3. KONAČNO REŠENjE ZAGONETKE TROJSTVA

POLITIČARI I SVEŠTENICI SU UTICALI NA USVAJANjE DOKTRINE TROJSTVA

Rimske političke vođe, od vremena cara Nerona, igrali su različite igre tokom krize Trojstva. Jedan očiti slučaj dogodio se kada je car Konstantin potvrdio doktrinu Trojstva više od 300 godina nakon nestanka Isusa, neka je mir na njega. Uloga Konstantina u osnivanju Trojstva kao standardnog ubeđenja među hrišćanima ne može biti zanemarena. Kopajući u potrazi za vezama koje je on imao sa sveštenicima pomoći će da se pronađe paradoks o Rimu kao centru hrišćanstva.

Poznato je da su Rimljani dugi niz godina proganjali sve one koji su sebe nazivali hrišćanima, od vremena kada je na prestolu bio Neron, pa sve do Konstantina. Gibon je jednom prilikom rekao da su “80 godina nakon smrti Isusa Krista, njegovi nevini učenici bivali kažnjavani smrću od strane suda, presudama koje je izdavao prokonzul, čovek neverovatno ljubaznog izgleda i filozofa, u skladu sa zakonima cara koji je bio izuzetno cenjen zbog mudrosti i pravednosti svoje administracije”. Surove kazne dodeljivane hrišćanima u desetoj godini vladavine cara Nerona bile su opisane po Gibonu kao što sledi:

“Oni su umirali u mukama, a njihove muke bile su još više zagorčavane uvredama i ismejavanjima. Neki su bili zakovani na krsteve, drugi zašiveni u krzna divljih zveri i izlagani besu divljih pasa; neki, opet, bili su pričvršćeni za zapaljive materijale i bili su korišćeni kao velike baklje koje bi osvetljavale tamu noći. Neronovi vrtovi bili su određeni za melanholične spektakle u kojima bi se održavale utrke konja, počašćeni prisustvom samoga cara, koji bi se umešao u svet u odori i stavom jednog kočijaša. Krivica hrišćana zasluživala je, svakako, najprimerenije kazne, ali javno užasavanje pretvoreno je u sažaljevanje, pa je vladalo mišljenje da su ovi nesrećni bednici žrtvovani ne zbog javnog dobrobita već zbog okrutnosti ljubomornog tiranina. Oni koji pomno istražuju i analiziraju revolucije čovečanstva mogu zapaziti Neronove vrtove i cirkuse, natopljene krvlju ranih hrišćana, u Vatikanu, gde su ponovo vraćeni trijumfom i zloupotrebom sada od strane nekad proganjane religije”.[6]

Tokom vladavine cara Dioklecijana bile su izdate najmanje četiri nama poznate zapovedi o progonima hrišćana i paljenju svih njihovih crkvi. Iako je car abdicirao 305. god., progon hrišćana je nastavljen narednih deset godina i blizu 2000 njihovih vođa bilo je egzekutirano.

Sa ovakvim nehumanim tretiranjem ranih sledbenika Isusa, neka je mir na njega, od strane Rimljana, paradoksalno je da je upravo Rim postao centar hrišćanstva. Rimljani su bili najžešći neprijatelji Isusa Hrista, neka je mir na njega, i oni su bili ti koji su ga navodno razapeli. Svakako su Rimljani, posebno car Konstantin, igrali vitalne uloge u osnivanju Rima kao centra hrišćanstva. To je bio čisto politički potez kojeg su Rimljani povukli da bi održali i proširili svoje carstvo, sa ogromnom bazom korisnih subjekata u koje su bili uključeni i hrišćani.

Po prvi put, 308. god., rimski svet bio je podeljen između šest careva; na Zapadu Konstantin i Maksencije, naklonjeni ocu Maksimilijanu; na Istoku Licincije i Maksimin, koji su sa mnogo obzira poštovali njihovog dobrotvora Galerija. Tokom vladavine cara Konstantina, rimski svet bio je napastvovan unutrašnjim građanskim razdorom, pa je on smatrao ponovo ujedinjenje od najveće važnosti. Čak, tokom njegove vladavine bio je i svedok nereda u hrišćanskom svetu vezano za različite sukobljene dogme. Istorija pokazuje da je sam Konstantin bio veoma kontroverzna figura. Hrišćani su ga smatrali spasiocem crkve – odatle i herojem. Drugi su poredili “Konstantina sa najužasnijim tiraninom koji je po svojim porocima i slabostima obeščastio carski purpur”. Vredno je napomenuti da je i sam Konstantin pobegao iz Rima, ne zbog toga što je bio borac za hrišćane, već iz straha da su njegov život i carstvo u opasnosti. Zašto? Prvo je bilo objavljeno da je bio ljubomoran na svog starijeg sina Krispusa, koji je bio i direktni naslednik prestola. Krispus, koji je dobio titulu cezara sa sedamnaest godina, postao je toliko popularan po svojoj vojničkoj hrabrosti, odvažnosti i sposobnosti vođenja da je privukao naklonost suda, armije i građanstva. Ova opasna popularnost Krispusa uskoro je privukla, pažnju Konstantina, koji je bio nestrpljiv imajući jakog rivala. Umesto da obezbedi vernost svome sinu, car pristupa jednom satanskom potezu. Krispus biva ubijen, bilo da je to učinjeno od strane nekog ubice ili putem mnogo nežnije operacije – trovanjem.

Jasno, zbog toga, Konstantinova želja za moć odvela ga je do ekstremne situacije u kojoj je počinio gnusan zločin ubivši svoga sina. Prethodno svemu tome, bilo je poznato da je Krispusova maćeha, carica Fausta, imala motiv da ubije Krispusa, koga je smatrala užasnim rivalom svojoj deci. Očigledno svestan ovog motiva, car Konstantin je manifestovao svoje kajanje: “Samo u postupcima krvoprolića i osvete; i da se pokajao za ubistvo svog nevinog sina, egzekucijom, možda krive žene”. Jedno svedočanstvo u vezi sa ovim ubistvom navodi da je: “Konstantin ubio i sina i ženu”. Drugo svedočanstvo navodi da je: “Krispus bio otrovan, a Fausta udavljena u kadi punoj vrele vode”.

Nakon tragičnog ubistva carice Fauste, ma kako ono bilo izvršeno, situacija je pretvorena u opšti haos, očigledno izvan očekivanja cara Konstantina. Sa njegovim carstvom na ivici propasti usled građanskog rata i stalnih spoljnih pretnji, Konstantin je pobegao u Vizant (kasnije nazvan Konstantinopolj), gde se susreo sa neočekivanim uspehom Crkve Pavla.

U Vizantu, Konstantinu je Crkva Pavla ponudila da se pokaje, što je on i učinio. Takva privilegija ponuđena jednom tiraninu samo je manifestirala labavost tadašnjih hrišćanskih normi. Ako takve norme tolerišu da se bilo ko oslobodi krivice za počinjeno ubistvo jednostavno se ispovedivši (što bi trebao da bude slučaj ukoliko sveštenik ne pribegava diskriminaciji), onda bi bilo ko mogao da ubije nekog drugog, a da ne bude kažnjen, što bi vodilo neminovnom socijalnom haosu. Drugim rečima, zajednica koja bi se pridržavala tih normi pojavila bi se kao velika kažnjenička kolonija sastavljena od bivših osuđenika i drugih kriminalaca, koji bi milošću sveštenika nosili hrišćanski identitet. Crkveni ljudi u svakom slučaju, ne bi prihvatili ovaj način sagledavanja situacije. Međutim, ako je Konstantin izbegao kaznu za svoje zločine, jednostavno prihvatajući sveštenikovu ponudu za javnim pokajanjem, zašto se ovo ne bi moglo držati istinitim i za druge? Istina je da je Konstantinovo pokajanje bilo poseban slučaj i imalo je, zapravo, uzajamnu svrhu. U jednu ruku, ono je jasno služilo kao skriveni motiv Crkve Pavla za carskom zaštitom i mirom sa Rimljanima. U drugu ruku, pošto je car Konstantin bio zabrinut ne samo zbog posledica vezanih za njegove zločine, već i zbog problema koji su razarali Rimsko Carstvo (građanski ratovi i sl.), on je sarađivao sa Pavlovim sveštenicima s ciljem pridobijanja lojalnosti hrišćana, koji su opet bili neophodni za ponovno ujedinjenje njegovog carstva. Činjenica je da je Konstantin bio toliko uspešan u tome da su sveštenici činili mnoge tajne poslove za njega i zasigurno da oni stoje iza uspeha ponovnog ujedinjenja Rimskog carstva. Konstantin je, dakle, iskoristio zlatnu priliku pri čemu su biskupi Konstantinopolja (zamračenog carskim dvorima i zaštićen carskim armijama) “uticali da se prihvate zahtevi careva za kontrolu nad crkvom i da posreduju i odlučuju o bilo kom sporu koji bi se uzdigao u crkvenoj sferi”. Na koncu, ovi sveštenici u novom gradu, Konstantinopolju, nisu imali bolji izbor, jer “carevi četvrtog veka bili su ljudi samovlasnog rukovođenja, i očekivali su od svakog, uključujući i crkvene vođe, da im se pokoravaju”. Ovi carevi bili su zainteresovani za održavanje “jedinstva javnog kulta kao osnove za garanciju jedinstva carevine”. Svojom političkom virtuoznošću, kao i dobrom kontrolom nad sveštenicima, Konstantin koristi priliku da ima ujedinjenu crkvu, koja bi njemu bila lojalna a čiji centar bi bio u Rimu (ne u Jerusalimu). To znači da je celo hrišćanstvo trebalo da bude pod domenom Rimskog biskupa, koji bi zauzvrat bio pokoran caru. Prirodno, odatle hrišćanska pokornost Rimskom biskupu značila je i vernost, odnosno lojalnost i samom caru.

Zbog svega navedenog, pristalice Apostolske crkve, posebno pripadnici berberskih zajednica Severne Afrike pod vođstvom biskupa Donata, sumnjali su u taj potez koji bi kao politička strategija strane vlasti njih faktički porobila. Oni su čvrsto verovali da Isus, neka je mir na njega, nikada nije spominjao Rim kao centar njegovog učenja. Tako su se hrišćani Berberi iz Severne Afrike, pod vođstvom biskupa Donata, čvrsto protivili biskupu iz Rima punih 40 godina. Oni su godinama održavali svoja fundamentalna načela, naročito veru u Jednog Boga i Isusa Hrista, neka je mir na njega, kao Njegovog poslanika.

Konstantinova poluga u izdizanju hrišćanstva nije dovoljna da bi se dokazalo da je i on sam bio privrženi hrišćanin. Istoričar R. Rihter slaže se sa E. Gibonom da je Konstantinovo hrišćanstvo bilo upravo zbog političkih interesa. Drugi istoričar, Burkliard, mišljenja je da je Konstantin bio urođeno ravnodušan prema religiji uopšte, i da je “u svojim kasnijim godinama pokazivao osobno naginjanje ka paganizmu, ne hrišćanstvu”. Zapravo, mnogi njegovi podređeni i dalje su verovali u rimske bogove (npr. Jupiter), i da bi ih zadovoljio, Konstantin je u svojim kasnijim godinama života (i u saradnji sa sveštenicima) doneo nekoliko odluka u njihovu korist, što je i poprilično dokazalo da je i on sam obožavao rimske bogove. Jedna takva odluka, na primer, bila je odredba da se Rimska Nedelja usvoji kao hrišćanski Sabat. Druga odluka bila je usvajanje rođendana Boga Sunca (25. decembar) kao dan rođenja Isusa, neka je mir na njega. To su bile samo neke odluke donesene tokom održavanja nikejskog Sabora, koje su potvrđene od strane cara Konstantina osobno. Zapravo, usled izbijanja poznate prepirke između Arija i Atanazija, car Konstantin je lično i sazvao održavanje nikejskog Sabora.

Tako je Pavlova Crkva pobedila na kraju. Ubeđenje koje je potvrdio nikejski Sabor zapravo je odobreno od strane Konstantina čija je religija bila stvar dileme i čiji um nije bio prosvetljen niti učenjem niti inspiracijom. Ovaj Sabor je konačno odlučio da se Hristos zove “Sin Božiji, jedini rođeni od Oca… Božanskog porekla kao i Otac… Bog od Boga”. Takođe je zvanično objavljeno da je koncept Trojstva i službena doktrina Pavlove Crkve i usvojena su Jevanđelja Mateja, Marka, Luke i Jovana kao jedina četiri pravilna (kanonska) Jevanđelja.

Sabor u Nikeji je takođe doneo odluku da se unište sva ostala druga Jevanđelja napisana na hebrejskom (aramejskom) jeziku, što je imalo za rezultat spaljivanje skoro 300 drugih vrednosti (uključujući i svedočanstava). Autoriteti iz Pavlove Crkve išli su čak i dalje objavljujući da će posed neovlaštenog Jevanđelja biti najveće krivično delo. To je bio deo Atanazijeve strategije da ujedini hršćanstvo što je imalo za rezultat ubistvo preko jedan milion hršćana u godinama koje su sledile nakon održavanja Sabora u Nikeji.

Vredno je napomenuti da tri godine nakon održavanja nikejskog Sabora, Konstantinov nedostatak objektivnosti u posredovanju u pomenutom sporu (čak ne poznavajući ni religijske korene teorije Trojstva) isplivava na površinu. Konstantin, pod uticajem njegove pro-arijanski naklonjene sestre, uskoro štiti Arija na taj način što zahteva da se ovaj drugi vrati u katoličku zajednicu. Međutim, Atanazije, osnivač Ubeđenja o Trojstvu, žestoko se suprostavio ovoj ideji. Konstantin je, međutim, ostao principijalan u svojoj nameri da se Arije svečano primi u zajednicu u konstantinopoljskoj Katedrali, ali na isti dan kada je trebao da trijumfuje, 336. god., Arije je iznenada umro.

Atanazije je bio odgovoran za smrt Arija. Tako ga je Konstantin prognao u provinciju Gaul, gde je i ostao 28 meseci. Car je bio toliko ganut tragičnom smrću Arija i uz veliki uticaj njegove pro-arijanski orentisane sestre postao je i lično hrišćanin. Samo godinu dana nakon što je primio novu veru, car Konstantin je preminuo, 337. god., kao Arijanski hrišćanin. Ironično, ali istinito, car je umro kao vernik kakvi su bili i oni koje je proganjao i ubijao – pripadnici i vođe Apostolske Crkve, vernici u Božiju Jednoću sa Isusom, neka je mir na njega, kao Božijim poslanikom.

Nakon smrti Konstantina, Atanazije nije imao predaha pošto je ponovo bio proganjan od strane cara Konstancija, naslednika Konstantina, koji je takođe bio pro-arijanski orijentisan. Atanazije je, zapravo, proveo tri godine u Vatikanu nakon drugog egzila iz Aleksandrije, 339. god. Godine 356., ponovo je proteran iz Aleksandrije po treći put. Njegov život je bio u stalnoj opasnosti zbog tajnog organizovanja onih sveštenika koji su se protivili Trojstvu i koji su osvojili srce Konstancija, što je imalo za rezultat da su izrečeni još žešći proglasi protiv onog prvog. Na primer, izdašne nagrade bile su obećane, na osnovu Carskog proglasa, čoveku koji bi Atanazija doveo mrtvog ili živog, a takođe i stroge kazne bile su predviđene protiv onih koji bi se usudili da zaštite državnog neprijatelja. Tako je Atanazije pokušavao da pobegne uplićući se u različite opasnosti. Jedna od tih opasnosti vodila je u protivzakonitu radnju – preljubu između njega i jedne mlade žene, čuvene po svojoj neodoljivoj lepoti. Tokom šest godina izbeglištva i progonstva nastavio je da je posećuje. Obelodanjivanje ovakve nemoralne afere u koju je umešan osnivač ubeđenja o Trojstvu nije iznenađujuće, pošto su mnogi drugi hrišćanski sveštenici bili umešani u preljube i druge velike protivzakonite radnje. Uzimajući u obzir istorijsku podlogu Atanazijevog nemoralnog ponašanja i perverzne njegove ličnosti, žalosno je da se hrišćani i danas drže njegovog ubeđenja (verovanja u Trojstvo).

U ovom kontekstu ne treba zaboraviti da, iako je car Konstantin priznao doktrinu Trojstva, isti je umro u veri onih koji su se suprotstavljali toj doktrini (hršćani koji su verovali u Jednog Boga, Svemogućeg). Ovo poslednje dokazuje da se on, zapravo, nikada nije slagao sa tom doktrinom. To je i potvrdilo ispravnost kazivanja da je njegovo posredovanje u kontroverziji Trojstva bilo čisto politički motivisano, a ne duhovno inspirisano. Nažalost, utemeljenje i razvoj hrišćanstva bilo je pod velikim uticajem politike i nečijih interesa, a ne pod uticajem praktičnog života i autentičnog učenja Isusa, neka je mir na njega. Uticaj Pavla na današnje hrišćanstvo je drugi očigledan slučaj. To ćemo analizirati u sledećem poglavlju.

Fusnote:

[1] Edvard Gibbon, G1.II, op.cit., str. 91-92.