Deset najstrašnijih perioda u istoriji hrišćanstva

Sledećih deset perioda su bila najstrašnija u celoj  istoriji hrišćanstva:

Prvi period:

64. g., period vladavine Nerona koji je toliko bio poznat po nasilju i grubosti, da je spalio grad Rim, a zatim za to optužio hrišćane i žestoko ih zlostavljao. Priznavanje pripadnosti hrišćanstvu je bio ogroman greh. Ubio je Pavla, njegovu suprugu i masu drugog sveta, a ubijanje se nastavilo i u drugim gra­dovima sve do njegove smrti, tj. do 68. G

Drugi period:

Period vladavine rimskog imperatora Dumisjana (Dumitjanusa), Titovog brata koji je 70. g. izvršio veliki ma­sakr nad jevrejima. On je bio veoma silan, ohol i neprijateljski je, poput Nerona, postupao s hrišćanima. Ubio je apostola Jovana, naredio opšti masakr hrišćana, opljačkao im imetke i nad njima počinio zločine kakve nije počinio niko od njegovih prethodni­ka. I malo je trebalo pa da u korenu uništi hrišćanstvo. Ovako stanje je potrajalo sve do 96. godine, kada je ubijen.

Treći period:

U vreme vladavine Trajana, koji je postao rimski imper­ator 98. g., nastavlja se teror nad hrišćanima. Teror se nastavlja 101. g., a nesnošljiv postaje 108. g. kada naređuje smaknuće svakog ko pripada Davidovoj, neka je na njega mir, lozi. Oficiri su vršili pretrage i ubijali svakog koga su od njih pronašli. Mnogi episkopi su ubi­jeni raspećem, udarcem ili utapanjem u moru. Ovo je potrajalo tokom celog njegovog života, sve dok ga nije iznenadila smrt 117. g.

Četvrti period:

Period vladavine Markusa Antoniusa koji je postao rims­ki imperator 161. g. On je bio krvoločni, idolopoklonički, ekstremni filozof. Za hrišćane iznova počinju crni dani. Ubijani su i na istoku i na zapadu i taj neviđeni teror je trajao oko deset godina. Od episkopa je zahtevao da budu zajedno sa čuvarima kipova, a onaj ko bi to odbio stavljan je na železnu stolicu is­pod koje je ložena vatra. Zatim bi njegovo telo trgali kukama od železa.

Peti period:

U vreme vladara Severusa koji postaje imperator Rima 193. g. a počinje sa progonom hrišćana 202. g. On je naredio da se oni posvuda ubijaju. Pomor je bio najveći u Egiptu, Kartagi i Francuskoj gde su na najzverskiji način ubijene hiljade lju­di, tako da su hrišćani mislili da je već došlo vreme Antihrista.

  Šesti period:

Vreme vladavine Maximina koji je postao rimski im­perator 235. g. Oživeo je idolopoklonstvo i naredio mučenje, progon i ubijanje hrišćana 237. godine. On je izdao naredbu o ubijanju svih njihovih učenjaka verujući da će mu neuki ljudi, nakon toga, biti slepo pokorni. Zatim je naredio ubijanje sva­kog hrišćanina bez istrage i suda. Mnogo je skupina od pedeset – šezdeset ljudi završavalo život u zajedničkim grobnicama. Međutim, nije se time zadovoljio, već je planirao pobiti i sve stanovnike Rima. Nad njim je, konačno 238. g., izvršio atentat jedan od njegovih vojnika.

Sedmi period:

Vreme Di Sesa (Denisa) koji je zlodela nad hrišćanima počeo vršiti 253. g. On je radio na potpunom iskorenjavanju hrišćanstva. Svojim namesnicima je izdao naredbu da to urade i oni su to sprovodili sa velikom surovošću. Tragali su za hrišćanima i ubijali ih posvuda, nakon žestokog mučenja. Nasilje je bilo najžešće u Egiptu, Africi, Italiji i istoku (Maloj Aziji), i predelima Sirije, Palestine i Jordana, tako da su se mnogi hrišćani u tim mestima preobratili u idolopoklonike.

Osmi period:

Period vladara Vilijana (Valjiranusa-Falrijana), koji teror nad hrišćanima počinje sprovoditi 257. g. kada izdaje smrtnu presudu svim episkopima i slugama vere. Naredio je da se upokore i unize svi ugledni hrišćani i da se konfiskuje sva njihova imovina. Njihove žene su prognane van domovine nakon što im je sav nakit otet. Ko je od njih i nakon toga ostao hrišćanin i odbio prineti žrtvu njihovom kipu DŽubitni, ubijen je, spaljen ili bačen tigrovima da ga rastrgaju. Tako je ubijeno nekoliko hilja­da hrišćana, dok su preostali okovani u lance i kao roblje korišteni za državne poslove.

Deveti period:

Vreme vladara Urlina koji je, 274. g. izdao razne akte protiv hrišćana. Međutim tada nije stradao veliki broj hrišćana jer je i on sam ubrzo ubijen.

Deseti period:

Vreme Dioklecijana koji je postao imperator Rima 284. g.    Teror nad hrišćanima je počeo provoditi 286. g. kada ih je ubio 6 600. Vrhunac mučenja je trajao od 302. do 313. g. On je, 302. g. spalio čitav grad Fridžija, tako da u njemu nije ostao ni jedan hrišćanin. Takođe je, ogroman trud uložio na uništavanju hrišćanskih svetih knjiga. U martu 303. g. je naredio rušenje svih bogomolja, spaljivanje svih knjiga i zabranio okupljanje hrišćana radi zajedničke molitve. Njegovi namesnici su naredbu revnosno sproveli. Bogomolje su uništene u svim mesti­ma, spaljena je svaka knjiga koju su pronašli i žestoko kažnjen svako na koga se sumnjalo da je sakrio neku od knjiga. Hrišćani su prestali obavljati zajedničku molitvu. Jusi Bis kaže, da je svojim očima video rušenje crkava i spaljivanje svetih knjiga na pijacama.

Dioklecijan je svome namesniku za Egipat naredio da prisili Kopte na obožavanje kipova i da sabljom odseče glavu svakome ko se usprotivi. Ubijeno ih je 800.000, pa je njegovo vreme nazvano “vreme mučenika” Svaki dan je ubijano oko 30-80 hrišćana. Teror, duži i žešći od svih prethodnih, je trajao 10 godina i smrt se širila istokom i zapadom.

U ovim zbivanjima i nesrećama opisanim i u njihovim is­torijskim knjigama, nezamislivo je prisustvo velikog broja sve­tih knjiga i njihova prisutnost na istoku i zapadu, kao što to hrišćani tvrde. I ne samo to, nego je nezamisliva i sama mogućnost da bilo koji primerak, koji su imali u svojim rukama, očuvaju. Nisu ih mogli proučavati niti u njima greške ispraviti, jer se is­pravnim originalima, u ovakvim situacijama, zameo svaki trag. Tako se pisarima knjiga ukazala velika mogućnost da ih iskrive prema vlastitim prohtevima.

Zbog navedenih, a i mnogih drugih objektivnih okolnosti zagubljeni su lanci prenosioca knjiga oba Zaveta. Danas post­ojeća dva Zaveta su samo izmišljene potvore. Ni jevreji ni hrišćani ne poseduju lanac prenosioca ni za jednu od njihovih knjiga. Autor Rahmetullah je u dijalogu sa dvojicom sveštenika, Fonderom i Ferenhom, to od njih tražio, a oni su se opravdavali, objašnjavajući da je razlog gubitka celovitog lanca prenosioca bio period velikih iskušenja, smutnji i nesreća, koje su trajale sve do 313. g.

Ovim je potvrđeno da ne postoji valjan dokaz da su nji­hove knjige napisane u određenom stoleću. Na kraju poslanica nije zabeleženo da je autor završio njihovo pisanje u toj i toj go­dini, kao što je slučaj sa većinom islamskih knjiga. Sledbenici Knjige samo nagađaju, pretpostavljaju i govore: verovatno je napisana tada i tada, u tom i tom stoleću. A pretpostavke nisu nikakav dokaz protiv onoga koji se sa tim ne slaže.

Mi muslimani ne tvrdimo da knjige jevreja i hrišćana nisu izvitoperene pre pojave Muhammeda, neka su na njega blagoslov i mir, i da su tek nak­on njegove pojave izmenjene, nego su svi muslimani saglasni u tome da su te njihove knjige iskrivljene i pre pojave Muhammeda, neka su na njega blagoslov i mir, i da su svi lanci njihovih prenosioca zagubljeni, da su mnoga mesta u njima izmenjena i nakon Muhammeda, neka su na njega blagoslov i mir, kao i da mnogobrojni primerci nisu valjan dokaz da one nisu iskrivljene.

Naprotiv, brojnost starih izdanja samo potvrđuje izvitoperivanje s obzirom da one sadrže patvorene i lažne knjige i ogromne međusobne isključivosti i oprečnosti. To je jedan od najvećih doka­za da su njihovi preci te svoje “Svete knjige” menjali shodno okolnostima i prohtevima, a ako je nešto staro ne znači i da je istinito.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’