11. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

DRUGO POGLAVLJE
P I S M A
Pouke Muhammeda, mir nad njim
Ruski pisac L. N. Tolstoj pročitao je 1908. godine knjigu Hadisi Muhammeda, mir nad njim, od Abdullaha es-Suhreverdija, a koja je bila objavljena u Indiji. Tolstoj je od pročitanih hadisa napravio zbirku i ponudio je na štampanje ruskoj štampariji Posrednik (oktobra 1908.) pod nazivom Muhammedovi hadisi kojih nema u Kur'anu. Sam Tolstoj je bio vernik i dobro je poznavao različite verske teme. NJegovo gledište u odnosu na islam, može da se uoči i kroz pisma (posebno ono od 15. marta 1909. godine) koja je pisao g-đi Jeleni Vekilovoj, Ruskinji udatoj za generala Ibrahim-agu, poreklom Azerbejdžanca.
U Rusiji tog vremena, iako su sami hteli da pređu na islam radi opšte situacije u azeri-turskom društvu, ili u porodici, roditelji koji su različite vere nisu vršili pritisak u pogledu promene vere svoje dece. Upravo o ovome je Jelena Vekilova upoznavala svog savremenika Tolstoja kojeg su zanimala ova kretanja i razmišljanja. Tražila je savet u pogledu toga šta da uradi, koju je veru bolje da upiše u lične papire svoje dece. Tolstoj joj, naravno, nije uskratio odgovor.

Islam, poslednja i najveća vera…
Tolstoj
Tolstojev odgovor

«… Što se tiče davanja većeg značaja islamu nego pravoslavnoj (hrišćanskoj crkvi u Rusiji), ja sam punog srca saglasan tome. Koliko god to bilo čudno reći, za mene je islam neuporedivo uzvišeniji od hrišćanstva. Kad bi čovek imao pravo izbora, svaki razuman pravoslavac (hrišćanin) i svaki čovek, bez ikakve sumnje i nedoumice, bi prihvatio islam, Jednog Allaha i NJegovog Poslanika.
Zašto? Zato što sa Trojstvom, teškom i nerazumljivom božanstvenošću (Otac-sin i Sveti Duh), sa pretajanstvenom Marija Anom, svecima, njihovim predstavljanjima i komplikovanim
ceremonijama… i ne bi moglo biti drugačije. Islam se morao uzdići iznad toliko iskvarenih verovanja koja su zauzela mesto temeljnim verskim doktrinama i u jednom periodu su prerasla u crkvena verovanja. Obratimo pažnju na ovo:
Islam se pojavio 600 godina posle hrišćanstva. Sve na svetu se razvija, usavršava. Kao što se i svaki pojedini čovek sazreva, isto tako sazreva i celo čovečanstvo, postaje savršenije. Značenje, bit ljudskog života su verska poimanja. Usavršavanje vere, pak, predstavlja olakšavanje njenog razumevanja i razjašnjavanje najrazličitijih tajnih misli.
Na rasvetljavanju verskih vrednosti i istina skrivenih u tajanstvenim tminama radili su najveći umovi čovečanstva još od najstarijih vremena. Računa se da su oni postavili osnove svih velikih vera. Pre svega, ako uzmemo religije za koje znamo, najviše verske vrednosti sadržane su u indijskim Vedama, a posle i u uputama Mojsija, Bude, Konfučijea, Lao Cea, Isusa i Muhammeda. Svi inicijatori velikih religija bili su ljudi koji su to izvlačili iz starih verskih značenja na mnogo dublji, mnogo lakši i umu razumljiviji način. Ipak, oni su i pored toga opet bili «ljudi», pa iako su istinu u potpunosti razotkrivali ispod plašta pogrešaka, nisu mogli sve da objasne.
Pomislimo samo, iako ovi ljudi nisu postupali pogrešno, nakon njih su došli njihovi učenici, daleko niže razine, koji su preokrenuli shvatanje istine u svoj njenoj dubini, sve u nameri da ulepšaju stvarnost, da je prilagode svakome, a pri tome su dodali dosta nepotrebnih i naročito čudnih stvari. Kao rezultat toga je otežano ispravno shvatanje istine za čoveka. Koliko god istraživali vere, koliko god više teolog razjašnjavao stvarnost, na ovaj način se sve više udaljava od osnove, a te promene sakrivaju i zamagljuju istinu. Kad je reč o ovome, i u najstarijim religijama ima toliko neobičnosti i svake vrste izvrnutih verovanja, i izmišljotina koje skrivaju lice stvarnosti. Jednako kao u najstarijim religijama – budizmu, bramanizmu, konfučijanstvu, toga ima i u taoizmu, svetskim religijama – hrišćanstvu i jevrejstvu, i, koliko god malo, ali ima, i u ovoj poslednjoj i najvećoj veri – islamu…»
U mom srcu je Allahov nur (svetlo), njegovo ime je savest.
Tolstoj