Zablude sufizma

Prve sufije su bili poznati po trudu i pobožnosti, bili su iskreni iako je u njihovim delima bilo preterivanja, strogoće i razilaženja sa praksom Poslanika Muhammeda, mir nad njim. Posle njih su se pojavile generacije koje su sagradile tekije i zavije, izbegavajući životne obaveze, neki su se sklonili u doline i pustinje da bi se odmarali u samoći i izolaciji, smatrali su brak pokuđenim i veličali su oskudnu odeću i gladovanje, a sve to pod uticajem koji je došao sa strane i koji nema uporišta u islamu. Mnoge sufije smatraju siromaštvo samo po sebi pohvaljenim, i da je ono jedno od uzvišenih puteva koja vode do vilajeta (tj. do mesta gde čovek postaje Allahov evlija[1])”.[2]

Sufijske ideje su u nekoliko zadnjih vekova zavladale islamskim svetom, čak su neki istraživači nazvali Egipat “zemljom siromaha” za vreme osmanske vladavine njome. Sam sufizam je bio jači u osmanskoj državi od njenih sultana.[3] Razlog ovakvoj raširenosti sufizma jeste taj da  se u osmanskoj državi raširilo neznanje, siromaštvo, nesigurnost i nepravda od strane vladara, tako da se sufijsko učenje lako širilo    među ljudima, pogotovo što su vremenom i same sufije zavladale u državi i uspele su da prošire svoj pravac i učenje u Osmanskom carstvu.[4]  Spominje Muhammed Alijj Es-Senusi da je osmanski sultan Abdulhamid imao kao najbliže saradnike trojicu velikih sufija u to vreme: šejha[5] Muhammeda Zafira El-Medenija, šejha Ahmeda Es'ada El-Medenija i šejha Ebul-Huda Es-Sajjadija, koji su zauzimali visoko mesto u osmanskoj državi. Es-Sajadi je imao veliki uticaj u određivanju sudija i muftija, tako da je uspeo da raširi rifaijski tarikat[6] i da sagradi veliki broj tekija, zavija i turbeta državnim imetkom. Sami vladari su oslobađali “evlije” i sufije od poreza i smatrali su da je uzimanje od njih veliki greh.[7]  Sufizam je zavladao islamskim svetom, učinio ga da spava dubokim snom i opio ga tako da se ne može lako probuditi iz te opijenosti, pa su se muslimani zabavili turbetima, kaburovima i traženjem šefa'ata[8] kod njih, sedenjem u tekijama i zavijama ponavljajući zikrove – molbe šejhova, ne tražeći posao, niti versko znanje. Šejhovi su ispirali mozgove svojih sledbenika, i verovali su u nemoguće i u sve što kaže šejh. Odgajali su ih uglavnom tako da budu poniženi.[9]

Sufijski pogled na život

Preterivanje u surovosti, hvaljenje siromaštva i izolacija

Međutim, asketizam je kasnije uzimao različite oblike, shodno blizini i udaljenosti od pravog islamskog učenja. Od lepih definicija koje su izrekli sufije o asketizmu je da je on:”Neovisnost duše od dunjaluka[10] bez preterivanja” i “Asketizam je nezaokupljenost srca od onoga što ti nije u ruci“[11]. Međutim, preterivanje je od osobina sufizma, pa tako da nećemo naći sufiju a da ne preteruje u gladovanju, oskudnom odevanju i ostavljanju onoga što nam je Bog dozvolio, kao što ćemo ga naći u preteranoj surovosti i mučenju samog sebe i prelaženju granica u naredbama i zabranama.[12]

Hvaljenje oskudnog odevanja, gladovanja i prosjačenja

Kaže Es-Suhraverdij: “Saglasni su učenjaci da je njihova stvar zasnovana na četiri stvari: malo hrane, malo spavanja, malo govora i izolacija  od ljudi”.[13] Spominje Eš-Š'arani da je Es-Sejid El-Bedevi: “Neprestano je ćutao, i nije govorio sa ljudima osim mimikom”.[14] Moramo spomenuti da je neprestana ćutnja od običaja budista. Isto tako se prenosi da je: “El-Bedevi po ceo dan i celu noć bio uperenih očiju prema nebu, tako da mu se crnilo očiju promenilo u užareno crvenilo, i provodio je po četrdeset i više dana da ništa ne jede, ne pije i ne spava. A kada bi obukao odeću ili turban ne bi je skidao radi pranja ili nečeg drugog sve dok se ne bi počela raspadati, pa bi je tada zamenili drugom”.[15]  Takođe, sufije prenose čudne priče i legende da bi tako pohvalili gladovanje govoreći: “Da šejh Sehl ibn Abdullah Et-Testuri nije jeo hranu po dvadest dana”.[16] Prenosi se od Ahmeda Er-Rifaija da je rekao: “Ja preporučujem učenicima gladovanje, oskudno oblačenje, siromaštvo i poniženost”.[17]

Zbog čega ovakvo kažnjavanje tela i ovaj trud?

Uzvišeni cilj kod sufija je da stignu u Božije društvo (el-hudretu el-ilahije), a put do toga je posmatranje života sa podozrenjem i poniženjem i ostavljanje njegovih ukrasa i užitaka. Odavde potiče njihovo osamljivanje, odvajanje od ljudi, njihova putovanja kroz prerije[18] i pustoši, kažnjavanje duše zabranjivanjem onoga što je Allah dozvolio i to teškim vežbama i bolnim trudom. Neki od njih su izabirali pećine da bi se osamili sami sa sobom, dok su neki odlazili u brda i boravili u dolinama kao što se prenosi za šejha Vehbeta poznatog kao “Ebul-izam” da se odvojio u brdima oko sedam godina.[19]

Ostavljanje spavanja je od osnova “vilajeta” i “kerameta”

Spominje El-Hedževejri od sufijskog šejha El-Kermanija da nije spavao četrdeset godina, pa kada je nakon toga zaspao video je u snu Allaha Uzvišenog pa mu je rekao: “Moj Bože, tražio sam te u nespavanju noćima, a sad te vidim u snu”. Pa mu je Bog odgovorio: ” Dostigao si u snu ono što si tražio u nespavanju noćima, a da si tada spavao ne bi me video ovde”.[20] Allahov Poslanik, mir nad njim, je kazao: “A vi nećete videti vašega Gospodara sve dok ne umrete.”[21]

Sufije smatraju brak pokuđenim i hvale neženstvo

Prenosi Et-Tusi i El-Atar od Ibrahima ibn Edhema da je rekao: “Ako se siromašan oženi njegov primer je kao primer čoveka koji se ukrcao na brod, pa ako mu se rodi dete potonuće”.[22] Takođe se prenosi od Bišra ibn Harisa da mu je rečeno: “Zaista ljudi pričaju o tebi”, pa je rekao: “A šta pričaju”. Kažu: “Pričaju da si ostavio Poslanikovu praksu – misleći na ženidbu”, pa im je odgovorio: “Reci im da sam ja zauzet obavezama, pa zato ostavljam dobrovoljne stvari, a u ovo naše vreme je bolje ostavljanje ženidbe.”[23]  Prenosi Eš-Š'arani od Ribaha ibn Amra El-Kajsa, jednog od prvih sufija, da je rekao: “Neće čovek da dostigne stepene iskrenih vernika sve dok ne ostavi svoju ženu kao da je udovica, i svoju decu kao da su siročad i dok se ne nastani u nastambe gde borave psi”.[24]

Brojnost tarikata i raširenost zavija i tekija

Sufijski tarikati su se raširili u islamskom svetu u nekoliko zadnjih vekova, pa su se raširile tekije i zavije, gde sufije obavljaju svoje obrede i gde se sklanjaju da bi se posvetili svojim molbama, daleko od životnih obaveza i izgrađivanja društva. Sufijski tarikat je “ono što postavi šejh od sufijskih šejhova grupi učenika od propisa kojih se moraju pridržavati i koji su svojstveni samo njima, a ne drugima”.[25]  “Sufijski šejh, šejh tarikata, određuje tarikat učenicima, njemu je otkriveno skriveno i pokazana mu je sudbina i određenje, poznaje tajne i druge stvari koje promoviše preko svojih sledbenika”.[26]  Na učeniku je da se pridržava molbi i zikrova koje ga je naučio šejh i da bude u svom odnosu prema šejhu, kako se izrazio šejh El-Kušejri, “kao mrtvak u rukama onog ko ga kupa i prevrće ga kako želi”. Sledbenici tarikata veruju da sleđenje tarikata ima svoje stepene, prvi stepen je “murid”, zatim mu se daju virdovi pa tako postaje “salik”, potom se uzdiže zikrom i iskrenom namerom sve dok ne stigne na stepen “ubudijeta”, zatim stepen “‘iška”, “vedžda” i “hijama” i sve dok ne stigne do “božanskih poruka” i “božanskog blagoslova”.

Ovde salik dostiže stepen “hakike” (istine). Posle toga rob može da “nestane” (znači nema više potrebe za zadovoljavanjem svojih potreba, tj. za sebe on više ne postoji) i da “utone” i da se “sretne” i “ostane” sa Gospodarom robova. Posle ovog stanja dolaze stanja “hulula i itihada” i “vahdetul-vudžuda”. Naravno, treba napomenuti da je ovo krajnja zabluda i neverstvo, da nas Allah sačuva i uputi na pravi put.[27]

Sufijski virdovi i zikrovi (molbe)

Sufije su izmislili mnoge virdove i od sebe odredili nagrade za njih bez ikakvog dokaza, takođe su odredili bontone prilikom njihovog učenja. Prenešeno od Poslanika, mir nad njim, da je rekao da je najbolji zikr “La ilahe illallah Muhammedun resulullah” (Nema istinitog božanstva osim Allaha, i Muhammed je Njegov poslanik), a kaže Bajazid El-Ensarijj deleći zikr na nekoliko vrsta: “Što se tiče zikra “La ilahe illallah Muhammedun resullullah, to je zikr jezika i on je dozvoljen u Islamu, a zikr ‘La ilahe illallah’ je zikr srca i on je dozvoljen u tarikatu, zikr ‘Illallah’ je zikr duše i on je dozvoljen u “hakiki”, zikr ‘Allah’ je tajni zikr i on je dozvoljen u spoznaji, zikr ‘huve’ tj. “hu” (On) je odsutni zikr i on je dozvoljen u bliskosti,  a najuzvišenije (Allahovo) ime je Njegovo spominjanje i ono je dozvoljeno u jedinstvu (vahdetu, tj. verovanju da sve što postoji da je to Allahovo biće, znači ne postoji ništa sem Njega Uzvišenog)”.[28]    Prenosi se od Eš-Šubejlija da je upitan zašto govori ‘Allah’ umesto ‘La ilahe illallah’, pa je odgovorio:   “Stidim se da kažem potvrdu nakon negiranja … bojim se da neću biti uzet (tj. umreti) na rečima negiranja i da neću uspeti da izgovorim reči potvrde”.[29]   

El-vedžd ves-sema'a

Sufije su uvele u svojim ritualima mnoge novotarije poput zikra, sema'a (slušanje) ljubavnih pesama, čak su neki učinili slušanje pesama i ples najvrednijim delom kod Boga. Spominje Muhammed Reuf Eš-Šejhali opis jednog od obreda zikra u Bagdadu pa kaže: “Zaista oni koji zikre u skupovima, neki od njih padaju u besvest pa pričaju nerazumljivim govorom, i iz usta im izlazi beli puter dok oni  stoje ili sede, i dolaze sa dobrovoljnim pokretima kao da se oporavljaju ustajući ili se valjaju po zemlji”.[30]

Es-sema'a – od novotarija u delima koje su uveli sufije je i novotarija es-sema'a, što podrazumeva slušanje kasida i ljubavne poezije u kojima se spominje razdvojenost, čežnja, ljubav  i zanesenost. Takođe, u njima se spominje vino, čaše, a sve to uz muzičke instrumente. Sufije smatraju da su skupovi njihovih zikrova najbolji način bogosluženja i veruju da onaj koji zikri ‘sedi u društvu Allaha Uzvišenog, a ne priliči da sede sa Allahom osim najugledniji ljudi’. Prenosi Eš-Š'arani od El-Harisa El-Muhasibija da je rekao: “Ono u čemu uživaju siromašni (misleći na sufije) je slušanje lepih glasova”.[31] A od Džunejda se prenosi da je rekao: “Milost silazi na siromašnog (misli na sufiju) u tri stanja: kada jede, jer on ne jede osim kada mora, kada govori, jer on ne govori osim kada je prinuđen, i kod sema'a, jer on ne sluša osim kod vedžda (stanje transa tokom sufijskog zikra)”.

Božanska ljubav. Ovo je posledica njihovog uverenja o vahdetul-vudžudu, tj. verovanja da sve što postoji da je to Allahovo biće, Uzvišen je On, i da sve što postoji je u stvari Allah. Zbog toga oni vole lepe prizore “jer veruju da su one oličenje Istine,  tj. Allaha. Verovanje u ovu teoriju poziva u razuzdanost i ljubav prema niskim strastima, gde su učinili prirodnu ljubav između muškarca i žene, put koji vodi do božanske ljubavi, pa prenose u svojim knjigama ljubavne priče i legende o zaljubljenim, kao što je Medžnun i Lejla, kao njihov primer u njihovoj ljubavi prema Allahu Uzvišenom”.[32] Prenosi se da je Ibn Arebi zavoleo ćerku jednog šejha iz Mekke, pa kad je ona odbila da sudeluje sa njim u grehu on joj je napisao divan (pesama) “Terdžumanil-‘išak” u kojoj joj potvrđuje da je ona u stvari “Rab” (Gospodar) u liku prelepe žene, i on je nije zavoleo osim zato što je ona najlepše oličenje božanske istine (tj. Allaha Uzvišenog), i time što oseća strast prema njoj on u stvari ima strast prema ženstvenosti svoga Gospodara i Njegovom telu (Uzvišen je Allah od ovog što govori), pa ga je žena odbila.[33]  U ovom smislu oni smatraju da je gledanje u lepe stvari, žene i slično, bogosluženje ako se vezivanjem za to želi stići do Stvoritelja Uzvišenog jer se ne može dokazati znanje Stvoritelja i Njegova moć osim po savršenosti i potpunosti onoga što je stvorio … jer ne može dati lepotu osim onaj koji je lepši od njega. Ovako oni pozivaju na grešenje i neposlušnost Allahu i Njegovom Poslaniku, podsticajući da se gledaju lepe žene i to dokazujući da se gledanjem u njihovu lepotu stiže do Allahove ljubavi i da je to dokaz njihove ljubavi prema Njemu, jer on je Tvorac te lepote i On je lepši od te lepote.[34]

Iskrivljeno poimanje oslanjanja na Boga i lenjost (nerad)

Sufije su preterale u shvatanju pojma “tevekkul” tj. oslanjanje na Allaha, i pogrešno su ga razumeli, pa su stoga ostavili ” sebebe” tj. preduzimanje uzroka, rad i preduzimanje mere sigurnosti i obazrivosti čime su se suprostavili porukama Kur'ana i Poslanikovog načina života, mir nad njim. Jedan od velikih sufijskih šejhova tumači tevekkul govoreći: “Kaže El-Hasan brat Sinanov: Obavio sam hadždž četrnaest puta, bosonog, oslanjajući se na Allaha, tako da mi se u noge zabadalo trnje i nisam ga vadio da ne bih umanjio svoj tevekkul (oslonac na Allaha)”.

Takođe kaže: “Rečeno je da ko kaže da se oslonio na Allaha a zatim se najede, taj je sa sobom poneo opskrbu”.[35]  Prenose sufije da je nakšibendijski šejh Habibullah Džan putovao sa svojim drugovima bez opskrbe i jahalice, pa kada bi odmarali dolazile bi im namirnice iz nevidljivog sveta.[36]  Ovaj tevekkul (oslonac) je dovoljan razlog da sruši društvo, da se raširi siromaštvo u njemu i da odvede stanovništvo u uništenje. On se suprostavlja onome sa čime je došao Poslanik, mir nad njim, jer je poznato da se on molio Allahu za svoje ashabe (sledbenike) da im Allah poveća imetak, pa ako je siromaštvo pohvaljeno samo po sebi zar bi on za svog ashaba molio da ga Allah sačuva od siromaštva.

Kritika zarađivanja i sticanja imetka

Sufije ostavljaju zarađivanje za život i smatraju da je zarađivanje neugodnost, negativnost, čak da je haram (zabranjeno), i naređuju prosjačenje i lenjost. Oni smatraju da se tevekkul (oslonac) suprostavlja sa radom. I zbog toga je rezultat ovakvog razmišljanja bila zaostalost islamskih država u zadnjih nekoliko stoleća.

Kaže šejh Abdullah Ed-Dehlevijj, govoreći o sebi: “Imao sam izvor prihoda za život pa sam ga ostavio, pa se povećavala moja oskudica, ali sam  se čvrsto držao tevekkula (oslonac na Boga), i uzeo sam ga kao svoj prirodni način života. Tako da jednog dana nisam imao ništa osim tepiha da  ga prostrem, i slabost u meni je dostigla svoj vrhunac, pa kada sam video šta me spopalo zatvorio sam se u svoju sobu i rekao ‘Ovo je moj grob sve  dok Allah ne da neki izlaz ili se nešto ne desi po Njegovoj naredbi’. I bio sam  u takvom stanju sve dok Allah nije dao izlaz preko jednog čoveka kojeg sam poznavao. I tako sam proveo u zaviji pedeset godina”.[37]  Znači ovaj sufija je ostavio    izvor prihoda koji je imao i zatvorio se u svoju sobu i to je smatrao osloncem na Allaha Uzvišenog, i nije izlazio tražeći opskrbu jer je to smatrao    kao slabosti u tevekkulu (osloncu) i skoro da je umro u tom stanju da mu Allah nije poslao nekog ko mu je udelio milostinju. Ovakvo shvatanje oslanjanja na Allaha je dovelo do iskrivljenog verovanja u sudbinu i predodređenje, i negativno zadovoljstvo sa stvarnošću i gubljenje želje da se to stanje promeni.[38] Ovakvo pogrešno shvatanje sudbine i predodređenja je iskoristio Napoleon Bonaparta kada je zauzeo Egipat, gde je napisao proglas u kome je podsetio muslimane da ono što im se desilo od okupacije i porobljavanja da je to Allahova odredba, pa ko pokuša da se tome odupre kao da se odupire Allahovom određenju.[39]

Sufije i borba na Allahovom putu

Zbog ovakvog shvatanja sudbine sufije su postale oni koji smatraju da je čovek primoran da radi ono što je određeno i da on nema svoju volju i da tako ne može da utiče na sudbinu, što je u suprotnosti sa ispravnim islamskim verovanjem, jer je Allah dao čoveku slobodnu volju sa kojom može da izabere da li će da radi dobro delo ili loše delo, pa je tako u njihovim redovima zavladala malodušnost i beznađe, što je itekako pomoglo kolonizatorima i okupatorima islamskih zemalja. Umesto borbe i odbrane na Allahovom putu sufije su uvele različite novotarije za zaštitu muslimana od neprijatelja, poput iščitavanja   knjige “Buharijina zbirka Poslanikovih hadisa”    pa se prenosi da su osmanlijski sultani u vremenu ratova slali imetak učenjacima na univerzitetu El-Azhar da im uče Buharijin “Sahih” i da se mole za pobedu. Takođe, kada su Francuzi napali Egipat, pre njihovog ulaska u Kairo, učenjaci El-Azhara su se svakodnevno skupljali u njemu učeći “Buharijinu zbirku Poslanikovih hadisa” i druge novotarske molbe i molitve sve dok im Francuzi nisu zauzeli Kairo.[40] Od stvari koje su sufije koristile u obmanjivanju muslimana jeste ubeđivanje u nadnaravne događaje i čuda koja će se desiti muslimanima u borbi protiv neprijatelja. Tako se prenosi da je Ahmed El-Hibe, nakon pada grada Fas od strane Francuza pozvao ljude da mu daju prisegu na borbu protiv neprijatelja, obećavajući im da će pobediti iz prvog pokušaja, da njihovi (francuski) topovi neće izbacivati ništa osim vode, i da im neće moći ništa nauditi, da će mu Afarit (džinska bića) pomagati i otklanjati od njih spletke neprijatelja i druge stvari. Pa su se ljudi odazvali i dali mu prisegu. Međutim, nakon što su ih Francuzi opkolili i naneli im teške gubitke on je pobegao. Isto tako, većina sufijskih sekti se nije odupirala zapadnoj kolonizaciji islamskih zemalja, sa izuzetkom Senusija u Libiji koji su pružili otpor Italijanima. Čak je ogromna većina sufija dala podršku kolonizatorima kao što je slučaj Tidžanija u Alžiru koji su se izdašno borili na strani Francuza čime su olakšali uspostavljanje njihove vlasti.[41]

Način odgoja kod sufija

Sufije imaju svoj zaseban svet u kojem žive, u njemu uče i vežbaju učenike svojim idejama i novotarijama tražeći od njih pokornost, čak tražeći da ostave zdrav razum i sopstveno rasuđivanje, jer sufije ne dozvoljavaju suprostavljanje šejhu i kažu: “Ko kaže svom učitelju: zašto?, neće uspeti jer je šejh kod svojih sledbenika kao poslanik u svom narodu”.[42]

Opasnost sufijskog učenja u poimanju Ovozemnog i Budućeg života.

U ovome se oslanjaju na ajete i hadise koji govore o pokuđenosti ovozemnog sveta i prenose predaje o pobožnjacima. Smatraju da nema drugog načina za ostavljanje grešenja osim preziranjem i ostavljanjem ovozemnog sveta.[43]   U ovome se suprostavljaju učenju Kur'ana i Poslanikovoj praksi. Kaže Uzvišeni Allah u Kur'anu, kako stoji u prevodu značenja:  “I nastoj da time što ti je Allah dao da stekneš onaj svet, a ne zaboravi ni svoj udeo na ovom svetu i čini drugima dobro, kao što je Allah tebi dobro učinio, i ne čini nered po Zemlji, jer Allah ne voli one koji nered čine.”(Kur'an, poglavlje El-Kasas, 77)

Da bi ostvarili ovaj svoj pravac ili cilj postavili su određena pravila za odgajanje svojih učenika, a svi se svode na potpunu pokornost šejhu tako da učenik postaje običan alat koji ponavlja ono što mu kaže šejh bez razmišljanja i ličnog stava.  Šejh im čak naređuju da oblače određenu odeću, da hodaju određenim hodom, da se drže određenog tarikata i šejha.[44]

Sufije tvrde da moraju da postoje učenici koji slede određenog šejha

Učenje i upute šejha su osnovno što učenik mora da ispuni, kaže El-Kušejri: “Ako bi čovek skupio svo znanje i bio sa mnogim skupinama ljudi, ne bi mogao dostići visoke stepene osim vežbama kod šejha ili imama odgajatelja”.[45]  A kaže Ebu Jezid El-Bestami: “Ko nema šejha, njegov šejh je šejtan”, a u ovom smislu kaže El-Kušejri: “Koga odbije srce nekog od šejhova,  on je od nesretnih i zabranjeno mu je svako dobro i Raj.”

Ovo potvrđuju i reči Es-Sehraverdija gde opisuje ovaj odgoj ponižavanja: “Ovo je odnos učenika prema šejhu, da bude bez svog izbora, da ne radi sa sobom i svojim imetkom ništa sve dok za to ne pita svog šejha i ne dobije njegovu dozvolu”.[46] Od njihovih pravila u ovome je: da učenik ne sme da govori osim ono što je video, ćutnja je za njega obaveza, razmišljanje je greh, zabranjeno mu je da gleda u dokaze, … i najpreče je za šejha ako primeti da učenik upotrebljava svoj razum i da se ne vraća na šejhovo mišljenje na koje ga upućuje, da ga istera     iz svoje kuće.[47]

Sve ovo je u suprotnosti sa uputama Poslanika, mir nad njim, jer su njegovi tadašnji sledbenici, Allah bio zadovoljan njima, kada bi im sa nečim došao Poslanik, mir nad njim, pitali da li je to objava od Boga, Njegovo mišljenje i dogovaranje. Pa ako bi bilo od objave predavali bi se tome bez pogovora, a ako bi bilo mišljenje i dogovaranje iznosili bi svoje mišljenje i stavove, a Poslanik, mir nad njim, bi ih saslušao i prihvatao njihovo mišljenje i ne bi im govorio: ko ste vi da mi se suprostavljate, a ja sam Božiji Poslanik.

Izvor:  http://el-asr.com/

[1] Posebni Božiji prijatelj.

[2] Er-Risaletul-kušejrije, str. 209.

[3] (Ahvalu ed-dinijje indel-muslimin, Alijj Ez-Zahrani, str. 275-279.)

[4] Et-Tesavuf fil-misr ibanel-asr el-osmani, doktor: Tevfik Et-Tavil, str. 109.

[5] Šejh – titula koja se odnosi se na učenjaka.

[6] Jedan od zabludelih sufijskih pravaca.

[7] Adžaibil-asar fi et-teradžumi vel-ahbar, šejh Abdurrahman El-Džibruti, 3/319.

[8] Šefaat – Traženje (u ovom slučaju od mrtvih) posredovanje ili zauzimanje kod Boga.

[9] Bid'ul-i'atikad, Muhammed Hamid En-Nasir, str. 272.

[10] Ovozemni svet.

[11] Er-Risaletul-kušejrije, str. 94.

[12] Derasatu fit-tesavuf, Ihsanillahijj Zahir, str. 15.

[13] Avarifil-me'arif, Es-Suhraverdij, str. 223.

[14] Et-Tabekatul-kubra, Eš-Š'arani, 1/182-183.

[15] Et-Tabekatu el-kubra, Eš-Š'arani, 1/182-183.

[16] El-Lume'a, Et-Tusi Ebi Nasr Es-Siradž, str. 269

[17] Ahvalud-dinije indel-muslimin, str. 280-283

[18] Doline

[19] Ahvalud-dinije indel-muslimin, str. 280-283.

[20] Kešful-mahdžub, El-Hedževejri, str. 350.

[21] Ibnu Madže, Ibnu Huzejme, Abdullah b. Ahmed, Hakim, Hafiz Dija’ el-Makdisi

[22] El-Lume'a, Et-Tusi, str. 265.

[23] Kutul-kulub, El-Muhasibi, 2/238.

[24] Tabekat Eš-Š'arani, 1/46.

[25] Et-Tidžanije, Alijj ibn Muhammed Ed-Dehilullah, str. 28.

[26] Er-Risala El-Kušejrije, str. 20 i 95.

[27] Dirasat fil-firek, doktor Sabir Ta'ime, str. 113-118.

[28] Maksud el-muminin, Bajazid El-Ensarijj, str. 306.

[29] Šetehatus-sufije, doktor Abdurrahman El-Bedevi, str. 44.

[30] Nehr zeheb fit-tarihi haleb, 1/281.

[31] El-Envarul-kadesije, Eš-Š'arani, 2/679.

[32] Dirasat fi et-tesavuf,Ihsanilahijj Zahir, str. 302.

[33] Hazihi hije es-sufije, Abdurrahman El-Vekil, str. 239.

[34] Dirasat fi et-tesavuf, Ihsanilahi Zahir, str. 303.

[35] Dirasat fi et-tesavuf, str. 53.

[36] Bid'ul-i'atikad, str. 302.

[37] Hulijetul-bešer fi tarihil-karnis-salis ‘ašer, Abdurrezak El-Bejtar, 2/930.

[38]Vaki'unal-mu'asir, Muhammed Kutb, 144.

[39] Adžaibul-asar fit-teradžum vel-ahbar, Abdurrahman El-Džibruti, 2/239.

[40] Adžaibul-asar, 2/53, 185-186.

[41] El-Ahavlud-dinijje, str. 232.) [41] (Et-Tidžanije, Alijj ibn Muhammed Ed-Dehilullah, str. 61.

[42] Kešful-mahdžub, El-Hedževejri, str. 252.

[43] Mefahim jenbegi en jusahah, Muhammed Kutb, str. 306.

[44] Sufije, Muhammed El-Abde, str. 78.

[45] Er-Risala El-Kušejrije, str. 44.

[46] Avarifil-me'arif, Es-Sehraverdij, str. 403.

[47]El-Emrul-muhkem el-merbut fima jelzemu ehle tarikillahi mineš-šurut, Ibn Arebi, str. 269-270.