Hrišćani smatraju da je korigovanje Biblije bilo nemoguće – da li je to tačno?

Hrišćani veruju da je korigovanje Svete knjige bilo ne­moguće jer su njeni primerci bili razasuti na istoku i zapadu i niko ih nije bio u stanju izmeniti.

Odgovarajući na ove pogreške i zablude navodimo nekoli­ko stvari koje eliminišu tvrdnje da je njihovo iskrivljivanje bilo nemoguće:

1. Mojsije, neka je mir na njega, je napisao primerak Starog zaveta i predao ga ra­binima preporučivši im da ga čuvaju u sanduku kojeg je lično napravio. Taj Mojsijev Stari zavet je stavljen u taj sanduk i prva generacija ga je tako sačuvala. Nak­on nje se stanje u izrailjskom narodu izmenilo. Nekada su Stari zavet prihvatali, a nekad ga odbacivali i od vere se odmetali. Tako su radili sve do vladavine Davida i Solomuna, neka je mir na njih, kada se njihova vera ispravila. Međutim, Tevrat koji su stavili u sanduk se zagubio pre pojave Solomuna zbog česte kolebljivosti u veri i njenog odbacivanja, i ne zna se tačno kada je zagubljen, pa kada je Solomun, neka je mir na njega, otvorio sanduk nije u njemu našao ništa osim dve ploče na kojima su bili ispisani samo propisi (deset zapovesti), kao što se to jasno kaže u Prvoj knjizi o Carevima (8:9):

„U kovčegu ne beše ništa osim dve ploče kamene, koje metnu u nj Mojsije na Horivu, kad Gospod učini zavet sa sinovima Izrailjevim pošto iziđoše iz zemlje misirske.“

Prema njihovim svetim knjigama krajem Solomunove vladavine se desilo veliko otpadništvo (ovo je bez sumnje velika laž i potvora na časnog verovesnika Solomuna, neka je na njega mir i spas). Oni kažu da se Solomon, neka je mir na njega, pred smrt odrekao vere, obožavao kipove i sagradio im mnogo hramova kako bi udovoljio svojim suprugama (Prva knjiga o Carevima (11:1-11). Ali, ako je, prema njihovim prljavim izjavama, pred kraj svoga života Solomon, neka je mir na njega, postao heretik i idolopoklonik, pa kakvu on onda korist ima od Starog zaveta?

Nakon smrti Solomuna, neka je mir na njega, 931 g.p.n.e. dešava se velika hereza. Jevrejska plemena su od jedne kraljevine formirala dve. Jervoam Navatov je postao kraljem deset plemena u se­vernom delu Palestine. Svoju kraljevinu je nazvao Kraljevina Izrael, a za prestolnicu je izabrao Tirset koji se nalazi u blizini Napolisa. A Rehbuam sin Solomuna je postao kraljem dva plemena na jugu Palestine. Svoju državu je nazvao Kraljevina Juda, a za prestolnicu uzeo Uršlim (Kudus). U tim dvema kraljevinama se raširilo bezboštvo. Ono je u Izraelu bilo izrazitije i žešće, jer se njegov kralj Jervoam, nakon ustoličenja, preo­bratio u idolopoklonika. Napravio je telad od zlata i naredio da se obožavaju, a u tome ga je sledilo njegovih deset plemena. Počeli su obožavati kipove, a ko je od njih ostao u monoteis­tičkoj veri odselio se u Kraljevinu Judu.

U Kraljevini Izrael se na vlasti smenilo 19 kraljeva, ali se njihovo stanje nije izmenilo i svih deset plemena, od njihovog prvog do zadnjeg kralja, je odbacivalo veru u Boga. Obožavali su kipove i zanemarili Stari zavet, pa ih je Uzvišeni Bog uništio tako što je, 722. g.p.n.e., dopustio Ašurijama, predvođenim Serdžunom Prvim, da zavladaju nad njima. Veći deo ih je pao u ropstvo ili je likvidiran, dok je drugi deo raseljen po drugim kraljevinama, te ih je u njihovoj Kraljevini Izrael ostalo veoma malo. Zatim su u Kraljevini Izrael nastanili idolopoklonike, te se ova mala izraelska skupina izmešala s njima. Ženili su se njihovim devojkama i množili, a njihovi potomci su prozvani Samirije. Od vremena prvog izraelskog kralja Jervoama, pa do njihovog uništenja protekla su dva stoleća i u tom periodu oni nisu uopšte marili za Stari zavet. Njegovo prisustvo u Kraljevini je bilo kao prisustvo zmaja iz bajki o kome se priča, a koji u stvari i ne postoji.

U Kraljevini Juda koja je obuhvatala dva jevrejska plemena, nakon Solomunove smrti se smenilo 20 kraljeva, od kojih je broj otpadnika od vere bio veći nego broj vernika (monoteista). Čak je i Solomunov sin Redžan širio paganstvo, pa su kipovi stavljani ispod svakog drveta i obožavani. Uzvišeni Bog je učinio da nad njima zavlada egipatski kralj Sisek koji je napao kraljevinu Judu te uništio temelje hrama i kraljevog dvora. Za­tim je Bog vlast nad njima i njihovim trećim kraljem dao idol­opokloniku Baši, sinu trećeg kralja Kraljevine Izrael. I on je, takođe, bio idolopoklonik i otpadnik, koji je došao u Kuds i opljačkao hram i kraljevski dvorac. U vreme Ahzije, sedmog kralja Jude, na svakom kraju grada Kudsa su sagrađeni oltari za prinošenje žrtava kipu Ba'lu, tako da su time bila blokirana sva vrata Bejtul-Makdisa.

U vreme Manasije, četrnaestog kralja Jude zavladao je pravi ateizam. Većina stanovnika Kraljevine se preobratila u idolopoklonike. U predvorju Bejtul Makdisa su iz­građeni oltari za prinošenje žrtava kipovima, a kip koga je Man­asije lično obožavao je stajao u Bejtul-Makdisu. Isto stanje je bilo i u vreme njegova sina Amona.

638. g.p.n.e. vlast je nasledio Jošua sin Amona koji se iskreno pokajao i vratio Bogu. Naredio je da se oživi vera Mojsijeva, srušio je crteže i simbole ateizma i idolopoklonstva, za savetnika je imenovao sveštenika Hilkiju, a svome pisaru Safanu je naredio da od naroda sakuplja porez za obnovu Hrama. Stari zavet mu je jako nedostajao, međutim, niko nije čuo da njego­va verzija postoji do 621. g.p.n.e. tj. do 17. godine nakon njego­va ustoličenja. U 18. godini njegov savetnik, sveštenik Hilkija, je izjavio da je u Bejtul-Makdisu, dok je brojao za gradnju Hra­ma prikupljeno srebro, pronašao rukopis Ponovljenog zakona i skup drugih zakona. Ovu knjigu je dao Safanu da je pročita kralju Jošui. Kada je Jošua saslušao njen sadržaj, od žalosti za grešnim Izraelcima, pocepao je svoje odelo. (Druga knjiga o Carevima 22:1-11 i Druga knjiga Dnevnika 34:1-19).

Međutim, na ovu knjigu i na reči Hilkije se ne može osloniti zato što je pre Ahazije Hram pljačkan dva puta, a u nje­govo vreme preuređen u Hram za kipove, pa su u njega svakod­nevno ulazili vratari i zvonari. U toku dva stoleća, tj. od početka Ahazijine vladavine 843. g.p.n.e. pa sve do 621. g.p.n.e. vladavine Jošuine, niko nije ni čuo za Toru, niti je video. Znamo da su Jošua i njegovi velikodostojnici ulagali ogromne napore na oživljavanju Mojsijevog zakona i učenja, a i kaluđeri su svakodnevno ulazili u Hram, pa je čudno da Ponovljeni zakon bude u Hramu, a da ga niko ne vidi tokom dugo godina. Istina je, međutim, to da ga je Hilkija lično napisao. Kada je video da su Jošua i njegovi velika­ni jako zainteresovani za uspostavljanje Mojsijevog zakonika napisao je knjigu, po predajama koje su sveštenici ili obični lju­di prepričavali, ne gledajući jesu li one istinite ili lažne. Čitavih 17 godina je radio na njihovom prikupljanju i beleženju. I kada je okončao posao, pripisao ih je Mojsiju tvrdeći da ih je pro­našao u Hramu. Ovakve laži i potvore, radi širenja vere, su bile verom pohvalne kod poznih jevreja i hrišćanskih prethodnika.

I bez obzira na ono što je uradio Hilkija, Zakonik kojeg je predao kralju Jošui 620. g.p.n.e., u 18. godini njegove vlada­vine, nastavio je da radi na njemu do kraja svoga života, tj. 13 narednih godina. Nakon smrti Jošue na vlast je došao njegov sin Jehvahaz, koji je otpao od vere i u zemlji ponovo raširio neverstvo. Uzvišeni Bog je dopustio da nad njima zavlada egipatski kralj Neho, koji ga je zarobio, a zatim na njegov kraljevski tron postavio njegovog brata Jojakima sina Jošuina koji je, takođe, bio jeretik i idolopoklonik kao i njegov brat. Nakon njegove smrti vladao je njegov sin Jojakin sin Jojakima, koji je isto tako bio ateista i idolopoklonik kao i njegov otac i očev brat. Božijom odredbom nad njim je zagospodario Navuhodonosor kralj Vavilo­na. Zarobio je i njega i ogroman broj Izraelaca, opljačkao Hram, Kuds i kraljev dvor, a potom na vlast postavio njegovog očevog brata Sidkiju sina Jošuina, koji je, takođe, bio idolopoklonik kao i nje­gova dva brata, a koji je vladao 11 godina pokoravajući se Navuhodonosoru. 587. g.p.n.e. došao je Navuhodonosor, uhapsio Sidkiju, na njegove oči ubio svu njegovu decu, zatim mu iskopao oči, okovao ga i sa preostalim Izraelćanima poslao u ropstvo u Vavi­lon, te spalio Hram, kraljev dvor i sve kuće u Kudsu, uništivši ga do temelja i konačno srušivši Kraljevinu Judu, 587. g.p.n.e., tj. 135 godina nakon što je Sargon Drugi Ašurijac uništio Kraljevinu Izrael.

Znači, lanac prenosilaca Starog zaveta kod jevreja je prekinut pre Jošuine vladavine (638-608 g.p.n.e.), a na knjigu koju je on pronašao se ne može oslanjati, jer za nju ne postoji lanac pre­nosioca i po njoj se radilo samo 13 godina, nakon čega joj se zameo svaki trag. Očigledno je nestala u vreme povratka ateiz­ma, hereze i idolopoklonstva u toku vladavine Jošuinih sinova, dakle, pre Navuhodonosora. A da je i sačuvana pre Navuhodonosora u događajima vezanim za njega sigurno bi nestala, jer su i sve ostale knjige Starog zaveta, napisane pre tog događaja, u tom periodu nestale sa lica zemlje. Ovu činjenicu priznaju i hrišćani i jevreji, pa su zato prinuđeni reći: “Jezdra je po drugi puta napisao Stari zavet u Vavilonu”.

Autori „Rečnika Svete Knjige“ pominju da je većina svetih knjiga upropaštena i zagubljena u vreme jeresa i progona, a naročito u vreme pedesetpetogodišnje vladavine Menesijine (693-639. g.p.n.e.) i uvereni su da je primerak koji je pronašao Hiklija uništen u toku oskrvnuća Hrama.

2. Pošto je Jezdra (prema njihovom mišljenju) po drugi put napisao Stari zavet, dogodila se druga velika nesreća koja se pominje u Prvoj knjizi o Mekabejcima, istoriji Josifovoj, kao i u nekim drugim knjigama. Naime, kada je Entijuks Četvrti osvo­jio Urešlim hteo je da uništi jevrejsku veru, pa je spalio sve knjige Starog zaveta koje je uspeo pronaći. Zatim je naredio da se ubije svako kod koga se pronađe primerak Starog zaveta, i ko ukaže na sprovođenje Zakonika. To je rađeno svaki mesec u toku tri i po godine, a to se odvijalo oko 161. g.p.n.e. Ubijen je ogroman broj jevreja i uništene su sve knjige koje je napisao Jezdra. Zato je Džon Milner rekao: “Učenjaci su saglasni u tome da su primerak Tore i primerci Starog zaveta uništeni ruka­ma Navuhodonosorovih vojnika. A kada su se pojavile Jezdrine predaje uništene su u događajima Entijuksa. Zatim su se jevrejima desile i druge nesreće u kojima su zagubljene i Jezdrine predaje i predaje kojima se ni broj ne zna, a u te događaje spada i događaj Tita Rimljanina 70. g.n.e. O tome opširno piše istorija Josifa kao i druge istorije. U toku ovog događaja je u Kudsu i okolini, sabljom, raspećem na krstu, vatrom ili glađu ubio milion i stotinu hiljada osoba. Zarobio je, i u raznim pokrajinama prodao, deve­deset i sedam hiljada ljudi. Zatim je velike mase stanovništva uništio u predelima Palestine i Sirije. Zato, ako je nešto od Sta­rog zaveta i sačuvano od spaljivanja u vreme Entijuksa, sigur­no je spaljeno ili zagubljeno u ovim događajima.
3. Stari hrišćani nisu priznavali hebrejske verzije Starog zaveta. Verovali su da su iskrivljene pa su, sve do kraja drugog stoleća, koristili grčki prevod. A u jevrejskim bogomoljama se grčki prevod upotrebljavao sve do konca prvog stoleća. I kod jednih i kod drugih je broj primeraka hebrejske verzije bio veoma mali. Jevreji su, odlukom savetodavnog veća, dokinuli sve knjige pisane u sedmom i osmom stoleću, jer su se u mnogome razlikovale od knjiga na koje su se oni oslanjali. Tako ni jedna verzija knjige pisana u ova dva stoleća nije došla u ruke onih koji su kasnije pokušali ispravljati greške u njima. Pošto su jev­reji uništili sve primerke, izuzev onih sa kojima su oni bili zad­ovoljni, pred njima su se otvorile sve predispozicije za menjanje knjiga kako je to njima odgovaralo.
4. Događaji koji su, u prva tri stoleća, zadesili hrišćanski svet su učinili da kod njih preostane samo mali broj primera­ka, tako da je iskrivljivanje malog broja knjiga bilo veoma lako. Nji­hova istorija potvrđuje da su oni u toku ova tri stoleća bili izloženi mnogim nesrećama. Mnogobrojni periodi prepuni nasilja i terora nad njima su bili dovoljno dugi da zagube originalnu verziju Jevanđelja i ostalih svetih knjiga.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’