Nepogrešivost svih Božjih poslanika

Pod pojmom bezgrešnosti se misli na Allahovo čuvanje verovesnika od greha i nepokornosti.

Govoreći o razilaženju po ovom pitanju, učenjak Ibn Tejmijje, pojašnjava preovladavajuće mišljenje pa kaže: „Verovesnici su, neka su na njih Allahovi blagoslovi, nepogrešivi kad je u pitanju njihova obavest o Allahu i njihovo dostavljanje poslanice, i to je tako po konsenzusu zajednice. Zato je verovanje u ono sa čime su došli obaveza, kako kaže Uzvišeni:

Recite: “Mi verujemo u Allaha i u ono što se objavljuje nama, i u ono što je objavljeno Avramu, i Jišmailu, i Isaku, i Jakovu, i unucima, i u ono što je dato Mojsiju i Isusu, i u ono što je dato verovesnicima od Gospodara njihovog; mi ne pravimo nikakve razlike među njima, i mi se samo Njemu pokoravamo.” Pa, ako budu verovali u ono u šta vi verujete, na Pravome su putu; a ako glave okrenu, oni su onda samo inadžije i Allah će te sigurno od njih zaštititi, jer On je Svečujući i Sveznajući. (Kur’an, El-Bekara, 136-137.)

… nego je pravo dobročinstvo dobročinstvo onih koji veruju u Allaha, u Budući svet, i u anđele, i u knjige, i u verovesnike… (Kur’an, El-Bekara, 177.)

Poslanik veruje u ono što mu se objavljuje od Gospodara njegovog, i vernici – svaki veruje u Allaha, i anđele Njegove, i knjige Njegove, i poslanike Njegove: “Mi ne izdvajamo nijednog od poslanika Njegovih.” I oni govore: “Čujemo i pokoravamo se; oprosti nam, Gospodaru naš; Tebi ćemo se vratiti.” (Kur’an, El-Bekara, 285.)“

Dalje kaže učenjak: „Ovom bezgrešnošću koju poseduju verovesnici postiže se cilj verovesništva i poslanstva. Verovesnik je onaj koji obaveštava o Allahu, a poslanik je onaj kojeg je Allah poslao. Svaki poslanik je ujedno i verovesnik, ali nije svaki verovesnik poslanik, a njihova bezgrešnost u dostavljanju od Allaha je potvrđena i tu se ne može desiti greška, tako je po konsenzusu muslimana…“

Takođe kaže: „Što se tiče nepogrešivosti verovesnika mimo one nepogrešivosti u dostavljanju Objave, oko toga su ljudi podeljeni na više mišljenja:

– Da li je bezgrešnost u nečemu mimo dostavljanja Objave potvrđena Kur'anom i razumom?

– Da li su verovesnici sačuvani od velikih i malih greha?

– Da li su sačuvani samo od nekih greha?

– Ili možda nisu sačuvani od upadanja u grehe, ali su sačuvani od toga da ih Allah ostavi na tome bez upozorenja?

– Ili možda ne mora da se smatra da su sačuvani od pogreške osim u dostavljanju Objave?

– I da li je obavezno da budu sačuvani neverstva i greha pre nego što im je počela Objava?

Stav većine ljudi, koji ujedno odgovara predajama koje se prenose od učenjaka prvih generacija, jeste da su verovesnici sačuvani od toga da ih Allah ostavi na grehu a da ih ne upozori i ukori. Kada pogledamo u odgovor onima koji kažu da verovesnici nisu sačuvani ni od ovoga, i u dokaze onih koji potvrđuju bezgrešnost verovesnika, i dobro ih razmotrimo, vidimo da sve to ukazuje na ovu vrstu bezgrešnosti i sačuvanosti. Dokazi onih koji negiraju bezgrešnost verovesnika ne ukazuju na to da se može desiti greh na kojem ih Allah ostavi bez upozorenja i ukora. Oni koji potvrđuju bezgrešnost to dokazuju da je ljudima propisano sleđenje verovesnika u delima koja im je Allah odobrio, a ne koja im je zabranio ili od kojih su se povratili, kao što je obavezno pokoravati se u naredbama i zabranama koje nisu derogirane, dok, naredbe i zabrane koje su derogirane nije dozvoljeno smatrati nečim što je naređeno ili zabranjeno.

Takođe za dokaz uzimaju i to da su gresi suprotni savršenosti, ili da je greh, kada se nađe kod nekog kome je Allah dao tako veliku blagodat (verovesništvo), još ružniji, ili da on može dovesti do izmene Šerijata, i slične razumske dokaze. To bi bilo tačno kada bi oni ostali na gresima i kada se ne bi vraćali sa grešaka, a iskreno pokajanje koje Allah primi podiže pokajnika na još veće stepene.

Kako kažu neki učenjaci prvih generacija: ‘David, mir nad njim, je nakon pokajanja bio bolji nego što je to bio pre greha.’

 Drugi kaže: ‘Da pokajanje nije od stvari koje Allah najviše voli, ne bi gresima iskušavao najplemenitije robove.’ Allahov Poslanik, mir nad njim, je rekao: ‘Allah se više raduje pokajanju nekoga od vas nego što se neko od vas raduje povratku izgubljene kamile (u pustinji).’“ [1]

Dalje kaže učenjak: „Kur'an, verodostojni hadisi i Objave pre Kur'ana potvrđuju ovaj govor, dok su oni koji odgovaraju na to koristili pogrešna tumačenja poput te'vila džehmija, kaderija i dehrija kada su u pitanju tekstovi o imenima i svojstvima, o odredbi, o Sudnjem danu, a to spada u vrstu te'vila karamita-batinija, za koji se nužno zna da je neispravan i da spada u izvrtanje ajeta. Ovakvi ljudi ciljaju veličanje verovesnika, a u stvari ih uteruju u laž, žele postići verovanje u verovesnike, a upadaju u neverstvo.

Zatim, oni se nisu koristili dokazima Šerijata, razuma i konsenzusa, koji ukazuju na bezgrešnost u dostavljanju Objave. Oni nisu potvrđivali ono sa čime su došli verovesnici, već su potvrđivali izraz iskrivljujući mu pravo značenje, ili su bili poput nepismenih koji ne poznaju Knjigu već samo nagađaju. Bezgrešnost koju oni zagovaraju i kada bi bila potvrđena oni od nje ne bi imali koristi niti su u potrebi za njom, jer je ona vezana za nekog drugog, a ne za ono u šta im je naređeno da veruju. Tako neki od njih pripisuju verovesnicima ono za šta nemaju dokaz od Allaha, a ostavljaju ono što je obaveza – potvrđivanje iskrenosti verovesnika i pokornost njima, a to je ono sa čime se postiže sreća, dok se sa suprotnim od toga postiže nesreća. Uzvišeni kaže:

… on je dužan raditi ono što se njemu naređuje, a vi ste dužni raditi ono što se vama naređuje… (Kur’an, En-Nur, 54.)

Allah u Kur'anu nije spomenuo nijednog od verovesnika, a da ga nije spomenuo uz traženje oprosta, poput Adama, mir nad njim, i njegove žene, koji su govorili:

“Gospodaru naš” – rekoše oni – “sami smo sebi krivi, i ako nam Ti ne oprostiš i ne smiluješ nam se, sigurno ćemo biti izgubljeni.” (Kur’an, El-E'araf, 23.)

Noje, mir nad njim, je govorio:

“Gospodaru moj“ – reče – “Tebi se ja utečem da Te više nikad ne zamolim za ono što ne znam! Ako mi ne oprostiš i ne smiluješ mi se, biću izgubljen.” (Kur’an, Hud, 47.)

Allahov prijatelj, Avram, mir nad njim je govorio:

“Gospodaru naš, oprosti meni, i roditeljima mojim, i svim vernicima – na Dan kad se bude polagao račun!” (Kur’an, Avram, 41.)

Avramove, mir nad njim, su, takođe, reči:

I koji će mi, nadam se, pogreške moje na Sudnjem danu oprostiti! (Kur’an, Eš-Šu'ara, 82.)

Mojsij, mir nad njim, je govorio:

Ti si Gospodar naš, pa nam oprosti i smiluj nam se, jer Ti praštaš najviše. (Kur’an, El-E'araf, 155.)

Mojsije je takođe kazao:

Gospodaru moj” – reče onda – “ja sam sam sebi zlo naneo, oprosti mi!” I On mu oprosti, On, uistinu, prašta i On je milostiv. (Kur’an, El-Kasas, 16.)

Čim se osvesti, reče: “Hvaljen neka si! Kajem Ti se, ja sam vernik prvi!” (Kur’an, El-E'araf, 143.)

Za Davida, mir nad njim, Allah kaže:

… pa oprost od Gospodara svoga zamoli, pade licem na tle i pokaja se. I Mi smo mu to oprostili, i on je, doista, blizak Nama i divno prebivalište ga čeka. (Kur’an, Sad, 24-25.)

O Solomonu, mir nad njim, Uzvišeni kaže:

“Gospodaru moj” – rekao je – “oprosti mi i daruj mi vlast kakvu niko, osim mene, neće imati! Ti si, uistinu, Darovatelj obilni!” (Kur’an, Sad, 35.)

Što se tiče Josifa, mir nad njim, Allah mu ne spominje greh, zato nije ni spomenuo traženje oprosta koje odgovara tom grehu, već je rekao:

… tako bi, da odvratimo od njega izdajstvo i blud, jer je on uistinu bio Naš iskreni rob. (Kur’an, Josif, 34.)

Pa nas je obavestio da je On od njega odvratio zlo i razvrat, što ukazuje da Josif, mir nad njim, nije učinio izdajstvo niti blud. Što se tiče Allahovog govora:

I ona je bila poželjela njega, a i on bi nju poželio da od Gospodara svoga nije opomenu ugledao… (Kur’an, Josif, 24.),

Učenjak Ahmed kaže: ‘Postoje dve vrste želje:  želja koja čoveku samo padne na pamet i želja u kojoj je čovek uporan.’

Prenosi se da je Poslanik, mir nad njim, rekao: „Doista, kada čovek poželi da učini loše delo ono mu se ne upisuje. Kada ga ostavi piše mu se dobro delo, a kada ga učini piše mu se samo jedno loše delo.“ [2]

Ako čovek ostavi loše delo, ali iz nekog drugog razloga, a ne Allaha radi, ne piše mu se ni dobro ni loše delo. Josif, mir nad njim je poželeo nešto i ostavio je to Allaha radi, zato je Allah zbog njegove iskrenosti od njega odvratio izdajstvo i razvrat. To biva kada se čoveku, koji namerava da učini greh, ispreči iskrenost prema Allahu, koja ga odvrati od činjenja tog dela. Zato Josif, mir nad njim, nije učinio ništa drugo osim dobrog dela zbog kojeg će biti nagrađen. Uzvišeni kaže:

Oni koji se Allaha boje, čim ih sablazan đavolja dodirne, sete se, i odjednom dođu sebi. (Kur’an, El-E'araf, 201.)“…

Sve do njegovih reči: „Ovo bi ujedno bio i odgovor na sumnje onih koji kažu da Allah ne daje da poslanik bude osim onaj koji je bio bezgrešan pre poslanstva. Tako govore rafidije i drugi. Takođe se odnosi i na one koji govore da poslanikom ne biva osim onaj koji je bio vernik (mu'min) pre poslanstva. Oni misle da su gresi manjkavost, makar se čovek i pokajao od njih, i ovo je suština njihove greške. Ko smatra da grešnik biva manjkavim čak i nakon iskrenog pokajanja, takav očito greši, jer ukor i kazna koja sleduje grešnike neće sledovati onoga koji se iskreno pokajao. Ako čovek požuri sa pokajanjem neće imati ništa od kazne, međutim, ako odgađa pokajanje, između trenutka činjenja greha i trenutka pokajanja stići će ga od kazne i ukora shodno njegovom stanju.

Verovesnici, neka su na njih Allahov mir i blagoslovi, nisu odgađali pokajanje, već su ka njemu žurili i hrlili. Oni nisu odgađali pokajanje niti su ustrajavali na grehu, već su bili sačuvani od toga. Ako bi neko odložio pokajanje na trenutak, Allah bi to prikrio iskušenjem koje bi ga zadesilo, kao što je postupio sa Jonom, mir nad njim. Poznato je da se ovo desilo nakon što je postao verovesnik, a onaj ko kaže da je to bilo pre verovesništva, nema potrebe za tom tvrdnjom.

Pokajnik od neverstva i greha nekada može biti bolji od onoga koji nije upao u neverstvo i greh, pa ako bi bio bolji onda bi takav bio preči da bude verovesnik od onoga koji je na manjem stepenu od njega. Allah je spomenuo Josifovu, mir nad njim, braću i spomenuo je njihove grehe, a oni su potomci koje je Allah učinio verovesnicima[3]. Uzvišeni Allah je rekao:

I Lot mu jedini poverova! A Avram reče: “Ja se selim onamo kuda mi je Gospodar moj naredio, jer je On, uistinu, silan i mudar.” (Kur’an, El-Ankebut, 26.) Lot je poverovao Avramu, mir nad njim, a zatim ga je Allah poslao Lotovom narodu.

Pripovedajući o poslaniku Šu'ajbu (Jetrou), Allah kaže:

Glavešine naroda njegovog, one koje su bile ohole, rekoše: “Ili ćete bezuslovno veru našu prihvatiti, ili ćemo mi, o Šuajbe, i tebe i one koji sa tobom veruju iz grada našeg isterati.” – “Zar i protiv naše volje?” – Reče on. “Ako bismo veru vašu prihvatili nakon što nas je Allah spasio nje, na Allaha bismo laž izneli. Mi je ne trebamo prihvaćati, to neće Allah, Gospodar naš, jer Gospodar naš znanjem Svojim sve obuhvata; u Allaha se uzdamo! Gospodaru naš, Ti presudi nama i narodu našem po pravdi, Ti si sudija najpravedniji!” (Kur’an, El-E'araf, 88-89.)

Nevernici su govorili poslanicima svojim: “Ili ćete vere naše biti ili ćemo vas, doista, iz zemlje naše proterati!” (Kur’an, Avram, 13.)

Ako znamo da se u obzir uzima potpuna nagrada i uspeh naposletku, a ne manjkavost na početku – a ta se potpunost postiže pokajanjem i traženjem oprosta – onda svaki rob mora da se pokaje, jer je ona obaveza prvih i kasnijih generacija, kao što kaže Allah:

Da bi Allah licemere i licemerke, i mnogobošce i mnogoboškinje kaznio, a vernicima i vernicama oprostio. A Allah prašta i samilostan je. (Kur’an, El-Ahzab, 73.)

Allah nam govori o pokajanju Adama, Noje i o onima nakon njih, pa sve do pečata svih poslanika, Muhammeda, mir nad njim, i od poslednjih ajeta koje mu je objavio jeste:

Kada Allahova pomoć i pobeda dođu, i vidiš ljude kako u skupinama u Allahovu veru ulaze – ti veličaj Gospodara svoga hvaleći Ga i moli Ga da ti oprosti, On je uvek pokajanje primao.  (Kur’an, En-Nasr, 1-3.)“

 Nakon toga učenjak spominje mnoge predaje o Poslanikovom, mir nad njim, traženju oprosta, a zatim kaže: „Puno je kur'ansko-hadiskih tekstova po ovom pitanju i oni su jasni, a takođe i predaja od ashaba (prve generacije muslimana), tabi'ina (druge generacije muslimana) i islamskih učenjaka. Međutim, oni koji tvrde suprotno tumače ove tekstove na način na koji to rade džehmije i batinije, a jasno je svakome da su ta njihova tumačenja neprihvatljiva i da spadaju u izvrtanje reči, poput krivog tumačenja ajeta: da bi ti Allah ranije i kasnije grehe oprostio… (Kur’an, El-Feth, 2.) Gde kažu da se ovo ranije odnosi na greh Adama, mir nad njim, a kasnije na greh njegovog naroda, što je netačno.“

Takođe kaže učenjak: „Većina koja kaže da je moguće da verovesnici čine male grehe, kažu da su oni sačuvani od toga da ih Allah ne opomene i od toga da ustraju na njima, zato ih ne opisuju osim njihovim savršenstvom, jer dela se mere prema završnici. Dok govor druge skupine nužno iziskuje da se verovesnici nisu kajali Allahu…“

Ukratko o ovoj temi iznosimo sledeće stavke:

Što se tiče bezgrešnosti verovesnika, ima stvari oko kojih su složni svi, na početku i na kraju, a ima stvari oko kojih postoji razilaženje na početku, ali ne na kraju, a pojašnjenje toga je:

1. Svi su složni oko njihove nepogrešivosti kada je u pitanju dostavljanje poslanice od Allaha, jer bezgrešnost po pitanju ovoga je nešto čime se dostiže cilj poslanice i verovesništva.
2. Razišli su se po pitanju njihove nepogrešivosti kada su u pitanju gresi, pa su neki kazali da su bezgrešni bilo da se radi o velikim ili malim gresima, jer položaj verovesništva je uzvišen od činjenja greha i namernog suprotstavljanja Allahu. Nama je naređeno njihovo sleđenje, a to je nemoguće ako u njihovim delima ima greha, jer naredba njihovog sleđenja povlači za sobom da sva njihova dela budu pokornost, pa su krivo protumačili ajete i hadise u kojima se nešto od toga potvrđuje. Većina je na tome da je moguće da se verovesnicima dogode mali gresi, na osnovu dokaza iz Kur'ana i onoga što je preneseno, međutim verovesnici nisu ustrajavali na grehu, već su se odmah kajali i odustajali od greha, kako smo pre detaljno i pojasnili. Pa su bezgrešni u smislu ustrajavanja na grehu, a sleđenje njih biva u njihovom kajanju od greha.

Fusnote:

[1] Beleži Buhari.

[2] Beleži Buhari.

[3] Većina učenjaka je na stavu da Josifova braća nisu bili verovesnici, a Učenjak Ibn Tejmijje zastupa stav većine, i kaže: „Ono na šta ukazuju Kur'an, jezik i razum jeste da Josifova braća nisu bili verovesnici. Ne postoji nikakav dokaz iz Kur'ana, niti je od Poslanika, mir nad njim, a niti od drugova prenešeno je da ih je Allah učinio verovesnicima. Oni koji kažu da su bili verovesnici to dokazuju ajetima iz poglavlja El-Bekara i En-Nisa „ وَالأَسباط“ (…i unucima…), što se tumači kao deca Jakovljeva. Međutim, ispravno je da se ne misli na njegovu rođenu decu, već na njegove kasnije potomke, isto kao što se za njih kaže „Sinovi Izrailovi“, a među njegovim potomcima je bilo verovesnika, pa su unuci sinova Izrailovih kao plemena od sinova Išmailovih.“ (Džami'ul-mesa'il li Ibni Tejmijje)

 

Knjiga: “Vodič u ispravno vjerovanje”

https://islamhouse.com/sr/books/2825826/