsto ubeđen u ono što izgovara bez imalo sumnje, da to radi iskreno samo radi Boga, da njegov šehadet bude istinit, tj. da se slaže sa onim što je u srcu, da voli sve ono što šehadet zahteva i da mrzi suprotno tome, da reči šehadeta prihvati istinskim prihvatanjem i da sledi i pokorava se onome što one zahtevaju.

[18] „Tuhfetul-erib fir-reddi ala ehlis-salib”, od Ebu Muhammeda, Abdullaha el-Majurkija et-Terdžumana, str. 61-67. Izdavačka kuća Darul-beša’ir iz Bejruta, prvo izdanje, 1988. godine sa određenim korekcijama na tekstu.

[19] http://islamhouse.com/sr/books/2786508/

Pogledaj takođe

Ciljevi islamskog verovanja

Cilj je nešto čemu se teži i što se želi ostvariti. Što se tiče ciljeva …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *