Home / Tekst / Analiza religija / Islamska pretnja: mit ili stvarnost – John Louis Esposito

Islamska pretnja: mit ili stvarnost – John Louis Esposito

Američki profesor religije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordžtovn u Vašingtonu, John Louis Esposito (rođen je 1940. godine)  u svojoj knjizi: The Islamic Threat: Myth or Reality? (Islamska pretnja: mit ili stvarnost?) je napisao: 

„Zbog duge istorije u kojoj je hrišćanstvo često klevetalo Poslanika i vulgarno izopačavalo Islam, kao i zbog novije istorije u kojoj je Islam često poistovećivan sa radikalizmom i terorizmom, neophodno je bar izvesno razumevanje Islama pre nego što pređemo na istoriju odnosa između Zapada i muslimanskog sveta. Štaviše, određena obaveštenost o Kur’anu, poslaniku Muhammedu i ranom periodu ove religije nužna je za razumevanje Islama.”[1]

Zatim navodi:

„Kur’an i Poslanik Muhammed nude svete izvore i upute za razvoj vere u prošlosti i sadašnjosti. Kao što su se za vreme Muhammedovog života sledbenici njemu obraćali, tako muslimani danas širom sveta prihvataju objavu i Poslanikovo učenje kao putokaz u svojim životima.”[2]

          Potom dodaje:

„Kao Amos i Jeremija pre njega, Muhammed je bio glasnik koga je Bog poslao i koji je napao bezbožnost društva i pozvao je svoje slušaoce da se pokaju i pokore Bogu jer je konačna presuda blizu:

Reci: O, ljudi, ja sam tu da vas javno opomenem: one koji budu verovali i dobra dela činili čeka oprost i opskrba plemenita; a oni koji se budu trudili da dokaze Naše poreknu, uvereni da će Nam umaći, biće stanovnici Pakla.(Kur’an, prevod značenja, 22:49-51)”[3]

Još navodi: „Muhammed je pozvao zajednicu Mekke da se moli jednom istinitom Bogu i da napusti svoj politeistički kult i praksu. Muhammed je propovedao povratak Abrahamovoj veri – veri u jednog istinitog Boga, Tvorca, Čuvara i Sudiju univerzuma. Muhammed i Kur’an učili su da su ljudska bića odgovorna, da će im biti suđeno i da će za svoja dela biti večno nagrađeni ili kažnjeni na Sudnjem danu. Islam je pozivao da se napusti staza bezverja i da se vrati pravoj stazi ili Božijem zakonu. Ova konverzija označila je pripadnost zajednici posvećenoj obožavanju jednog istinitog Boga, izvršavanju Njegove volje i time stvaranju pravedne zajednice. Kur’an je osudio eksploataciju siromašnih, siročadi i žena, zabranio je korupciju, podvalu, prevaru, lažne ugovore u poslu, razmetanje bogatstvom i oholost; za klevetu, krađu, ubistva, upotrebu droge, kockanje i preljubu propisao je stroge kazne.”[4]

Zatim kaže: „Sto godina posle smrti poslanika Muhammeda, njegovi naslednici (halife) osnovali su carstvo veće od Rimskog carstva u njegovom zenitu. Šok koji su pretrpeli međunarodni poredak, i posebno hrišćanstvo, bio je ogroman. Izgledalo je nezamislivo da arapska plemena mogu da se ujedine, da se prošire van Arabije, da savladaju Vizantijsko (Istočno rimsko) i Persijsko (Sasanidsko) carstvo i da na kraju veka, stvore islamsko carstvo koje se prostiralo od severne Afrike do Indije.”[5] 

Potom dodaje:

„Šireći svoju vladavinu i veru, muslimani su se pokazali velikim mučenicima i delatnicima. Glavni urbani naučni centri, sa ogromnim bibliotekama, nikli su u Kordobi, Palermu, Nišapuru, Kairu, Bagdadu, Damasku i Buhari da zasene Evropu utonulu u mračno doba. Raniji obrazac i smer kretanja kulture bili su preokrenuti kad se Evropa, izlazeći iz mračnih vekova, okrenula muslimanskim naučnim centrima da povrati dobar deo svog izgubljenog nasleđa i da uči na muslimanskim dostignućima u matematici, medicini i nauci.”[6]

O verskom zakonu napisao je:

„Islamski zakon obezbeđuje plan dobrog društva koje je islamski ideal. Verozakon ili Božija staza je, prema tome, skup božanskih objavljenih opštih načela, uputa i vrednosti.”[7] 

O islamskim je osvajanjima napisao:

„Prividno neosvojivo Vizantijsko carstvo povilo se i zapalo je u opasnost da bude zbrisano u toku 7. i 8. veka. Muslimanske armije pregazile su Persijsko carstvo, osvojile su Siriju, Irak i Egipat i projurile su preko severne Afrike i delova južne Evrope, dok nisu zavladale većim delom Španije i Mediterana, od Sicilije do Anadolije. (…) Za mnoge nemuslimane, one na vizantijskoj i persijskoj teritoriji koji su već bili osvojeni, islamska je vladavina pre značila promenu vladara i dolazak novih, koji su često bili fleksibilniji i podnošljiviji nego gubitak nezavisnosti. Većina ovih naroda sada je uživala veću lokalnu autonomiju i često je plaćala niže poreze. Arapske zemlje koje je Vizantija izgubila dobile su, umesto grčko-rimske vladavine, nove arapske vladare, semitsku braću, sa kojima je prost narod uspostavio veću jezičku i kulturnu bliskost. U religijskom smislu, Islam se pokazao kao tolerantna religija garantujući veće verske slobode jevrejima i domaćim hrišćanima. Većina lokalnih hrišćanskih crkava bile su proganjane od “spoljašnje” hrišćanske ortodoksije kao šizmatičke i heretičke. Zbog toga su pojedine jevrejske i hrišćanske zajednice u stvari pomogle osvajačkim muslimanskim armijama.”[8]

 

Fusnote:

[1] John L. Esposito, Islamska pretnja: mit ili stvarnost, str. 54.

[2] Isto, str. 56.

[3] Isto, str. 57.

[4] Isto, str. 58.

[5] Isto, str. 62.

[6] John L. Esposito, Islamska prijetnja: mit ili stvarnost, 2001. str. 65–66.

[7] Isto, str. 67.

[8] Isto, str. 72.

 

Izvor: Knjiga: “100 svetskih velikana o islamu”

Check Also

Koju religiju su pripovedali Isus i Mojsije?

Svi (od jevreja, hriršćana i muslimana) su složni da su Noja, Abraham, Mojsije i Isus …

Komentariši