Vera svih Božjih verovesnika

            Vera svih verovesnika je jedna vera, iako su im se šerijati (verozakoni) razlikovali, Uzvišeni kaže:

On vam propisuje u veri isto ono što je propisao Noju i ono što objavljujemo tebi, i ono što smo naredili Avramu i Mojsiju i Isusu: “Pravu veru ispovedajte i u tome se ne podvajajte!” (Kur’an, Eš-Šura, 13.)

Takođe je rekao:

“O poslanici, dozvoljenim i lepim jelima se hranite i dobra dela činite, jer Ja dobro znam šta vi radite! Ova vaša vera – jedina je prava vera, a Ja sam Gospodar vaš, pa Me se pričuvajte!” (Kur’an, El-Mu'minun, 51-52.)

            A Poslanik, mir nad njim, je rekao: „Mi verovesnici smo iste vere,[1] svi verovesnici su braća po ocu, majke su im različite, a vera im je jedna.“[2]

            Vera verovesnika je Islam, osim koje Allah neće primiti drugu veru, a njegovo značenje je: Predanost Allahu kroz ispoljavanje tevhida (jednoće), povinovanje Allahu kroz pokornost njegovom Šerijatu, i odricanje od mnogoboštva i njegovih sledbenika.

Uzvišeni kaže o Noi: “… meni je naređeno da budem musliman.” (Kur’an, Junus, 72.)

 O Avramu kaže: Kada je njemu Gospodar njegov rekao: “Predan budi!“ On je odgovorio: “Ja sam predan Gospodaru svetova.” (Kur’an, El-Bekara, 131.)

O Mojsiju kaže: I Mojsije reče: “O narode moj, ako verujete u Allaha, pouzdajte se u Njega ako ste muslimani!” (Kur’an, Junus, 84.)

I kaže za Isusa: I kada sam učenicima naredio: ‘Verujte u Mene i Poslanika Moga!’ – Oni su odgovorili: ‘Verujemo, a Ti budi svedok da smo mi muslimani’.” (Kur’an, El-Maide, 111.)

Takođe, o verovesnicima koje smo pre spominjali i o Tevratu (Tori), Uzvišeni je rekao: Po njemu su Jevrejima sudili verovesnici, koji su bili Allahu poslušni i pobožni ljudi… (Kur’an, El-Maide, 44.)

O kraljici Sabe Uzvišeni kaže: “Gospodaru moj” – uzviknu ona – “ja sam se prema sebi ogrešila i u društvu sa Solomonom predajem se Allahu, Gospodaru svetova!” (Kur’an, El-Kasas, 44.)

Dakle, Islam je vera svih verovesnika, a to je predanost Allahu Jedinom. Ko se preda Njemu i nekom pored Njega postao je mnogobožac, a ko Mu se ne preda takav je oholnik. Onaj koji Allahu pridruži nekog i onaj ko se uzoholi da Mu ne čini bogosluženje, takva su obojica nevernici.

Predanost Allahu se sastoji od činjenja bogosluženja jedino Njemu i pokoravanja jedino Njemu, a to biva pokornošću u svakom vremenu delima koja je naredio da se čine u to vreme. Pa ako je na početku Islama naredio okretanje prema Bejtul-Makdisu (Jerusalimu), a nakon toga naredio okretanje prema Kabi, obe naredbe su od Islama, jer je vera pokoravanje, a oba dela spadaju u činjenje bogosluženja Allahu, samo su se neki oblici tih dela razlikovali, poput pravca okretanja klanjača. Isto tako, vera svih poslanika je jedna, iako su im se šerijati, metodologije i obredi menjali, ali to nije prepreka da im vera bude ista. Isto tako, menjanje nekih oblika propisa u šerijatu jednog verovesnika nema prepreku.[3]Kao što smo spomenuli primer menjanja pravca kible od Bejtul-Makdisa (Jerusalima) ka drugoj kibli, Kabi, u šerijatu Muhammeda, mir nad njim. Allah može u nekom vremenu propisati neki propis iz Njegove mudrosti, a zatim u drugom vremenu propisati drugu stvar, opet iz Njegove mudrosti. Stoga je postupanje po nekom derogiranom propisu pre njegove derogacije pokornost Allahu, a nakon derogacije obaveza je postupati po derogirajućem. Ako bi neko postupao po derogiranom propisu, a ostavljao derogirajući, takav nije na veri Islamu i takav ne sledi nijednog od verovesnika. Zbog toga su Jevreji i hrišćani postali nevernici, jer su sledili i držali se verozakona koji je zamenjen i derogiran. Allah je svakom narodu propisivao šerijat koji odgovara njegovom stanju i vremenu, garantujući da je taj šerijat za njihovu dobrobit i da sadrži sve koristi za taj narod. Zatim je Allah menjao jedan šerijat drugim, kada bi došlo vreme za to, sve dok nije poslao Muhammeda, mir nad njim, poslednjeg verovesnika svim ljudima na kugli zemaljskoj, dok bude veka sve do Sudnjega dana, i propisao mu je šerijat koji je sveobuhvatan i koji odgovara svakom vremenu i mestu, koji više neće da se menja niti će biti derogiran. Stoga svi ljudi trebaju da ga slede i veruju u njega. Uzvišeni kaže:

Mi smo te poslali zaista svim ljudima kao radosnih vesti donositelja i upozoritelja… (Kur’an, Sebe’, 27.)

A tebe smo (o, Muhammede) samo kao milost svetovima poslali. (Kur’an, El-Enbija, 107.)

Muhammed nije otac nijednom od vaših ljudi, nego je Allahov poslanik i pečat, poslednji verovesnik… (Kur’an, El-Ahzab, 40.)

U ajetima koji su objavljeni Muhammedu, mir nad njim, Allah se obraća svim stvorenjima, ljudima i džinnima svih nacija. Propisi se ne odnose samo na Arape, već se propisi vežu za imena poput: nevernik, vernik, musliman, licemer, poslušan, grešnik, dobročinitelj, nasilnik i druga imena koja su spomenuta u Kur'anu i hadisu. Nijedan propis u Kur'anu i hadisu se posebno ne odnosi na Arape, propisi se vežu za svojstva koja utiču na ono što Allah voli i ono što Allah mrzi, a razlog objavljivanja Kur'ana na arapskom jeziku jeste radi dostavljanja. Jer Poslanik, mir nad njim, ga je prvo dostavio svome narodu, a zatim posredstvom njih ostalim narodima. Allah je Taj koji mu je naredio da prvo dostavi njegovom narodu, zatim onima koji su mu u blizini, kao što je džihad (borba na Božijem putu) naređen prvo protiv onih koji su u blizini. Ovo nije radi neke specifikacije već je ovo radi postepenosti u dostavljanju.

Smisao svega jeste da je vera svih verovesnika ista – a to je iskreno upućivanje bogosluženja jedino Allahu i zabranjivanje mnogoboštva i nereda – iako im se razlikuju šerijati u zavisnosti od uslova i potreba, sve do završavanja poslanstva Muhammedom, mir nad njim, čija je poslanica obuhvatila sva stvorenja i koja važi do Kraja sveta, koja neće biti derogirana niti će se menjati. Ona odgovara i koristi za svako vreme i mesto. Nakon Muhammeda, mir nad njim, neće više biti poslanika do Sudnjeg dana. On naređuje ono što su naređivali poslanici pre njega – verovanje i iskreno upućivanje bogosluženja Njemu na način kako je propisao. On je došao da potvrdi njegovu braću poslanike, a oni su donosili radosnu vest o njemu, naročito poslanici koji su mu vremenski najbliži, a to je Mesija, Isus, sin Merjemin, mir nad njim, kada je rekao:

“O sinovi Izrailovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat (Toru) i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći.” (Kur’an, Es-Saff, 6.)

U prijašnjim knjigama su pojašnjene osobine i karakteristike ovog Poslanika, mir nad njim, koje su jasne kao dan, makar se Jevreji i hrišćani protivili iz zavisti i oholosti. Kao što kaže Uzvišeni:

Oni kojima smo dali Knjigu znaju Poslanika kao što sinove svoje znaju, ali neki od njih doista svesno istinu prikrivaju. (Kur’an, El-Bekara, 146.)

Allahu, prikaži nam istinu istinom i daj da je sledimo, i prikaži nam neistinu neistinom i daj da je se klonimo.

Fusnote:

[1] Islamski učenjaci kažu: „(…) Značenje hadisa jeste da su im temelji verovanja isti, a to je verovanje u veru jednoće, a propisi i zakoni su im različiti, tako da su oni složeni na temeljima jednoće, a kada su u pitanju ogranci šerijata u tome se razlikuju.“ Učenjak Nevevi, Komentar Muslimove zbirke hadisa, br. 119/15.

[2] Beleži Buhari.

[3] Misli se na menjanje ili derogiranje propisa od strane Allaha Uzvišenog u toku spuštanja objave, nakon toga ne može da dođe niko i da menja propise koje je Allah objavio, jer je vera upotpunjena, kako kaže Uzvišeni u trećem ajetu poglavlja El-Maide: Sada sam vam veru vašu usavršio i blagodat Svoju prema vama upotpunio i zadovoljan sam da vam Islam bude vera. (op. prev.)

 

Iz knjige: “Vodič ka ispravno verovanju”, Salih el-Fevzan.