Home / Tekst / Između ateizma i Istine – (Iz knjige: Primile su islam kao kraljica Belkisa)

Između ateizma i Istine – (Iz knjige: Primile su islam kao kraljica Belkisa)

Ona je nekada, pre nas, koračala ulicama Beograda veličajući Boga. Na neki način mi se čini da je popločala put našim koracima.

“Druže Tito, mi ti se kunemo…!

Takva ideologija mi se onda, a i nekoliko godina posle, činila idealnom. Ljudi su radili, napredovali. Bili smo ponosni na porodice, državu i narod. Učenici su bili marljivi i poletni, a mladost je bila ispunjena žarom slobode. Tada nisam ni slutila koliko mi je zla, kao i mojim roditeljima, nanela upravo ta ideologija. Bilo je tu i dobrih stvari, koje i dan danas pamtim sa osmehom. Nije me bilo stid što volim da učim i napredujem. Tada mi se niko nije smejao, a danas se ismejavaju svakom uspešnijem detetu.

Obožavala se materija, ljudi. Teško je bilo isplivati iz svega toga. Mnogo teško.

Živela sam u Bosni gde je takva ideologija prevladavala. Islam je bio nevažan. Nastavila sam da rastem s takvim navikama ubeđujući sebe u istinitost: Koliko je zla i nesreća u svetu? Nema pravde! Kako to da ne postoji pravda? Tim mislima sam opovrgavala teoriju postojanja Pravdenog Boga. A s druge strane, potvrđivala onu na koju sam bila navođena.

Na pragu zrelosti, u tinejdžerskim godinama, počeo je da se menja moj stav o tome šta sam i odakle dolazim. Ko upravlja nama i gde je pravda? Zar je toliko siromašnih i gladnih u svetu? A s druge strane, toliko bogataša? Kako će siromašni biti iskupljeni? Mora da za njih postoji neka pravda na Drugom svetu. Ko nas je stvorio i zašto? Mnogo pitanja, a već su se nametali ideološki odgovori. Da li su ispravni? Nikako da se slože s razumom i mojim osećanjima.

Počela sam da se interesujem za islamsku literaturu, pošto mi je bila najbliža. Moje društvo se razlikovalo od uobičajenog. Nekako smo uvek bili zreliji i razmišljali smo o svemu na specifičan način. Među nama je bilo istraživača, među kojima sam bila i ja, ali sam to dugo krila. Niko iz porodice nije znao.

Pričala sam sa svima o religiji. Kome god  sam mogla, postavljala sam razna pitanja. Išla sam, čak, i u crkvu. Svaki put sam postavljala hrišćanima nova pitanja. Jednostavno, za mene ta priča nije „pila vodu“. Hrišćanstvo i trojstvo su mome srcu bili veoma strani i nelogični. U našem društvu je bilo religioznih hrišćana i muslimana. Šta ih je to učinilo religioznima?

Želela sam da istražujem. Pošto se nisam pronalazila u hrišćanstvu, počela sam da čitam o Hinduizmu i Dalaj Lami. Ubrzo sam shvatila da su mi i ta učenja strana. Počeo je moj kontakt sa islamom. Još uvek sam se pomalo dvoumila oko hrišćanstva. Jedno veče, presudno za dalje korake, propustila sam zakazani odlazak u crkvu. Osetila sam da je to Božiji znak.

Sama priča o religiji je, na neki način, bila tabu tema u našoj okolini. Najveći naglasak je stavljan na priče o islamu. Verovatno zbog toga što je islam najčistiji, pa bi oni koji bi počeli ulaziti u njega bili u potpunosti posvećeni tome, pa je to za neke bilo odlaženje u krajnost.

Čitala sam knjige Mustafe Mahmuda. Jedna od najomiljenijih knjiga mi je bila „Čujem šum, prijatelja ne vidim“, čuvenog učenjaka Hasana el-Basrija. Ove knjige sam čuvala kao najdražu tajnu i najveće bogatstvo.

Prvi namaz (molitva). Džamija Magribija na Marin-dvoru, Sarajevo. Bio mi je to najdraži namaz. Nisam znala izgovarati puno toga, ali divna osećanja su me obuzimala. Shvatila sam stvarnu suštinu ovog divnog bogosluženja. Mislim da je to bila najskrušenija molitva u mom životu. Pala sam na sedždu (ničice) i shvatila da sam muslimanka, koja je pokorna Uzvišenom Bogu.

Ono što sam sebi počela govoriti nakon prve molitve, odnosilo se na rutinu i tradiciju koju neki ljudi praktikuju u veri. Pomislila sam da ovo ne sme da mi postane rutina i nametnuta navika. Ako sam zaista spremna i srećna zbog toga, onda treba da prihvatim ovaj poziv.

Mesec Ramazan sam postela krišom. Moji roditelji nisu primećivali da mi se nešto čudno dešava. Bilo je puno iskušenja koja su nailazila kako sam počela da praktikujem islam. Nekako sam bila usamljena i često čudna drugima. Nadala sam se da će se to uskoro promeniti i da me tamo negde čeka bar jedna srodna duša. Još jedan stranac.

Krila sam se, skrivala knjige koje sam toliko volela. Nikako da se odvojim od njih. Ipak, ne može se celi život kriti islam.

Nastupio je strašni rat u Bosni. Morali smo da izbegnemo. Gde? U Srbiju. Moramo ići. Put je rizičan, ali nema nazad. Nosim sa sobom puno tuge i straha. Bez islamskih knjiga nisam mogla. Ponela sam ih. I to preko srpske granice. Majka ih je pronašla u Beogradu. Nije mogla da veruje. Bila je ljuta što sam to uradila. Ali nisam mogla da ih ne ponesem, jer su one bile deo mene.

Moj život u Beogradu, tih devedesetih, bio je čudan a u isto vreme i zanimljiv. Nisam se dobro snalazila u novoj okolini. Bila sam, zbog svojih uverenja, ponovo stranac. Dugo sam krila da klanjam (obavljam molitve) i da praktikujem Islam.

Treba pronaći Bajrakli džamiju. Ratne godine, mržnja, a ja usred Beograda tražim džamiju. Koliko snage i volje je trebalo za tako nešto. Morala sam da je pronađem. Znala sam da ću tu, u Božijoj kući, pronaći mir i zaštitu.

Počela sam da studiram i pronašla novo društvo. To su bile dve osobe koje su takođe primile islam.

Naše druženje je bilo puno divnih trenutaka. Tako je lepo kad se družite sa nekim istih pogleda, a sve to usred Beograda. Teško je bilo pronaći nekoga takvog. Elhamdulillah (Hvala Bogu)! Često smo se nalazili i satima pričali. Sećam se, osećali smo da je ceo Beograd naš. Na Slaviji je bilo naše mesto okupljanja. Odatle smo kretali u šetnju. Maštali smo da praktikujemo islam u potpunosti. Bili smo slobodni što smo muslimani a, s druge strane zatvoreni što ne možemo u potpunosti da provodimo svoju divnu veru.

Jedna od karakteristika Beograda jeste doza slobode. Ta sloboda se odnosi na mogućnost širine u obrazovanju i proučavanju. U Narodnoj biblioteci, čitala sam prevod Kur'ana kao i Sahihul-Buhari (Zbirka kazivanja Božijeg Poslanika Muhammeda, neka su Božiji mir i blagoslov nad njim). Pošto knjige nisu smele da se iznose, tamo sam vodila beleške. Trudila sam se da sve hadise (kazivanja) naučim i primenim.

Često sam se osećala kao zarobljenik, ali kada se sada setim tih trenutaka, od sreće bih zaplakala. Kako je Bog (na arapskom Allah) Mudar i Milostiv. Daje nam da Mu padnemo na sedždu (ničice), skrušeno, u raznim okolnostima. Eh, kad bi mi opet dao da budem u Beogradu, da se opet borim za svoju veru, onako snažno i iskreno. Bila je velika hrabrost odlaziti pokrivena na fakultet. Čak mi se jednom prilikom desilo da mi je kolega prišao i da mi je rekao da ne trebam da se stidim ukoliko imam velike uši ili ako sam možda klempava.Nakon određenog vremena, upoznala sam i svog sadašnjeg supruga. Za mene je bio spas, u svakom pogledu, da se venčamo. Imali smo mnogo zajedničkih interesovanja. On je bio usamljen u Beogradu i trebala mu je podrška. Bilo je to skromno venčanje. Sa svojim suprugom sam još više napredovala u islamu. Bilo nam je teško da izdržimo u Beogradu, zbog provokacija.

Kada je završio studije, otišli smo u njegovu domovinu. Tu smo proveli nekoliko godina. Dobili smo, hvala Bogu, decu i odgojili smo ih u islamu. Zatim smo se vratili u moju domovinu, Bosnu. Sada smo tu nastanjeni.

Rado se setimo Beograda, tog čudnog, a u isto vreme, i jedinstvenog osećaja. Volela bih da svratim i vidim kako je tamo, kako se živi, kako je stari džemat (grupa). Da se zauvek vratim – ne verujem da bih mogla da izdržim.

Allahu moj, učini moju priču korisnom! Daj da Beograd zablista bajrakom Istine i ljudima koji će ga, kao nekada, ulepšati islamom (ispravnom verom i pravdom)!”

Ummu Kulsum

Istinita priča iz knjige „Primile su islam kao kraljica Belkisa“ – Enisa Aganović

Check Also

Oživljavanje zabrane kamate (Biblijska učenja oživljena u Islamu 10)

      Sprovodeći Zakon, poslanik Isus se protivio davanju ili uzimanju kamate jer tekst Starog Zaveta …

Komentariši