Leptir (Istinita priča iz knjige: Primile su islam kao kraljica Belkisa)

Draga moja, puno mi nedostaješ i volim te u ime Allaha. Ti si bila jedan od sebeba (razloga) da prigrlim islamy ali ne onako snažno kao ti. Allah ti dao uzvišenu nagradu i videćemo se u Džennetu (Raju) inša- Allah. Ti si moja vila ravijojla. – Tvoja vila

“Zovem se Jelena. Rođena sam u Srbiji, u malom gradiću Sjenici. Moji kontakti s islamom su bili neizbežni, jer je u mom gradu većinsko stanovništvo muslimansko. To ipak nije povod mog prihvatanja druge vere i totalnog preokreta u životu. Bila su potrebna mnogo veća ubeđenja i dokazi. Mnogi smatraju da me je bilo lako nagovoriti – kao jedan, dva, tri! Ali ne, nikako! Bio je to vrlo trnovit put do konačne istine. Taj put je počeo još davne 1995. godine kada mi je bilo svega trinaest godina. Te godine sam se iznenada jako razbolela. Imala sam unutrašnju upalu oka i krvarenja koja su se širila velikom brzinom. Provela sam neko vreme u beogradskim bolnicama. Na svako pitanje, lekari su odgovarali da ne mogu naći uzrok bolesti. Nakon toga, dobijala sam napade povraćanja, mučnina, nesanica, neverovatne košmare. Zatim je usledio period spavanja. Da sam mogla, ceo život bih prespavala. Neko vreme budem dobro, i to traje mesec dana, pa opet, sve u krug.

Dolazi period srednje škole koji sam provela u drugom gradu, gde mi se agonija povećala. Nekoliko puta sam bila hospitalizovana zbog problema sa okom, još uvek zbog nepoznatog uzroka. Povraćanja su me dovela do toga da svi naviknu da često posećujem lekare i da mi, zapravo, nije ništa. Košmari su bili nepodnošljivi. Noću bih se budila daveći sebe i udarajući glavom u zid. Stalno je tu bio prisutan neki glas koji me je nagovarao da je najbolje da se ubijem i da će jedino tako sve moje muke proći. Mnogo sam patila, ali sam se držala junački. Nisam htela da pokažem drugima da sa mnom nešto nije u redu, do te mere. Upadala sam u sve veću depresiju i, naravno, sve rešavala snom. Najteži trenuci su bili ubeđivanje s mojim najbližima da mi nije dobro, što oni ili nisu videli, ili nisu mogli da prihvate. Koliko me je samo puta navečer otac vodio u hitnu službu, jer nisam mogla da prestanem da povraćam i nisam mogla da se smirim od bolova. Postalo je sasvim normalno isprimati vense inekcije i nastavljati, sutradan, kao da se ništa nije desilo. Lekari mi više nisu verovali. Takođe, ni porodica. Povukla sam se u sebe i trpela. Volela sam da idem u crkvu, jer me je molitva duboko smirivala. Taj osećaj odsutnosti u molitvi mi je jako prijao. Nisam verovala u trojstvo, jer mi nikad nije ni bilo objašnjeno. Za mene je postojao Bog i Njemu sam se obraćala. Pa kako i ne bi, kad mi niko živi nije verovao kroz šta prolazim. Svakog petka, u srednjoj školi, išla sam u crkvu, molila sam se i palila sam sveće. To mi je davalo neku utehu. Ali, patnje nikako nisu prestajale. Nakon završene srednje škole, operisala sam krajnike. Ta operacija je za mnoge kao vađenje zuba. Ali nažalost, za mene je bila neverovatno mučenje. Dobila sam upalu grla, i to sam jako teško podnela. Čak sam izgubila skoro desetak kilograma. Jedne noći, provedene sa mnom u istoj sobi, majka je uporno pokušavala da me probudi i da me ubedi da u sobi nema nikoga, kao da me niko neće ubiti. Moja divna i brižna majka, posavetovala se s prijateljicama i zaključila da to više nije slučaj za lekare, već za neko duhovno lice. Povela me je do susednog grada po preporuci prijatelja kod jednog hodže koji navodno skida magiju, ako je ima. Šta mi je još preostalo, nego da i to probam. Bila sam ravnodušna, ali i jako umorna.

Odmah nam je taj čovek, koji nosi titulu hodže, a zapravo učeni sihirbaz (mag), rekao da sam puna sihira (čini). Ti sihiri su, prema njegovim, rečima, bili na želucu, u materici i još na nekim mestima u telu. Dao mi je da pijem neku vodu, određene papire da palim i da se kadim time, zatim, nešto napisano na papiru da zakopam. Tada sam, prvi put u životu, počela da verujem da nisam luda, već da nešto upravlja mojim telom. No, kao i svaki poslušan pacijent, odmah sam počela sa izvršavanjem svih zadataka koje mi je sihirbaz dao, kako bi mi bilo bolje. I jedno vreme sam se osećala bolje. Vidite kako neznanje dovede čoveka u još veći problem. Taj period je vrlo kratko trajao, da bi nastupio još očajniji. U to vreme sam već bila upisala fakultet u Beogradu. Studije su išle dobro, sve dok ne bih upala u depresiju i dobila košmare. Sve me je to odvlačilo od knjige. Živela sam kao u nekom čudnom vakumu. Dešavalo mi se da ne znam da mislima a ni  da razmišljam jasno. Prisutna sam, ali se sve to dešava nekom drugom, a ne meni. Kao da sam posmatrač svog života, a ne glavni akter.

I u Beogradu sam se često molila u crkvi. To je bilo moje tajno oružje. Ali, nije uspevalo. Baš u tom periodu, moji dobri prijatelji su se okrenuli islamu. Tokom naših, susreta, stalno sam dobijala nove informacije o toj religiji. Sve je bilo lepo, ali daleko od mene. Nisam se puno udubljivala, jer sam, iz predrasuda i subjektivnih razloga, gajila averziju prema islamu.

Nakon nekoliko jadanja, jedan prijatelj mi je objasnio da ako hoću da moje muke prođu, a ubeđena sam da je sihir (magija) u pitanju, jedino rešenje je lečenje Kur'anom. Šta sam mogla da izgubim? Zašto da ne pokušam? Sve sam probala, pa ako i ovo ne uspe, onda polako, po savetu lekara iz studenstke službe, na lečenje kod psihijatra. Ugovorili smo put za Sarajevo. Moja divna majka ni sama nije verovala u to, ali pružila mi je podršku da to i pokušam. Noć pred put, imala sam neverovatne košmare, sanjala silovanja, mučenja, davljenja. I opet onaj isti glas koji nije prestajao da preti. Kada sam se probudila, jedva sam došla do daha, koliko sam jako samu sebe stezala rukama oko vrata. U putu sam izgubila glas. Jedva sam se čula iako nisam bila prehlađena. Jednostavno, samo tako. Put u Sarajevo mi je teško pao, jer po prvi put idem tamo, osećam se nelagodno zbog skoro završenog rata. Hvala Bogu, divna devojka, sada moja sestra po veri, bez ikakve reči me je prihvatila na konak u studenstkom domu. Bilo je to moje prvo susretanje s pokrivenom ženom. Najlepši susret u mom dotadašnjem životu. Nešto me je kod nje jako zaintrigiralo. Kroz razgovore, shvatila sam njenu situaciju i sve poteškoće koje je imala, a ipak je tako srećna. Tako poletna i razdragana. Iskreno, zavidela sam joj na toj neopisivoj snazi. Čak sam je i pitala kako uspeva. Veselo je odgovorila da joj klanjanje (molitva) i obraćanje Uzvišenom Allahu, briše sve teškoće. Zanemela sam.

Usledio je put u susedno selo kod čoveka koji leči učenjem ajeta(odlomaka) iz Kur'ana. I dalje nisam imala glasa. Došavši kod njega, osećaj mučnine, tegobe i želje da pobegnem, nije me napuštao. Ipak, tu sam, pa šta bude neka bude. Neverovatno sam se znojila i osećala da ću se onesvestiti. Ali, kao po navici, bila sam rešena da i to probam. Neka i napustim ovaj svet, ovako nema života. Ukućani su bili veoma prijatni. Dečica oko majke koja je spremala jelo, ponašajući se kao da nas poznaje stotinu godina. Počelo je učenje Kur'ana. Prvi znaci da u meni postoje sihiri i džini (duhovna bića) su se pojavili. Čak sam povratila. Za čudo, nisam povratila onih pet ćevapa i lepinju koji sam pojela pre nekih pola sata. To je bila nekakva mešavina krvi i nečega crnog, zelenog. Pošto se učenje odužilo i čovek nije uspeo da uradi ništa više, a počela je padati noć, rešio je da prekine i objasni mi neke stvari. Kada me je pozvao da otvorim oči i kažem kako se osećam, moj glas se potpuno povratio, kao da nije bilo ničega. Dobila sam onu zdravo crvenu boju u licu koju dugo vremena nisam imala. To je za mene bilo neverovatno buđenje. Sve te godine lečim se nečim što mi ne pomaže, a nakon nekoliko sati, osećam se mnogo bolje.

Lampica se upalila. U toj sobi nije bilo više nikakve prepreke između mene i rešenosti da budem zdrava. Pitala sam čoveka šta dalje. On mi je odgovorio da imam dva izbora, i da je to na meni. Ako se vratim starom načinu života i ako se ne budem pridržavala pravila koja su potrebna da bi se džini držali daleko od tela i života osobe, onda ću mu biti stalni gost. Ukoliko odlučim da se borim, onda je sve rešeno, samo je pitanje vremena.

Pitala sam ga kako ću da klanjam kada sam hrišćanka. Ja to ne znam. On je odgovorio da probam, uopšte nije teško. Bila sam neverovatno rešena da na putu između mene i zdravog života više niko neće stati, a kamoli džini, magije i zli ljudi. Počeo je prvi namaz za moj život i zdravlje. Klanjala sam rame uz rame s prijateljicom, u džematu, za istim čovekom. Taj osećaj ne mogu opisati, kao ni toplotu koja mi je strujala telom, i sreću koju su mi vene osetile uprkos zbunjenosti zbog proteklih događaja. Moj prvi korak na putu ka islamu. Put ka Uzvišenom Allahu.            Kasnije sam shvatila obaveznost namaza, propisanost i Božiju mudrost u tome, kao lek za moje ranjeno telo i izgubljenju dušu. Vratila sam se u Beograd rešena da pobedim sve što je u meni, jer nisam imala prilike da putujem često u Sarajevo. Ovaj period je bio vrlo težak. Rešila sam da se posvetim Islamu u tajnosti, kako zbog toga da mi ljudi ne bi pravili probleme, tako i zbog sebe. Moja ubeđenost treba da raste, da shvatam i učim. Čekala sam da sve dođe na svoje mesto. Kako sam se sve više posvećivala svojoj novoj veri, napadi su se intenzivirali. Našla sam nekoliko sihirova u kući svojih roditelja.

Prvih nekoliko dana, košmari su bili takvi da sam se bojala da spavam, ali sam se branila klanjanjem i čitanjem Kur'ana. Gospodar je hteo da vidi moju rešenost i iskrenost, pa je dozvolio da me zli džini još malo muče. Ubrzo se sve smirivalo.

            Hvala i zahvala pripada samo Njemu Uzvišenom! Upravo se tada moje verovanje, da je Bog Jedan i da nema sudruga, kao i da je Munammed, neka su Božiji mir i blagoslov nad njim, Njegov poslednji poslanik, usadilo duboko u mom srcu. U tom periodu sam postala iskrena i nepokolebljiva muslimanka. Vernica u Svemogućeg Allaha. Namaze nisam propuštala, pa čak ni na fakultetu. To mi je bilo na prvom mestu, a zatim sve ostalo. Svoje nisam odmah obavestila, ali sam mami, na sporedan način, saopštila šta radim i kako se borim. Naravno, kao i uvek, sve je odbila da prihvati. Dobra moja majka, bilo joj je teško. Nije joj bilo lako sve te godine da gleda kako joj dete tinja pod nečim čemu dotad nije bilo leka, pa odjednom da sazna da je jedini lek promena verovanja. I to baš da postane muslimanka. Ovako nešto u našoj sredini nije nikako prihvatljivo, ni u teoriji, a kamoli u praksi.

            Božija mudrost svih naših razmišljanja Jedini, Moćni, Pravedni, Vladar moje duše. Tada je počela da se rađa neka nova Jelena. Samouverenija, zdravija, ali s još mnogo toga što treba da nauči i da pređe. Uvidela sam da moram da promenim životni stil ako želim da pokažem iskrenost i da bi mi bilo prihvaćeno ono što radim. Čemu sve to, tolika patnja, ako nema promene? Na meni je bila sva odluka. Nakon mnogo borbe, polako je sve počelo da dolazi na svoje. Neke loše stvari, navike i ljude sam vrlo lako odbacila, i za to se nadam nagradi od svog Gospodara. Kada mi se koncentracija popravila i vratila volja za učenjem, povredila sam leđa. Znala sam da je to njihov zadnji udarac. Poslednjim atomima sam se borila da ostanem na fakultetu, ali bolovi mi nisu dozvoljavali. Za to vreme sam upoznala mnogo divnih devojaka koje su mi postale sestre u Islamu. Kako je bilo divno kad sam osetila novu vrstu ljubavi. Predanost, odanost i odlučnost da budemo jedni uz druge. To je za mene bio najlepši san. Učile smo jedne druge. Pomagale se. Bodrile. Koliko su me samo moje divne sestre molile da učim. Da skupim snagu i zaboravim na bolove. Ali, nije imalo izlaza i morala sam nakon tolike borbe, da se vratim i da budem kod svojih. Ovaj period života u Beogradu, sa svojim sestrama, period sreće i ljubavi, za mene je najsrećniji i najskuplji u celom životu. Period rađanja, samospoznaje i uverenja da je Islam jedina ispravna vera. Već se polako pročulo da sam primila Islam. Nastupile su opet duge posete lekarima, koji se nanovo, čude i ne veruju mojim bolovima. Čak me je otac vodio najvećim specijalistima u zemlji, da bi nam jedan od njih, onako zbunjen, rekao da ne razume moje stanje. Meni, prema snimcima, nije ništa. Znala sam odlično da je to poslednji udarac na moje istrošeno, godinama mrcvareno telo. Kako su me samo moji nežni roditelji pazili. Allah Uzvišeni, me je doveo na taj stupanj da budem kao mala beba i da uvidim njihovu nežnost, dobrotu i strpljenje. I što je najveća Njegova mudrost, da uvidim njihovu bol. Zato sam ćutala i krila svoje verovanje i svoju novu veru. Nisam htela da se povodom toga sukobljavamo. Zapamtite da svi u životu budu i prođu, ali roditelji su jedini koji tapkaju za nama. I u dobru i u zlu, oni su tu. Hvala Allahu Uzvišenom, na toj milosti, jer me je baš taj period naučio da budem jaka. Dao mi je korenje i shvatila sam da moja vera ne može biti potpuna, dok ova dva Božija stvorenja ne postavim na njihovo mesto, a to je mesto roditelja. Usledilo je vrlo teško, ali i predivno vreme. Duboko iznutra proganjao me je osećaj da nećemo još dugo biti zajedno, pa sam pokušavala svaki trenutak da provedem s njima. Allah Uzvišeni, kaže u Kur'anu:

Budi prema njima pažljiv i ponizan i reci: „Gospodaru moj, smiluj im se, oni su mene, kad sam bio dete, njegovali!“ (Kur'an, El-Isra, 24)

Vremenom su saznali i uverili su se, po mom ponašanju i oblačenju. Tada mi je noćni namaz (dobrovoljna molitva) bio kao farz (obavezna molitva). Dugo sam ostajala na sedždi (ničice) i molila za izlaz, jer nisam znala šta da radim. Nisam želela da povredim porodicu, ali ovo je moj Put i ja nisam htela nikako da ga se odreknem. Nekolicina njih je vršila pritisak da odustanem od svega toga, ili je život mojih roditelja u pitanju. Pretnje su bile sve učestalije, dokazali su mi da su ozbiljni. Nisam imala drugi izbor nego da odem. Uzvišeni Allah je svedok moje boli. Napustila sam roditeljsku kuću i ostavila sam im pismo u kojem sam im obznanila da sam prešla na islam, i da sam odlučna u tome. U njemu sam navela da ne želim da ih povredim, iako znam da sam to već uradila. Ipak, meni je život, moj spas, preči od svega. Nastavljam svoj put. Obećala sam da ću im se uvek javljati kako bi znali gde sam i šta radim.

Sve se odvijalo neverovatnom brzinom. Bez dinara i plana, oslonila sam se na Uzvišenog Allaha i Njegovu odluku. Boravila sam u kući jedne sestre, za koju molim Allaha Uzvišenog za najlepšu i najbolju nagradu na Dunjaluku (ovom svetu) i Ahiretu (onom svetu). Druga sestra iz beogradskog džemata je bila u poseti muževljevim roditeljima u Jordanu. Kada su čuli za moj postupak, u prvi mah su se zbunili. Nakon nekoliko razgovora, odlučili su da me pozovu u Jordan. Pristala sam da odem i da tamo radim, da bar parče hleba obezbedim.

Ovo je bila veoma teška odluka, ali mi se činila kao najbolja. Dan pre leta za Jordan, videla sam se s bratom i njegovom ženom. Tugu u bratovim očima nikada ne mogu da zaboravim. Dugo, dugo me je grlio i uporno ponavljao: „Pa kuda ideš? Ostani kod mene! Molim te, ostani, ja ću da te čuvam. Ko ima tamo? Kuda ideš, jedina moja sestro? Kako da te pustim?”Dok su mu suze padale niz lice, prodrmao me je jako kao da ne veruje da nam se to događa. Ponovo me zagrlio. Ostali smo dugo tako. Nisam imala snage da ga pustim, želela sam da ovaj zagrljaj traje večno. Allahu ekber (Bog je najveći)! Allahu ekber! On mi je kao podršku dao brata, majku. To mnogi nisu imali, ali ja jesam. Allahu ekber! Tu, na trotoaru male beogradske ulice, ostalo mi je srce. Dugo sam plakala nakon našeg rastanka. Sve je bilo neizvesno, jer nakon mog odlaska od kuće pretnje su se pojačale i nisam imala izbora. Bolje da odem.

Majka me je, na dan pre puta, zvala i poželela sve najlepše u predstojećem životu. Plakala je, nije mogla to sebi da oprosti. Dala mi je punu podršku. Ako je to moj spas i izbor, mada ga ona ne razume, podržaće ga i ispoštovati, divna moja, jaka moja, jedina moja. I ako nekada poželim da se vratim, njeno srce i vrata su za mene uvek otvorena.

Teško, dragi moji, vrlo teško mi je bilo. Sve sam nekako podnela, ali njene reči i suze su moja svakodnevnica. Molim Allaha Uzvišenog da me majka razume i oprosti mi sav bol koji sam joj nanela. Pre ulaska u avion, skupljaju se ljudi i čudno me gledaju. Pored svih tih Arapa, jedina sam ja imala na sebi džilbab i maramu. Sve ostalo je bila moda, farmerke i formalno maramče oko glave.U kutku čekaonice, pred kapijom, ugledala sam čoveka, otprilike 45 godina, na kojem su se mogli videti obeležja islama. Molila sam Uzvišenog Allaha, da sedne do mene. Iako sam ušla među prvima, a on među poslednjima, na kapiji gde se dele brojevi sedišta, Alahovom milošću, on je dobio mesto do mene. Dugo sam plakala i jedva sam uzimala daha. Videvši to, brat je započeo razgovor sa mnom. Pitao me odakle sam i ima li još muslimana kao što sam ja. Objasnila sam mu da činim hidžru (seobu), napuštam sve svoje u potrazi za mestom kod jedinog Allaha. Rekao mi je: „Slušaj! Znam da ti je teško i znam odlično kroz šta prolaziš. Ja sam iz Francuske i bio sam, baš kao i ti, hrišćanin. Tražio sam neka objašnjenja u Bibliji, ali niko nije znao da mi da odgovore osim jednog imama u džamiji. Od tada je moje interesovanje za islam postaje sve veće. Nakon nekoliko meseci sam ga i primio kao potpunu veru. Svi su me se odrekli. Bio sam veren, pred ženidbom. Ali ja nisam posustao i napustio sam Pariz s deset dolara u džepu, otputovavši za Damask. Tamo sam počeo da učim o Islamu. Nakon nekog vremena, vratio sam se u Pariz i oženio sam istu onu verenicu koja je, u tom periodu, bila primila Islam. Trenutno živimo u Damasku i Božijom milošću imamo desetoro dece. Zato ne tuguj i ne žalosti se. Sve je ovo priprema za nešto. Budi srećna, jer si jedna od posebnih i odabranih, maša-Allah. Zatim je proučio:

I Gospodar njihov im se odaziva: “Nijednom trudbeniku između vas trud njegov neću poništiti, ni muškarcu ni ženi – vi ste jedni od drugih. Onima koji se isele i koji budu iz zavičaja svoga prognani i koji budu na Putu Mome mučeni i koji se budu borili i poginuli, sigurno ću preko loših dela njihovih preći i sigurno ću ih u rajske bašte, kroz koje reke teku, uvesti; nagrada će to od Allaha biti – a u Allaha je nagrada najlepša ” (Kur'an, Ali Imran, 195)

Nakon tog ajeta (stiha), smirila sam se i dovila za ono šta me tamo čeka. Izlazeći iz aviona, gledala sam za ovim bratom kao dete za majkom, jer mi je bio poslednja veza s domovinom. Okrenuo se i rekao mi: „Allah je s tobom! Allah je sa tobom!“ Razumeo je moje osećaje, jer ih je i sam doživeo. Razumeo je moj strah, jer ga je i sam preživeo. Razumeo je moju tugu, jer je i sam kroz nju prošao. A hvala i zahvala pripada samo Allahu, Gospodaru svih svetova, Gospodaru moje duše!

Trenutno živim u Jordanu i imam troje dece. Život ovde je kao i svuda. Sve se svodi isključivo i jedino na pokornost Uzvišenom Allahu. Onome Koji divno stvara. Sve je to zasluga mog Gospodara, Kojeg molim da mi očisti dušu od pakosti, ljubomore, zavisti, licemerstva i laži, a ulije u nju zadovoljstvo Njime (Bogom), ljubav, sreću i pokornost. Molim Ga da uputi moje roditelje, brata i njegovu porodicu, pa da zajedno pijemo, Njegovom voljom, s rajskih izvora.

Molim Uzvišenog Allaha da mi učvrsti verovanje i poveća ibadete (bogoslužje), oprosti grehe, uputi potomstvo i bude zadovoljan njime. Molim Ga da me očisti i učini onima koje pominje među melekima (anđelima), i među onima koji će biti srećni i u hladu na Sudnjem danu. Amin!

Vaša sestra Jelena

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

Draga moja, puno mi nedostaješ i volim te u ime Allaha. Ti si bila jedan od sebeba (razloga) da prigrlim islamy ali ne onako snažno kao ti. Allah ti dao uzvišenu nagradu i videćemo se u Džennetu (Raju) inša- Allah. Ti si moja vila ravijojla.

Tvoja vila

Zovem se Jelena. Rođena sam u Srbiji, u malom gradiću Sjenici. Moji kontakti s islamom su bili neizbežni, jer je u mom gradu većinsko stanovništvo muslimansko. To ipak nije povod mog prihvatanja druge vere i totalnog preokreta u životu. Bila su potrebna mnogo veća ubeđenja i dokazi. Mnogi smatraju da me je bilo lako nagovoriti – kao jedan, dva, tri! Ali ne, nikako! Bio je to vrlo trnovit put do konačne istine. Taj put je počeo još davne 1995. godine kada mi je bilo svega trinaest godina. Te godine sam se iznenada jako razbolela. Imala sam unutrašnju upalu oka i krvarenja koja su se širila velikom brzinom. Provela sam neko vreme u beogradskim bolnicama. Na svako pitanje, lekari su odgovarali da ne mogu naći uzrok bolesti. Nakon toga, dobijala sam napade povraćanja, mučnina, nesanica, neverovatne košmare. Zatim je usledio period spavanja. Da sam mogla, ceo život bih prespavala. Neko vreme budem dobro, i to traje mesec dana, pa opet, sve u krug.

Dolazi period srednje škole koji sam provela u drugom gradu, gde mi se agonija povećala. Nekoliko puta sam bila hospitalizovana zbog problema sa okom, još uvek zbog nepoznatog uzroka. Povraćanja su me dovela do toga da svi naviknu da često posećujem lekare i da mi, zapravo, nije ništa. Košmari su bili nepodnošljivi. Noću bih se budila daveći sebe i udarajući glavom u zid. Stalno je tu bio prisutan neki glas koji me je nagovarao da je najbolje da se ubijem i da će jedino tako sve moje muke proći. Mnogo sam patila, ali sam se držala junački. Nisam htela da pokažem drugima da sa mnom nešto nije u redu, do te mere. Upadala sam u sve veću depresiju i, naravno, sve rešavala snom. Najteži trenuci su bili ubeđivanje s mojim najbližima da mi nije dobro, što oni ili nisu videli, ili nisu mogli da prihvate. Koliko me je samo puta navečer otac vodio u hitnu službu, jer nisam mogla da prestanem da povraćam i nisam mogla da se smirim od bolova. Postalo je sasvim normalno isprimati vense inekcije i nastavljati, sutradan, kao da se ništa nije desilo. Lekari mi više nisu verovali. Takođe, ni porodica. Povukla sam se u sebe i trpela. Volela sam da idem u crkvu, jer me je molitva duboko smirivala. Taj osećaj odsutnosti u molitvi mi je jako prijao. Nisam verovala u trojstvo, jer mi nikad nije ni bilo objašnjeno. Za mene je postojao Bog i Njemu sam se obraćala. Pa kako i ne bi, kad mi niko živi nije verovao kroz šta prolazim. Svakog petka, u srednjoj školi, išla sam u crkvu, molila sam se i palila sam sveće. To mi je davalo neku utehu. Ali, patnje nikako nisu prestajale. Nakon završene srednje škole, operisala sam krajnike. Ta operacija je za mnoge kao vađenje zuba. Ali nažalost, za mene je bila neverovatno mučenje. Dobila sam upalu grla, i to sam jako teško podnela. Čak sam izgubila skoro desetak kilograma. Jedne noći, provedene sa mnom u istoj sobi, majka je uporno pokušavala da me probudi i da me ubedi da u sobi nema nikoga, kao da me niko neće ubiti. Moja divna i brižna majka, posavetovala se s prijateljicama i zaključila da to više nije slučaj za lekare, već za neko duhovno lice. Povela me je do susednog grada po preporuci prijatelja kod jednog hodže koji navodno skida magiju, ako je ima. Šta mi je još preostalo, nego da i to probam. Bila sam ravnodušna, ali i jako umorna.

Odmah nam je taj čovek, koji nosi titulu hodže, a zapravo učeni sihirbaz (mag), rekao da sam puna sihira (čini). Ti sihiri su, prema njegovim, rečima, bili na želucu, u materici i još na nekim mestima u telu. Dao mi je da pijem neku vodu, određene papire da palim i da se kadim time, zatim, nešto napisano na papiru da zakopam. Tada sam, prvi put u životu, počela da verujem da nisam luda, već da nešto upravlja mojim telom. No, kao i svaki poslušan pacijent, odmah sam počela sa izvršavanjem svih zadataka koje mi je sihirbaz dao, kako bi mi bilo bolje. I jedno vreme sam se osećala bolje. Vidite kako neznanje dovede čoveka u još veći problem. Taj period je vrlo kratko trajao, da bi nastupio još očajniji. U to vreme sam već bila upisala fakultet u Beogradu. Studije su išle dobro, sve dok ne bih upala u depresiju i dobila košmare. Sve me je to odvlačilo od knjige. Živela sam kao u nekom čudnom vakumu. Dešavalo mi se da ne znam da mislima a ni  da razmišljam jasno. Prisutna sam, ali se sve to dešava nekom drugom, a ne meni. Kao da sam posmatrač svog života, a ne glavni akter.

I u Beogradu sam se često molila u crkvi. To je bilo moje tajno oružje. Ali, nije uspevalo. Baš u tom periodu, moji dobri prijatelji su se okrenuli islamu. Tokom naših, susreta, stalno sam dobijala nove informacije o toj religiji. Sve je bilo lepo, ali daleko od mene. Nisam se puno udubljivala, jer sam, iz predrasuda i subjektivnih razloga, gajila averziju prema islamu.

Nakon nekoliko jadanja, jedan prijatelj mi je objasnio da ako hoću da moje muke prođu, a ubeđena sam da je sihir (magija) u pitanju, jedino rešenje je lečenje Kur'anom. Šta sam mogla da izgubim? Zašto da ne pokušam? Sve sam probala, pa ako i ovo ne uspe, onda polako, po savetu lekara iz studenstke službe, na lečenje kod psihijatra. Ugovorili smo put za Sarajevo. Moja divna majka ni sama nije verovala u to, ali pružila mi je podršku da to i pokušam. Noć pred put, imala sam neverovatne košmare, sanjala silovanja, mučenja, davljenja. I opet onaj isti glas koji nije prestajao da preti. Kada sam se probudila, jedva sam došla do daha, koliko sam jako samu sebe stezala rukama oko vrata. U putu sam izgubila glas. Jedva sam se čula iako nisam bila prehlađena. Jednostavno, samo tako. Put u Sarajevo mi je teško pao, jer po prvi put idem tamo, osećam se nelagodno zbog skoro završenog rata. Hvala Bogu, divna devojka, sada moja sestra po veri, bez ikakve reči me je prihvatila na konak u studenstkom domu. Bilo je to moje prvo susretanje s pokrivenom ženom. Najlepši susret u mom dotadašnjem životu. Nešto me je kod nje jako zaintrigiralo. Kroz razgovore, shvatila sam njenu situaciju i sve poteškoće koje je imala, a ipak je tako srećna. Tako poletna i razdragana. Iskreno, zavidela sam joj na toj neopisivoj snazi. Čak sam je i pitala kako uspeva. Veselo je odgovorila da joj klanjanje (molitva) i obraćanje Uzvišenom Allahu, briše sve teškoće. Zanemela sam.

Usledio je put u susedno selo kod čoveka koji leči učenjem ajeta(odlomaka) iz Kur'ana. I dalje nisam imala glasa. Došavši kod njega, osećaj mučnine, tegobe i želje da pobegnem, nije me napuštao. Ipak, tu sam, pa šta bude neka bude. Neverovatno sam se znojila i osećala da ću se onesvestiti. Ali, kao po navici, bila sam rešena da i to probam. Neka i napustim ovaj svet, ovako nema života. Ukućani su bili veoma prijatni. Dečica oko majke koja je spremala jelo, ponašajući se kao da nas poznaje stotinu godina. Počelo je učenje Kur'ana. Prvi znaci da u meni postoje sihiri i džini (duhovna bića) su se pojavili. Čak sam povratila. Za čudo, nisam povratila onih pet ćevapa i lepinju koji sam pojela pre nekih pola sata. To je bila nekakva mešavina krvi i nečega crnog, zelenog. Pošto se učenje odužilo i čovek nije uspeo da uradi ništa više, a počela je padati noć, rešio je da prekine i objasni mi neke stvari. Kada me je pozvao da otvorim oči i kažem kako se osećam, moj glas se potpuno povratio, kao da nije bilo ničega. Dobila sam onu zdravo crvenu boju u licu koju dugo vremena nisam imala. To je za mene bilo neverovatno buđenje. Sve te godine lečim se nečim što mi ne pomaže, a nakon nekoliko sati, osećam se mnogo bolje.

Lampica se upalila. U toj sobi nije bilo više nikakve prepreke između mene i rešenosti da budem zdrava. Pitala sam čoveka šta dalje. On mi je odgovorio da imam dva izbora, i da je to na meni. Ako se vratim starom načinu života i ako se ne budem pridržavala pravila koja su potrebna da bi se džini držali daleko od tela i života osobe, onda ću mu biti stalni gost. Ukoliko odlučim da se borim, onda je sve rešeno, samo je pitanje vremena.

Pitala sam ga kako ću da klanjam kada sam hrišćanka. Ja to ne znam. On je odgovorio da probam, uopšte nije teško. Bila sam neverovatno rešena da na putu između mene i zdravog života više niko neće stati, a kamoli džini, magije i zli ljudi. Počeo je prvi namaz za moj život i zdravlje. Klanjala sam rame uz rame s prijateljicom, u džematu, za istim čovekom. Taj osećaj ne mogu opisati, kao ni toplotu koja mi je strujala telom, i sreću koju su mi vene osetile uprkos zbunjenosti zbog proteklih događaja. Moj prvi korak na putu ka islamu. Put ka Uzvišenom Allahu.            Kasnije sam shvatila obaveznost namaza, propisanost i Božiju mudrost u tome, kao lek za moje ranjeno telo i izgubljenju dušu. Vratila sam se u Beograd rešena da pobedim sve što je u meni, jer nisam imala prilike da putujem često u Sarajevo. Ovaj period je bio vrlo težak. Rešila sam da se posvetim Islamu u tajnosti, kako zbog toga da mi ljudi ne bi pravili probleme, tako i zbog sebe. Moja ubeđenost treba da raste, da shvatam i učim. Čekala sam da sve dođe na svoje mesto. Kako sam se sve više posvećivala svojoj novoj veri, napadi su se intenzivirali. Našla sam nekoliko sihirova u kući svojih roditelja.

Prvih nekoliko dana, košmari su bili takvi da sam se bojala da spavam, ali sam se branila klanjanjem i čitanjem Kur'ana. Gospodar je hteo da vidi moju rešenost i iskrenost, pa je dozvolio da me zli džini još malo muče. Ubrzo se sve smirivalo.

            Hvala i zahvala pripada samo Njemu Uzvišenom! Upravo se tada moje verovanje, da je Bog Jedan i da nema sudruga, kao i da je Munammed, neka su Božiji mir i blagoslov nad njim, Njegov poslednji poslanik, usadilo duboko u mom srcu. U tom periodu sam postala iskrena i nepokolebljiva muslimanka. Vernica u Svemogućeg Allaha. Namaze nisam propuštala, pa čak ni na fakultetu. To mi je bilo na prvom mestu, a zatim sve ostalo. Svoje nisam odmah obavestila, ali sam mami, na sporedan način, saopštila šta radim i kako se borim. Naravno, kao i uvek, sve je odbila da prihvati. Dobra moja majka, bilo joj je teško. Nije joj bilo lako sve te godine da gleda kako joj dete tinja pod nečim čemu dotad nije bilo leka, pa odjednom da sazna da je jedini lek promena verovanja. I to baš da postane muslimanka. Ovako nešto u našoj sredini nije nikako prihvatljivo, ni u teoriji, a kamoli u praksi.

            Božija mudrost svih naših razmišljanja Jedini, Moćni, Pravedni, Vladar moje duše. Tada je počela da se rađa neka nova Jelena. Samouverenija, zdravija, ali s još mnogo toga što treba da nauči i da pređe. Uvidela sam da moram da promenim životni stil ako želim da pokažem iskrenost i da bi mi bilo prihvaćeno ono što radim. Čemu sve to, tolika patnja, ako nema promene? Na meni je bila sva odluka. Nakon mnogo borbe, polako je sve počelo da dolazi na svoje. Neke loše stvari, navike i ljude sam vrlo lako odbacila, i za to se nadam nagradi od svog Gospodara. Kada mi se koncentracija popravila i vratila volja za učenjem, povredila sam leđa. Znala sam da je to njihov zadnji udarac. Poslednjim atomima sam se borila da ostanem na fakultetu, ali bolovi mi nisu dozvoljavali. Za to vreme sam upoznala mnogo divnih devojaka koje su mi postale sestre u Islamu. Kako je bilo divno kad sam osetila novu vrstu ljubavi. Predanost, odanost i odlučnost da budemo jedni uz druge. To je za mene bio najlepši san. Učile smo jedne druge. Pomagale se. Bodrile. Koliko su me samo moje divne sestre molile da učim. Da skupim snagu i zaboravim na bolove. Ali, nije imalo izlaza i morala sam nakon tolike borbe, da se vratim i da budem kod svojih. Ovaj period života u Beogradu, sa svojim sestrama, period sreće i ljubavi, za mene je najsrećniji i najskuplji u celom životu. Period rađanja, samospoznaje i uverenja da je Islam jedina ispravna vera. Već se polako pročulo da sam primila Islam. Nastupile su opet duge posete lekarima, koji se nanovo, čude i ne veruju mojim bolovima. Čak me je otac vodio najvećim specijalistima u zemlji, da bi nam jedan od njih, onako zbunjen, rekao da ne razume moje stanje. Meni, prema snimcima, nije ništa. Znala sam odlično da je to poslednji udarac na moje istrošeno, godinama mrcvareno telo. Kako su me samo moji nežni roditelji pazili. Allah Uzvišeni, me je doveo na taj stupanj da budem kao mala beba i da uvidim njihovu nežnost, dobrotu i strpljenje. I što je najveća Njegova mudrost, da uvidim njihovu bol. Zato sam ćutala i krila svoje verovanje i svoju novu veru. Nisam htela da se povodom toga sukobljavamo. Zapamtite da svi u životu budu i prođu, ali roditelji su jedini koji tapkaju za nama. I u dobru i u zlu, oni su tu. Hvala Allahu Uzvišenom, na toj milosti, jer me je baš taj period naučio da budem jaka. Dao mi je korenje i shvatila sam da moja vera ne može biti potpuna, dok ova dva Božija stvorenja ne postavim na njihovo mesto, a to je mesto roditelja. Usledilo je vrlo teško, ali i predivno vreme. Duboko iznutra proganjao me je osećaj da nećemo još dugo biti zajedno, pa sam pokušavala svaki trenutak da provedem s njima. Allah Uzvišeni, kaže u Kur'anu:

Budi prema njima pažljiv i ponizan i reci: „Gospodaru moj, smiluj im se, oni su mene, kad sam bio dete, njegovali!“ (Kur'an, El-Isra, 24)

Vremenom su saznali i uverili su se, po mom ponašanju i oblačenju. Tada mi je noćni namaz (dobrovoljna molitva) bio kao farz (obavezna molitva). Dugo sam ostajala na sedždi (ničice) i molila za izlaz, jer nisam znala šta da radim. Nisam želela da povredim porodicu, ali ovo je moj Put i ja nisam htela nikako da ga se odreknem. Nekolicina njih je vršila pritisak da odustanem od svega toga, ili je život mojih roditelja u pitanju. Pretnje su bile sve učestalije, dokazali su mi da su ozbiljni. Nisam imala drugi izbor nego da odem. Uzvišeni Allah je svedok moje boli. Napustila sam roditeljsku kuću i ostavila sam im pismo u kojem sam im obznanila da sam prešla na islam, i da sam odlučna u tome. U njemu sam navela da ne želim da ih povredim, iako znam da sam to već uradila. Ipak, meni je život, moj spas, preči od svega. Nastavljam svoj put. Obećala sam da ću im se uvek javljati kako bi znali gde sam i šta radim.

Sve se odvijalo neverovatnom brzinom. Bez dinara i plana, oslonila sam se na Uzvišenog Allaha i Njegovu odluku. Boravila sam u kući jedne sestre, za koju molim Allaha Uzvišenog za najlepšu i najbolju nagradu na Dunjaluku (ovom svetu) i Ahiretu (onom svetu). Druga sestra iz beogradskog džemata je bila u poseti muževljevim roditeljima u Jordanu. Kada su čuli za moj postupak, u prvi mah su se zbunili. Nakon nekoliko razgovora, odlučili su da me pozovu u Jordan. Pristala sam da odem i da tamo radim, da bar parče hleba obezbedim.

Ovo je bila veoma teška odluka, ali mi se činila kao najbolja. Dan pre leta za Jordan, videla sam se s bratom i njegovom ženom. Tugu u bratovim očima nikada ne mogu da zaboravim. Dugo, dugo me je grlio i uporno ponavljao: „Pa kuda ideš? Ostani kod mene! Molim te, ostani, ja ću da te čuvam. Ko ima tamo? Kuda ideš, jedina moja sestro? Kako da te pustim?”Dok su mu suze padale niz lice, prodrmao me je jako kao da ne veruje da nam se to događa. Ponovo me zagrlio. Ostali smo dugo tako. Nisam imala snage da ga pustim, želela sam da ovaj zagrljaj traje večno. Allahu ekber (Bog je najveći)! Allahu ekber! On mi je kao podršku dao brata, majku. To mnogi nisu imali, ali ja jesam. Allahu ekber! Tu, na trotoaru male beogradske ulice, ostalo mi je srce. Dugo sam plakala nakon našeg rastanka. Sve je bilo neizvesno, jer nakon mog odlaska od kuće pretnje su se pojačale i nisam imala izbora. Bolje da odem.

Majka me je, na dan pre puta, zvala i poželela sve najlepše u predstojećem životu. Plakala je, nije mogla to sebi da oprosti. Dala mi je punu podršku. Ako je to moj spas i izbor, mada ga ona ne razume, podržaće ga i ispoštovati, divna moja, jaka moja, jedina moja. I ako nekada poželim da se vratim, njeno srce i vrata su za mene uvek otvorena.

Teško, dragi moji, vrlo teško mi je bilo. Sve sam nekako podnela, ali njene reči i suze su moja svakodnevnica. Molim Allaha Uzvišenog da me majka razume i oprosti mi sav bol koji sam joj nanela. Pre ulaska u avion, skupljaju se ljudi i čudno me gledaju. Pored svih tih Arapa, jedina sam ja imala na sebi džilbab i maramu. Sve ostalo je bila moda, farmerke i formalno maramče oko glave.U kutku čekaonice, pred kapijom, ugledala sam čoveka, otprilike 45 godina, na kojem su se mogli videti obeležja islama. Molila sam Uzvišenog Allaha, da sedne do mene. Iako sam ušla među prvima, a on među poslednjima, na kapiji gde se dele brojevi sedišta, Alahovom milošću, on je dobio mesto do mene. Dugo sam plakala i jedva sam uzimala daha. Videvši to, brat je započeo razgovor sa mnom. Pitao me odakle sam i ima li još muslimana kao što sam ja. Objasnila sam mu da činim hidžru (seobu), napuštam sve svoje u potrazi za mestom kod jedinog Allaha. Rekao mi je: „Slušaj! Znam da ti je teško i znam odlično kroz šta prolaziš. Ja sam iz Francuske i bio sam, baš kao i ti, hrišćanin. Tražio sam neka objašnjenja u Bibliji, ali niko nije znao da mi da odgovore osim jednog imama u džamiji. Od tada je moje interesovanje za islam postaje sve veće. Nakon nekoliko meseci sam ga i primio kao potpunu veru. Svi su me se odrekli. Bio sam veren, pred ženidbom. Ali ja nisam posustao i napustio sam Pariz s deset dolara u džepu, otputovavši za Damask. Tamo sam počeo da učim o Islamu. Nakon nekog vremena, vratio sam se u Pariz i oženio sam istu onu verenicu koja je, u tom periodu, bila primila Islam. Trenutno živimo u Damasku i Božijom milošću imamo desetoro dece. Zato ne tuguj i ne žalosti se. Sve je ovo priprema za nešto. Budi srećna, jer si jedna od posebnih i odabranih, maša-Allah. Zatim je proučio:

I Gospodar njihov im se odaziva: “Nijednom trudbeniku između vas trud njegov neću poništiti, ni muškarcu ni ženi – vi ste jedni od drugih. Onima koji se isele i koji budu iz zavičaja svoga prognani i koji budu na Putu Mome mučeni i koji se budu borili i poginuli, sigurno ću preko loših dela njihovih preći i sigurno ću ih u rajske bašte, kroz koje reke teku, uvesti; nagrada će to od Allaha biti – a u Allaha je nagrada najlepša ” (Kur'an, Ali Imran, 195)

Nakon tog ajeta (stiha), smirila sam se i dovila za ono šta me tamo čeka. Izlazeći iz aviona, gledala sam za ovim bratom kao dete za majkom, jer mi je bio poslednja veza s domovinom. Okrenuo se i rekao mi: „Allah je s tobom! Allah je sa tobom!“ Razumeo je moje osećaje, jer ih je i sam doživeo. Razumeo je moj strah, jer ga je i sam preživeo. Razumeo je moju tugu, jer je i sam kroz nju prošao. A hvala i zahvala pripada samo Allahu, Gospodaru svih svetova, Gospodaru moje duše!

Trenutno živim u Jordanu i imam troje dece. Život ovde je kao i svuda. Sve se svodi isključivo i jedino na pokornost Uzvišenom Allahu. Onome Koji divno stvara. Sve je to zasluga mog Gospodara, Kojeg molim da mi očisti dušu od pakosti, ljubomore, zavisti, licemerstva i laži, a ulije u nju zadovoljstvo Njime (Bogom), ljubav, sreću i pokornost. Molim Ga da uputi moje roditelje, brata i njegovu porodicu, pa da zajedno pijemo, Njegovom voljom, s rajskih izvora.

Molim Uzvišenog Allaha da mi učvrsti verovanje i poveća ibadete (bogoslužje), oprosti grehe, uputi potomstvo i bude zadovoljan njime. Molim Ga da me očisti i učini onima koje pominje među melekima (anđelima), i među onima koji će biti srećni i u hladu na Sudnjem danu. Amin!

Vaša sestra Jelena

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović