Home / Tekst / 23. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

23. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Jako se dobro sećam, bilo je proleće i bio sam sam u šumi. Osluškivao sam glasove šume. Slušao sam i razmišljao samo o jednom. Uostalom, poslednje tri godine sam razmišljao samo o jednoj istoj stvari. Ponovo sam tražio Boga.«Dobro, nema Boga!», rekao sam sebi. Moja snaga vizije nije davala ništa niti je bilo nečega stvarnog kao što je moj život. Niko, ništa niti ikakvo čudo nije moglo to da dokaže. Jer, čuda su suprotna logici i proizvodu snage moje vizije. «A pojam stvoritelja kojeg ja tražim? Otkuda taj pojam?» Zapitao sam se. Uporedo sa ovom pomisli u meni je počela da se budi životna radost. Sve oko mene je dobilo snagu i smisao života. Opet, međutim, ova radost ne potraja dugo. Razum je nastavljao da umuje: s jedne strane govorio sam sebi: »Ideja Boga nije Bog!» A onda bih kazao: «Ideja je nešto što se odvija u meni. Ideja Boga je nešto što budim, ali ne mogu da probudim u sebi. Ja tražim nešto bez čega nema života.» Sad je sve u meni i oko mene ponovo zamiralo i ponovo sam hteo da se ubijem.
Najzad sam sebe ispitao i zagledao sam šta se to sve u meni zbiva. Setio sam se na stotinu prilika za smrt i oživljenje. Shvatio sam da sam živeo samo u verovanju u Boga. Dovoljno je bivalo da razmišljam o Bogu i odmah bih oživeo. Kad bih zaboravio na NJega, kad bih uzneverovao u Njega, i moj život je propadao. Šta je to oživljavanje i umiranje života? Kad bih gubio veru u postojanje Boga kao da bi pucale i moje veze sa životom. Da se nisam nadao, makar malo, da ću naći Boga, odavno bih završio sa životom. Ali ja sam živeo. Kad sam Ga osećao i kad sam Ga tražio, ja sam živeo. Znači, On postoji. On je nešto bez Čega nema života. Spoznati Boga i živeti je jedno te isto. Bog je život. I ako si živeo tražeći Boga, života nema bez Boga.»
Sve u meni i oko mene je sinulo, jače nego ikada pre, i ta svetlost me nije napustila dok sam živ. Na taj način sam se spasio samoubistva, a kad i kako se odigrala ta promena u meni objasniti nisam mogao. Kako god da se u meni neopaženo i polako gubila želja za životom, a ja sam osećao nemogućnost življenja, stagnaciju i potrebu za samoubistvom, na isti način se u mene počela polako vraćati snaga života. Ona meni nije bila nova, to je najstarija snaga koju sam osećao u prvim danima života. Sa svakog gledišta, vratio sam se nazad, prema najstarijem, prema shvatanju iz dečačkih i mladalačkih dana, to jest, vratio sam se verovanju koje me je činilo bivstvujućim, koje je od mene zahtevalo nešto. Vratio sam se ideji da mi jedini i osnovni cilj življenja bude da budem dobar i u velikom skladu sa očekivanjem. Vratio sam se ideji da objašnjenje ovog htenja nađem u onom što je celo čovečanstvo u meni nepoznatoj i dalekoj prošlosti uređivalo po svom zakonu. Ukratko, vratio sam se veri u Boga, moralnom usavršavanju i tradiciji koja je sačuvala smisao života. Samo je nešto bilo drugačije: u ono vreme sam sve ovo nesvesno prihvatao; sad, pak, primećujem da više ne bih mogao da živim bez toga.
Sve ovo što sam prošao ovako mogu da objasnim:
Kad je bilo, ne znam; na nekoj obali, ko zna kojoj, mene su poseli u čamac i onda ga okrenuli prema suprotnoj obali. U ruke su mi gurnuli vesla i ostavili me samog. Veslao sam koliko god sam mogao i napredovao. Ali, kako sam ja išao napred, tako je struja koja me je nosila na meni nepoznato mesto, postajala sve brža. Ne primećujući, udaljavao sam se od cilja do kojeg je trebalo da stignem. Video sam da oko mene ima jako puno veslača koje je ponela struja. Dok su jedni nastavljali i dalje da veslaju, drugi su odavno već bili pobacali vesla. Ogromni čamci, lađe, bili su puni ljudi. Dok su jedni nastojali da idu protiv struje, drugi su joj se prepustili. Dok sam ja, s jedne strane napredujući, s druge gledajući putnike koji su ostajali u vodi, zaboravio sam na pravac koji mi je pokazan.
Tačno na sredini vode, u metežu razasutih čamaca i lađa, ja sam sasvim bio izgubio pravac. Dok sam se spuštao niz vodu, svuda oko mene su prolazili jedrenjaci, lađe, čamci na vesla, sa kojih su se čuli radosni pobednički povici mornara koji su mi dobacivali da nema drugog pravca. Verovao sam im i zajedno s njima sam išao dalje. Otišao sam tako daleko daleko. Tako daleko sam otišao da odjednom više nisam mogao da čujem ništa osim brzog šuma vode u kojoj sam se izgubio. Video sam čamce kako se tu raspadaju. Od užasa zbog svega što sam tu video i zbog onoga šta sam preživeo, došao sam sebi. Dugo nisam mogao da shvatim šta mi je bilo. Ispred sebe sam video samo ništavilo kojem sam jurio i koje me je uplašilo, nisam nigde video spasa. Nisam znao šta bi trebalo da uradim. Tad sam pogledao unazad i video bezbroj čamaca. Tvrdoglavo, uporno se boreći, prelazili su vodu. U tom trenu sam se setio vesala i pravca. Okrenuo sam nazad, uz vodu i počeo da čamac primičem suprotnoj obali. Obala je bila Bog, pravac tradicija, a vesla sloboda koja mi je data. Vesla su mi data da bih dopreo do obale, da se spojim s Bogom.
ČETVRTO POGLAVLJE
DOKUMENTI
Originalno rusko izdanje Tolstojeve poslanice: «Muhammedovi hadisi kojih nema u Kur'anu»
Knjiga sa sadržajem pisama razmenjenih između porodice Vekilov i Tolstoja.
Videti u štampanoj verziji prevoda knjige.

Check Also

Isusovo poreklo

Bilo bi normalno očekivati da pisari jevanđelja, kad govore o biografiji Isusa, koga smatraju Bogom …

Komentariši