Zašto je Titanik potonuo?

Jedan od događaja koji je obeležio početak prošlog veka, a oko kojeg je spontano, a donekle i planirano, nastao svojevrsni mit i legenda, jeste potonuće tada najluksuznijeg i najmodernijeg broda, dobro poznatog Titanika. Njegova priča je poznata gotovo svim stanovnicima planete Zemlje u starosnoj dobi od sedam pa nadalje godina, i uistinu je vrlo mali broj onih koji nisu čuli ništa o ovom brodu i tragediji koja ga je zadesila. Na stotine priča o njemu je ispričano, knjige koje govore o njemu još su uvek aktuelne i vrlo dobro se prodaju, a filmska industrija će verovatno još dugo zarađivati milione dolara ekranizirajući još uvek nedovoljno ispričanu priču o ovom brodu, bilo da se radi o igranim ili dokumentarnim filmovima.
Iako nas ovaj događaj zanima sa jednog sasvim drugog gledišta, informacije radi, spomenućemo neke osnovne podatke vezane za ovaj brod.
Titanik je u svoje vreme predstavljao poslednju reč tehnologije. Ništa što je do tada napravljeno od prekookeanskih brodova nije se moglo usporediti s njim, ni po kvaliteti, ni po luksuzu, niti po sigurnosti, što je posebno naglašavano. Veliki brod dužine 269 i visine 31,7 metara, sa 11 paluba, snage 46 hiljada KS i tada velike brzine od 23 čvora, imao je devet komora za vodu koje su ga trebale učiniti nepotopivim.
Brod je 10. aprila 1912. isplovio iz Sauthemptona, i krenuo ka New Yorku, na svoje prvo i zadnje putovanje. Dvadeset minuta pre ponoći, 14. aprila, sudario se sa ledenim bregom na oko 640 kilometara od Newfaundlanda (Njufaundlenda). Iako su sa drugih brodova tokom te večeri nekoliko puta stizala upozorenja na ledenu santu, Titanik je nastavio da plovi maksimalnom brzinom. Nepuna tri sata kasnije, grandiozni brod već je bio na dnu mora, usmrtivši sa sobom više od 1.500 ljudi. Zahvaljujući dolasku broda Karpatija, broj žrtava ledene vode nije bio veći.

Zašto je Titanik toliko poznat?

Svet je bio zapanjen ovakvim krajem broda kojim su putovali neki od najbogatijih i najmoćnijih ljudi tog vremena. Njihova imovina ukupno se procjenjivala na 600 miliona dolara.Potonuće Titanika sigurno je najpoznatija, ali ne i najveća pomorska katastrofa. Primera radi, na nemačkoj krstarici “Vilhelm Gustlof” 30. 1. 1945. poginulo je 9.343 ljudi, i to većinom civila koji su bežali ispred sovetskih snaga bojeći se odmazde. Potopila su ga torpeda ruske podmornice u Baltičkom moru. Na ovom brodu poginulo je skoro šest puta više ljudi nego na Titaniku!
Hronološki nam je još bliža 1987. godina kada je na Filipinima u sudaru feribota “Dona Paz” i tankera “Viktor” poginulo 4.375 putnika, a za ove nesreće većina ljudi nikad nije ni čula.Zbog čega je onda potonuće Titanika toliko poznata katastrofa oko koje se i do dana današnjeg polemizira i koja se stalno nameće kao aktuelna tema?

Mit o nepotopivosti

Pored luksuza, glamura i korištenja do tada najmodernije tehnologije, ono što je ovaj brod učinilo posebnim jeste ubeđenje konstruktora, putnika i većine onih koji su čuli za njega, da je on nepotopiv i praktički neuništiv. Svi tada poznati printani mediji pravili su ekskluzivne članke o nepotopivosti Titanika, koje su mu trebale obezbediti mnogobrojne komore za vodu, koje bi prilikom oštećenja broda primile nadolazeću vodu i osigurale mu bezbedan dolazak do najbližeg kopna. Raširena je priča da je u nekim tadašnjim novinama izašao članak pod naslovom ”Ni Bog ga ne može potopiti”. Da ova informacija i nije tačna, dovoljno je ljudske oholosti i gluposti biti ubeđen u nepotopivost nečega što je kreirano ljudskom rukom, jer, kako smo rekli, vladalo je čvrsto ubeđenje o Titanikovoj neuništivosti. Ovakav stav o nepotopivosti, koji je prerastao u dogmu u koju nije smelo biti sumnje, neviđeni je oblik oholosti i bogohulništva, koji nadilazi sve primere ljudske drskosti u novijoj historiji čovečanstva. Ako je faraon, koji je sebe smatrao božanstvom, primer oholosti utelovljen u jednu osobu, onda je Titanik isti takav primer utjelovljen u jednu rukotvorinu slabašnih ljudskih bića. Smatrati hrpu gvožđa i drveta nepotopivom, i to od strane Gospodara Svetova, je hereza (bogohuljenje) po konsenzusu svih objavljenih religija.

Samo je Bog najveći!

Kaže Uzvišeni Bog:
”U stvaranju nebesa i Zemlje i u izmeni noći i dana zaista su znamenja za razumom obdarene.”(Časni Kur'an)
Ako svojim ograničenim umom, na osnovu naučnih i verskih tekstova, razmišljamo o Božijoj veličini, doći ćemo do zaključka da je svaki pokušaj bilo kakve predstave Njegove veličine i moći nemoguć. Na primer, naučnici kažu da je zapremina Sunca 1,3 miliona puta veća od zapremine Zemlje, i da je njegova masa 333.000 puta veća od mase Zemlje, što je 750 puta više od mase svih planeta Sunčevog sistema zajedno! Pored toga u svemiru postoje zvezde koje su stotine i hiljade puta veće od Sunca, koje je tek jedno u nizu od otprilike dve milijarde zvezda! Takođe, govoriti o udaljenosti pojedinih nebeskih tela koja se meri u desetinama hiljada svetlosnih godina (svetlost u jednoj sekundi putuje gotovo 300.000 kilometara!) jeste računica pred kojom otkazuje svaki i najgenijalniji um ili najsavršeniji računar. Sve je to opet, Bog najbolje zna, samo delić prvog ovozemaljskog neba, koje su naučnici po vlastitom priznanju istražili više nego skromno i površno. Pored svoje ogromne veličine, kosmos i ono što je u njemu, bez po muke će biti uništeni voljom Uzvišenog Boga, kada On to odluči:
”Onoga Dana kada smotamo nebesa kao što se mota list papira za pisanje. Onako kako smo prvi put iz ničega stvorili, tako ćemo ponovo iz ništa stvoriti – to je obećanje Naše, Mi smo doista kadri to učiniti.”(Časni Kur'an)
U komentaru ovog ajeta Ibn Ebi Hatim, Bog mu se smilovao, prenosi predanje od Ibn Abbasa,Bog bio zadovoljan sa njim, da je rekao: ”Bog će smotati sedam nebesa i ono što je na njima od stvorenja, i sedam zemalja i ono što je na njima od stvorenja, i sve će to u Njegovoj ruci biti poput zrna gorušice.”
Od Ebu Hurejre, Bog bio zadovoljan sa njim, prenosi se da je Poslanik, mir i spas neka je na njega, rekao: ”Bog će na Sudnjem danu Zemlju uhvatiti, a nebesa će desnicom smotati, pa će onda reći: ‘Ja sam El-Melik (Istinski i Apsolutni vladar), gde su vladari Zemlje?”
Nakon samo delića predaja i naučnih činjenica koje govore o veličini kosmosa, koji je opet prema Božijoj veličini više nego mizeran, zamislimo samo koliki je onda ”velik” bio Titanik, čije ime na grčkom jeziku znači gorostas, za koga su se ljudi drznuli reći da je nepotopiv? Zato u njegovom potonuću vidimo jasan primer direktne Božije kazne i opomene koja bi budućim pokoljenjima trebala ugasiti svaku i najmanju ambiciju da svojim izjavama, poput onih vezanih za ovaj brod, izazivaju Božiji gnev i srdžbu.
Da su konstruktori i posada verovali u njegovu nepotopivost, govori i činjenica da tako savremeno opremljen brod nije imao dovoljan broj čamaca za spašavanje (jer šta će čamci kada brod svakako ne može potonuti?!), što je uzrokovalo utapanje većeg broja ljudi nego što se moglo očekivati. Putnici i posada se nikada u životu nisu osećali sigurnijim, a ustvari su bili vrlo blizu svoje propasti. To nas donekle podsjeća na reči Uzvišenog Boga:
”A zar su sigurni oni koji ružne podmuklosti snuju – da ih Bog neće u zemlju uterati ili da im neće, odakle ne mogu ni pomisliti, kazna doći. Ili da ih neće na putovanjima njihovim kazniti – oni neće umaći.”(Časni Kur'an)
Još jedna vrlo interesantna stvar jeste i činjenica da je ovaj slavni brod potonuo na dubinu od skoro četiri kilometra, pa je ostao neotkriven više od sedam decenija, sve dok ga 1984. godine nije pronašao poznati svetski okeanograf Robert Ballard. Kada su se prve podmornice spustile do ”palače imućnih i moćnih”, kako su zvali Titanik, i napravile serije snimaka njegovih ostataka, svet je po prvi put nakon nesreće vidio u kako je jadnom i bespomoćnom stanju ova olupina. Mikrobiolozi koji proučavaju ostatke ovog broda izračunali su da naslage bakterija i gljivica svaki dan usišu 45 ili više kilograma železa sa olupine, tako da će jednoga dana u potpunosti nestati. Više je nego ironično da ono što su ljudi iz svoje drskosti i zadivljenosti sami sobom smatrali neuništivim, sada, ”natašte”, rastaču jedna od najsitnijih Božijih stvorenja koja čak nisu vidljiva ni golim okom. Rekao je Uzvišeni Bog:”A vojske tvoga Gospodara ne zna niko osim Njega…”(Časni Kur'an)

Savremeni ”titanici”

Ledeni breg u koji je, po zvaničnoj verziji, udario brod, je priča za sebe u kojoj možemo videti veliku istinu kao i pouku koja bi muslimanima uveliko mogla pomoći da shvate vrednost jedinstva i zajedničkog delovanja. Da je neko pre nesreće pored Titanika postavio ledenu santu, video bi koliko je njena veličina zanemarljiva u poređenju sa ovim gorostasnim brodom, tako da niko ne bi ni pomislio da će ona po njega biti kobna. Šta je ustvari santa leda osim određene količine vode u čvrstom, a ne tekućem stanju? Ovo može poslužiti kao primer i nad svim potlačenim narodima sveta, među koje danas svakako spadaju i muslimani, da pojedinci, bez obzira koliko bili slabi kao jedinke, ukoliko se zajednički udruže i povežu, te islamskim odgojem temeljno promene svoje ”agregatno stanje”, postaju poput čvrstog bedema pred kojim će se slomiti sve sile i nepravde sveta. Pred ovakvim bedemom, popustiće sve ”nepropusne komore” koje se ogledaju u vojsci, ekonomiji ili politici ”savremenih titanika”, poput Amerike, Rusije ili Izraela na primer, koji su ubeđeni u svoju nepotopivost, a od konačnog kraha ih deli samo jedna obična ”santa leda”, na koju će se, zbog nepravde i zločina koje čine prema drugima, neminovno nasukati.
Na kraju krajeva, ovakvih primera sigurno ne manjka u historiji čovječanstva.
Kaže Uzvišeni Bog:
”Koliko su puta malobrojne čete, Božijom voljom, nadjačale mnogobrojne čete! A Bog je na strani izdržljivih.”(Časni Kur'an).
Kada se ovome pridoda i činjenica da su svetske globalne sile ”pune rupa” i da se ”utapaju” u vlastitim problemima u kojima prednjače nemoral, kriminal i korupcija, rasna diskriminacija i zanemarivanje osnovnih ljudskih prava, čak i vlastitih građana, onda je sasvim jasno da je ”potonuće” ovakvih ”gorostasa” i više nego blizu.
Ako su mora i okeani najveći muzej historije ljudskog roda, onda je Titanik sigurno njegov najpoznatiji eksponat. U njegovoj beskrajnoj priči svako će pokušavati da nađe nešto za sebe. Sujeverni će u njemu prepoznati zlu kob koju je sa sobom donela egipatska mumija koja je navodno na njemu trebala biti prevezena u Ameriku, zagovornici zavere će i dalje tvrditi da je iz nekih njima znanih razloga potopljen namerno, svetski režiseri će stalno smišljati kako da nanovo zarade na njegovoj tragediji, a mi ćemo u njegovom potonuću videti koliko je nemoćno i krhko sve što je napravljeno ljudskom rukom, i koliko je oholo i opasno za nešto poput broda reći, ili još gore biti ubeđen, da je nepotopivo.
Dok mi o Titaniku razmišljamo na ovaj ili onaj način, njegova olupina strpljivo čeka dan:
”Kada Sunce sjaj izgubi, i kada zvezde popadaju, i kada se planine pokrenu, i kada steone kamile bez pastira ostanu, i kada se divlje životinje saberu, i kada se mora vatrom napune, i kada se duše sa telima spare...”(Časni Kur'an)– da zajedno sa nebesima i Zemljom bude u prah pretvorena, ukoliko i pre toga u potpunosti ne nestane u mulju i mračnim dubinama Atlantskog okeana.

Riba (Alphynodinae), duga 10 cm, slepa, živi na dubini 6000 m, nema problema s pritiskom.

Najsavremenija podmornica raspala se na 3000 m, used velikog pritiska.

I kada kaže sve je nastalo slučajno, ne postoji Stvoritelj.

“To je Božije delo; a pokažite Mi šta su drugi, mimo Njega, stvorili? Ništa! Mnogobošci su u pravoj zabludi.” (Časni Kur'an)

Obrada: spasenje.com