21. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Ne mogu da prihvatim hrišćanstvo
Najzad, bio sam spreman da prigrlim veru. Međutim, to mi nije davalo mir. Da bih prihvatio veru, od nje sam želeo da je mozak ne poriče, da ne bude laž. Počeo sam da istražujem po svetim knjigama budizma i islama; pre svega sam istraživao hrišćanstvo, počevši od svetih tekstova i vernika koji su živeli u mom okruženju.
Prirodno da sam se pre svega uputio vernicima u svojoj okolini. Nakon njih, obratio sam se onim koji su bili okvalifikovani kao učenjaci, pravoslavni sveštenici, popovi, stariji, pravoslavni sveštenici novog kova, pa čak i novi hrišćani; onima koji su govorili da su: «sreća i spas duše u veri». Družio sam se sa ovim ljudima i ispitivao sam u čemu se sastoji njihovo verovanje u kojem su videli smisao života.
Iako sam se slagao sa onim što mi je moglo pasti na pamet i ostajao daleko od bilo kakvog sukoba mentaliteta, nisam mogao da prihvatim veru ovih ljudi. Ne samo da mi ono što su oni kvalifikovali i prihvatali kao verovanje nije davalo objašnjenje, nego sam čak video da je to jedna vrsta negiranja
značenja života. Da bi mi odgovorili na pitanje življenja koje me je dovelo do vere, oni se nisu vezali za svoje verovanje; naprotiv, pristajali su uz ciljeve i meni strana verovanja.
Nisam mogao da zaboravim bolan osećaj da se vraćam u staro beznađe, sumnju, osećaj koji bi usledio nakon nade koja me je ispunjavala pri svakom susretu sa ovim ljudima.
Koliko god bi mi detaljno objašnjavali svoja verska učenja, tako sam dobro upoznavao zbrku koju su imali u glavi, da sam gubio svaku nadu da ću u njihovim verovanjima pronaći odgovore na pitanje smisla života. Ono što mi je bilo mrsko, nije bio problem što su mi se u njihovim tumačenjima verskih učenja mešale beskorisne i nelogične stvari sa bližom stvarnošću; iritiralo me je to što su i ovi ljudi živeli kao i ja. Jedina razlika između mene i njih je bila to što oni nisu živeli uopšte prema principima na koje su ukazivali njihove verske doktrine. Video sam jasno da su i oni grešili i da su posve jednako kao i ja znali samo za jedno značenje života: živeti život dokle traje i uzeti sve do čega ruka dopre. Ovo sam sasvim dobro shvatio. Da su imali mentalitet koji je negirao
strah od napuštenosti, boli i smrti, ne bi se bojali svega toga. Najzad, svi ljudi i vernici u mom okruženju su živeli isto, u ugodi i bogatstvu. Nastojali su da razviju svoje poslove i sačuvaju ih, bojali su se napuštenosti, bolesti i smrti, i živeli su isto kao i ja, i svi drugi ljudi koji nisu verovali. Čak i ako nisu bili lošiji od nevernika, podmirujući svoja htenja oni su živeli bar jednako loše kao oni.
Nijedan način gledanja nije me mogao uveriti u ispravnost njihovog verovanja. Meni su trebali njihovi jasni postupci koji će pokazati da gaje osećaje života koji neće priznavati strah od nemaštine, bolesti i smrti; samo takvo ponašanje bi me moglo uveriti u njihovu iskrenost. Ja, međutim, kod vernika u svom okruženju to nisam video. Zanimljivo je da sam ovakvo ponašanje video baš kod ljudi za koje se u mojoj okolini govorilo da su najveći bezvernici. Na ovaj način neke stvari su mi postale jasnije. Vera ovih ljudi nije bila vera koju sam tražio. NJihovo verovanje nije bila vera, nego tek jedno od epikurejskih uživanja života. Shvatio sam
da ta vera nije pružala utehu čoveku; možda je samo mogla da koristi nekome ko se kajao na samrtnoj postelji. Ona, međutim, nije bila od koristi većini ljudi; nije mogla da bude od koristi ljudima koji su stvoreni da bi živeli uz osećaj da svi treba da žive, a ne da bi uživali i prisvajali tuđi rad.
Milijarde ljudi koji nastoje da daju smisao životu prinuđeni su da imaju istinski osećaj verovanja i znanja o veri.
Pitanje: «Šta je smisao vere?» I odgovor: «Briga!» Sasvim su na mestu. Ono što je pogrešno je sledeće: odgovor koji se samo meni nametao, ja sam prenosio na život uopšte. Sam sam sebe pitao: «Šta je smisao života?» I odgovarao sam: «Briga i besmisao!» Moj način života, život u razmaženosti, strasti i radosti, bio je doista loš i beznačajan. Zbog toga se odgovor: «Moj život je loš i besmislen» ne odnosi na život uopšte nego isključivo na moj. Mnogo kasnije sam shvatio istinu koju sam našao u hrišćanstvu, da ljudi više vole mrak od svetla, da je svetlo odurno onima koji se bave mračnim poslovima, da se boje da na svetlo ne izađe ono što su uradili i da zato ne idu prema svetlu. Istina je bila jasna i očita: «Da bi shvatili život, pre svega ne bi trebalo da život bude besmislen i loš.»
Pojma nemam koliko sam dugo lutao ne uočavajući ovako jasnu istinu. Ako čovek želi da razmišlja i da razgovara o životu čovečanstva, onda mora da razmišlja i da razgovara o životu ljudi, a ne o životu nekolicine parazita. To je logično kao što je 2×2=4. A ja to nisam mogao da vidim. Jer, da sam prihvatio da je 2×2=4, onda bih morao da prihvatim da ja nisam dobar. Za mene je osećaj da sam dobar bio važniji i potrebniji nego to da je 2×2=4.
Sad, međutim, nakon što sam počeo da volim dobre ljude i kad sam sebi postao odvratan, prihvatio sam istinu.
Meni je najzad sve sinulo.Dok leti, skuplja zrna i pravi gnezdo, ptica čini da njen život traje. Kad vidim životne napore ptica, veseo sam zbog radosti koju oni osećaju. Koza, zec, lav; pred svima njima su okolnosti života koje im nude mogućnost postojanja uz uslov ishrane, razmnožavanja i odgajanja mladih. Znam da, ako to rade, onda su srećni i njihovi životi u vlastitim okvirima su smisleni i logični. Dobro, šta da onda radi čovek? I on je, posve isto kao i životinja, u životu prisiljen da se bori. Između njih ima samo jedna razlika: ako čovek želi da život podredi samo sebi, onda je upropašten. Čovek ne sme da živi samo radi sebe nego radi svakog. Ako tako radi, onda je srećan i njegov život ima smisla.
Dobro, ali šta sam ja onda uradio za ovih trideset godina zrelog života do danas? Pustite borbu za druge, ja se čak ni za sebe nisam borio. Živeo sam kao parazit i kad god bih se zapitao: «Šta je svrha življenja?» Odgovorio bih sebi: «Nema je!»
Život na ovom svetu realizira se prema htenju. Neko je sa postojanjem sveta i našim životima napravio sebi svojstveno delo. Ako želimo da dobijemo nadu da ćemo shvatiti smisao tog htenja, primorani smo pre svega da ispunimo zahteve, ono što se od nas traži. Ako ne uradim ono što se traži od mene, onda ne mogu shvatiti nikad ono šta se traži od mene u ovoj situaciji. Shodno tome, ne mogu da razumem šta god da se traži od svih nas, od celog čovečanstva.