Šta podučava egzistencijalizam?

To je filozofski pokret koji se zalaže da čovek pronađe sebe, a to znači da ostavi sve vrline i vrednosti i odazove se svim svojim prohtevima i strastima, i to bez ikakve granice.[1]

Ovaj pravac se pojavio nakon drugog svetskog rata, jer su osetili da je vreme povoljno za širenje ove ideje, nakon svega što su preživeli u ratu u nadi da nađu adekvatno rešenje za obične mase.

Jedino adekvatno rešenje u to vreme, a i za sve pravce danas, jeste vera u Allaha i prihvatanje islama.

Opasnost ovog pravca

Ovaj pravac je jedan od najopasnijih pravaca po čovečanstvo, jer se zalaže za rušenje prirode čoveka i transformaciju čoveka u životinju koja nema razuma, srca niti duše (misli se kao kod čoveka).

Rekao je Sartr da se taj pravac zalaže za potpuno odazivanje svojim strastima i odbacivanje svih ograničenja i društvenih znanosti, te rušenje svih granica koje su postavile vere.

Najznačajniji rezultati ovog pravca:

1. velika zabrinutost i rasejanost i

2. strah od nepoznatog.

Vrste egzistencijalizma

1) Svi filozofi se slažu u jednoj stvari, a to je da čovek treba pronaći samog sebe, a razilaze se u metodama kako i na koji način da to čovek uradi. Tako je jedna grupa razumela ovaj pravac čovekovog pronalaska sebe potpunim predavanjem svojim nagonima radeći šta hoće, ne brinući se da li to ima potporu  u ljudskoj prirodi i veri.

2) Druga grupa kaže da čovek treba da bude vezan sa nekom većom silom.

3) Treća grupa kaže da čovek sebe treba da pronađe u borbi protiv straha i stvarnosti.

Fusnote:

[1] Egzistencijalizam je (lat. Egzistential ili postojanje) filozofski pravac koji u središte stavljaju čovekovo postojanje (egzistenciju); danski filozof Kierkegaard (1813-1855) ”egzistenciju” smatra osnovom tkz. ”egzistencijalne filozofije”: ”Ima nešto što se ne može zamisliti, a to je egzistencija”; svrha filozofije nije spoznaja stvarnoga u području apstraktnih pojmova, nego pitanje o postojanju onoga koji pita; predstavnici: G. Marcel, K. Jaspers, M. Heidegger, J. P. Sartre.