Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Još jedna u nizu naučnih činjenica spominje se u Kur'anu. Kaže Uzvišeni Bog: „I tako mi neba koje vraća kišu.ˮ (Kur'an, 86:11); I takođe:
„Koji vam je Zemlju posteljom, a nebo zdanjem učinio; Koji sa neba spušta vodu i sa njom izvodi plodove, opskrbu vašu. Zato ne pripisujte Bogu ortake, a vi znate!ˮ (Kur'an 2:22)
U prvom kur'anskom odlomku (ajetu) Bog se kune nebom[1] i njegovom osobinom da vraća kišu (kruženje vode, prim. prev).
U Islamu, Božja zakletva označava važnost posebne povezanosti sa Stvoriteljem i manifestuje Njegovu veličanstvenost i uzvišenu istinu na poseban način.
U drugom ajetu opisuje se božanski postupak kojim je nebo nastalo zdanjem za one koji žive na Zemlji. Prema modernoj nauci atmosfera označava sav vazduh koji okružuje Zemlju od Zemlje sve do ivice gde počinje svemir. Sastoji se od nekoliko slojeva, a svaki od njih definisan je prema različitim fenomenima koji se dešavaju unutar tog sloja. Za početak, kiša se vraća na zemlju putem oblaka u atmosferi. Enciklopedija Britanika objašnjava hidrološki ciklus: isparavanjem sa velikih vodenih površina (okeana, mora, jezera, reka i sl), zemlje i biljaka usled sunčeve toplote voda odlazi u gornje slojeve atmosfere gde se kondenzuje u vidu oblaka, da bi se kao atmosferske padavine (kiša, sneg) ponovo vratila na zemlju. U kojoj meri voda isparava i koliko je vlažnosti u vazduhu zavisi od sunčeve energije kao i šeme kretanja padavina u vazduhu i struje u okeanima. Isparavanje je veće nad okeanima, a tu vodenu paru vetar nosi na kopno gde se voda vraća u tlo u vidu padavina.[2]
Ne samo da atmosfera vraća na površinu zemlje ono što je bilo na njoj već i vraća u svemir ono što bi moglo naškoditi flori i fauni na planeti kao što je na primer preterana radijacija. Devedesetih godina prošlog veka sarađivale su NASA, Evropska svemirska agencija (ESA) i institut svemirskih i astronautskih nauka iz Japana (ISAS) i pokrenuli su Međunarodnu solarno-terestrijalnu naučnu inicijativu. Sateliti Polar i Geotejl kao i svemirska letilica VIND su deo ove inicijative u kojoj se udružuju resursi i naučne zajednice da bi se sprovela koordinisana i simultana istraživanja svemirskog okruženja Zemlje i Sunca u dužem vremenskom periodu. Zahvaljujući njima je otkriveno odlično objašnjenje kako atmosfera vraća sunčevu toplotu u svemir.[3]
Osim što vraća toplotu, kišu i radio talase, atmosfera nas šiti kao plafon nad našim glavama pročišćavajući smrtonosne kozmičke zrake, zatim moćno ultraljubičasto zračenje sunca (UV zrake) pa čak i uništava manje metorite koji su na zemljinoj putanji.[4]
Državni javni servis Pensilvanije kaže: „Sunčeva svetlost koju vidimo predstavlja jednu grupu talasa, odnosno vidljivo svetlo. Drugi talasi koje emituje Sunce jesu rentgentski zraci kao i ultraljubičasti zraci. Rentgentske zrake kao i neke ultraljubičaste zrake upija zemljina atmosfera. Oni u njenom višljem delu zagrevaju veoma tanak gasoviti sloj do vrlo visokih temperatura. Ultraljubičasti zraci mogu izazvati opekotine od sunca. Većinu ultraljubičastih zraka upija deblji gasoviti sloj atmosfere bliži zemlji, takozvani ozonski omotač.ˮ „Upijajući smrtonosne ultraljubičaste zrake i rentgenske zrake atmosfera ima ulogu zaštitnog omotača oko planete. Poput ogromnog termo- ćebeta, atmosfera takođe reguliše temperaturu na Zemlji pa sprečava da bude pretoplo ili prevruće. Osim toga, atmosfera nas takođe štiti od stalnog bombardovanja meteoroidima, delićima stena i prašine koji putuju kroz sunčev sistem velikom brzinom. Zvezde padalice koje viđamo noću uopšte nisu zvezde već meteroidi koji sagorevaju u našoj atmosferi usled velike temperature.ˮ[5]
Enciklopedija Britanika opisuje ulogu stratosfere i njene zaštitne uloge budući da upija štetne UV zrake: „U gornjim delovima stratosfere upijanje UV zraka koji potiču od Sunca razbija molekule kiseonika. Ponovnim spajanjem atoma kiseonika i molekula O2 nastaje ozon O3 što stvara ozonski omotač koji štiti nižu ekosferu od štetne radijacije kratkih zraka. Međutim, uznemirujuće je otkriće sve većeg oštećenja ozonskog omotača iznad delova Zemlje gde živi veći deo ljudske populacije, jer ozonski omotač štiti od ultraljubičastih zraka koji uzrokuju rak kože.ˮ
Mezosfera je deo u kom većina meteora izgori ušavši u Zemljinu atmosferu. Zamislite bejzbol lopticu koja leti brzinom od 50 000 km na čas. Toliko je velika i brza većina meteora. Dok idu kroz atmosferu meteori se zagreju do temperature od preko 1650 stepeni Celzijusa i sijaju. Meteor potiskuje vazduh ispred sebe, taj vazduh se zagreva i samim tim zagreva i meteor.[6]
Zemlju okružuje magnetno polje, jedan mehur koji se naziva magnetosfera, desetine hiljada kilometara širine. Magnetosfera nas šiti od solarnih oluja. Međutim prema novim otkrićima satelita NASA-e i Evropske svemirske agencije, ponekad se otvore ogromne pukotine u zemljinoj magnetosferi i ostaju otvorene satima. Kroz njih prolazi solarni vetar i stvara oluje. Na svu sreću ove pukotine ne izlažu površinu Zemlje solarnim vetrovima jer nas naša atmosfera štiti čak i kada to ne čini naše magnetno polje.[7]
Kako je moguće da jedan nepismen čovek opiše nebo na tako precizan način potvrđen tek modernim naučnim otkrićima?
Fusnote:
[1] Biosphere Encyclopedia Britannica.
[2] Vreme i atmosfera: http://www.spof.gsfc.nasa.gov/stargaze/Sweather1.html
[3] Informacioni program o atmosferi, klimi i životnoj okolini mančesterskog Metropolitan Univerziteta, videti na internet stranici: http:// www.ace.mmu.ac.uk/eae/Atmosphere/atmosphere.html
[4] http://www.witn.psu.edu/articles/article.phtml?article_ID=255&show_id=44
[5]http://global.bitannica.com/EBchecked/topic/175962/Earth/54196/The-Atmosphere
[6] http://www.space.com/scienceastronomy/solarsystem/meteors-ez.html
[7] http://www.firstscience.com/SITE/articles/magnetopshere.asp
