Uputa od Boga

Uzvišeni Gospodar je sve stvorio sa svrhom, i svim stvorenjima obezbedio uputu pomoću koje izvršavaju ono zbog čega su stvoreni. Naredio nam je da razmišljamo o NJegovim znakovima u svemiru i svemu što je stvorio, kao što nam je naredio i da razmišljamo o NJegovim objavljenim ajetima koje je spuštao preko Svojih poslanika. Kada razmislimo o svemiru, vidimo da je Bog sve uredio Svojim savršenim zakonima, i da su ti zakoni međusobno savršeno usklađeni, od čega umovi naučnika staju, diveći se tom skladu i perfekciji. Nijedan jedini atom se slučajno ne pomeri, već je sve to u skladu sa savršenim zakonima kojima je Bog podredio ovaj svemir. Kada razmislimo o tome ko ih je stvorio i uredio, pred sobom imamo sljedeće opcije:

Ili su ti zakoni sami sebe stvorili i dogovorili se šta će koji da radi, što je nemoguće, jer oni su gluhi, nemi, slepi, bez razuma i volje te je nemoguće da sebe mogu urediti i dogovoriti se nešto.
Da ih je neko drugi stvorio i uredio ko je apsolutno mudar i savršen, ko ni iz čega stvara, ko je stvorio sve zakone koji su njemu podređeni. On Svojim zakonima u prirodi upravlja stvorenjima, a njihovom savršenošću ukazuje na Sebe, jer je sve oko nas putokaz koji vodi Bogu onoga ko razmišlja i pameti ima.
Zakoni se tu ništa ne pitaju, jer On upravlja njima. A u okviru njih – stvorenja biraju šta će raditi, i šta god da izaberu, nisu izašli van tih kosmičkih zakona, u njihovom širem značenju.

Svi zakoni kojima je Bog uredio stvorenja govore nam da Bog nije nijedan atom ostavio bez upute, jer svaki atom, svaki molekul, svaka planeta i sve u svemiru pokorava se tim savršenim zakonima i shodno njima vrši svoju ulogu zbog koje je stvoren. Kosmički zakoni kojima Bog sve uređuje su opšta uputa za sva stvorenja, prvi nivo upute koji uređuje onaj neživi aspekat stvorenja.

Zatim, Bog je živim bićima dao dodatne potencijale i dimenzije u odnosu na neživa, kao i dodatne potrebe, što je iziskivalo dodatnu uputu kojom će se usmeriti ti dodatni potencijali i zadovoljiti dodatne potrebe. To je drugi nivo upute. Tako živa bića imaju osnovnu dimenziju sastavljenu od neživih materija (atomi, molekuli) čije je delovanje već definisano savršenim zakonima koji vladaju neživom materijom celog svemira, ali živa bića imaju i dodatnu dimenziju koja iziskuje dodatnu uputu, dodatne smjernice kakvoće funkcionisanja, a to je dimenzija života i njegovog funkcionisanja, počevši od ćelija, preko tkiva, organa, do celog organizma. Sve to je iziskivalo dodatnu uputu, dodatno usmerenje, koje je Bog Uzvišeni precizno definisao u DNK. Tako vidimo da ćelije, tkiva, organi i organizmi savršeno funkcionišu i “znaju” svoj posao i kako ga obaviti, bez da su to učili, bez da su se dogovarali, a sve to je – sa granicama njihovih mogućnosti – unapred zapisano u ćeliji, u DNK. Informacija ne može biti produkt slučaja, smislena informacija, pogotovo kompleksna, može biti samo produkt znanja. Ćelije tačno „znaju“ koje materije trebaju apsorbovati, kako ih iskoristiti za ono što im je potrebno, zatim kako se osloboditi onih materija koje im ne trebaju i čije im zadržavanje šteti, kako da se reprodukuju, i sve ostale funkcije. Biljke, pored upute za atome i upute za svaku ćeliju ponaosob, imaju i uputu za dodatne potencijale u odnosu na niže nivoe živih bića, pa „znaju“, primera radi, šta i kako da apsorbuju iz zemlje, i kako da proizvedu plodove na neverovatan način, premda nijedna laboratorija nije uspela da od zemlje, vode i sunčeve svetlosti proizvede prelepo voće i povrće.

Zatim, životinje imaju dodatnu dimenziju u odnosu na biljke ili niže nivoe života poput ćelija, kao što imaju i dodatne potrebe, i ta dimenzija se ne ogleda samo u osnovnim životnim procesima, već i u uređenju svojih zajednica, pa je Bog svakoj životinjskoj vrsti uputu instinkta koja je vodi ka izvršavanju onoga zašta je stvorena. Primera radi, pčela savršeno zna kako od biljaka praviti med i kako napraviti savršeno dizajnirano saće, kao što i sve ostale vrste znaju izvršavati svoju ulogu. To je sledeći nivo upute.

Dakle, ta dodatna uputa služi za usmeravanje njihovih dodatnih potencijala i dimenzija, pa vidimo da je biljke uputio kako da vade potrebne minerale iz zemlje i pretvaraju ih u ukusne i zdrave plodove, i kako je životinje nadahnuo instinktom kako da vode računa o svojim animalnim potrebama: preživljavanju, produženju vrste, traženju skloništa i drugim potrebama.

Zar je biljka koja nema razuma mogla imati vrhunsko poznavanje hemije i fizike pa sama sebe napraviti tako da vadi potrebne minerale iz zemlje na zadivljujuć način i pretvara ih u ukusne i raznobojne plodove, što ne uspevaju i najsavršeniji instrumenti koje je čovek napravio? Zar je biljna ćelija mogla sama DNK ispisati unutar svojih ćelija, a u kojem se nalazi savršeno uputstvo za razvoj i funkcionisanje cele biljke? DNK je informacija, a informacija je produkt znanja, a ne slučaja. Pripisati ovo slučajnosti je van svake pameti, i doista je u tome pouka za onoga ko objektivno razmišlja.

O pobijanju teorije slučajnog nastanka života na zemlji i razvoja živih bića koja se naziva ’Teorija evolucije’ je već puno napisano da je to suvišno spominjati. Dovoljan nam je podatak da samo jedna ćelija predstavlja kompleksan sistem koji liči na jedan savršeno uređeni grad, čak je i kompleksnija od toga. Ćelija unutar sebe sadrži energetske stanice, kompleksne fabrike, banku podataka, sisteme izgradnje, napredne rafinerije, membrane za kontrolu ulaska i izlaska materije u ćeliju, i onaj ko veruje da je jedna jedina ćelija, a kamoli druga živa bića, nastala slučajno, liči na čoveka koji misli da je moguće prosuti dovoljno gline, peska, cementa i gvožđa u more i čekati da se formiraju cigle, zatim da se naslažu jedna na drugu, praveći tako velelepne zgrade sa svim svojim odlikama, instaliranim sistemom za struju, električnim vratima, vodovodom i svime što uz to ide, a zatim se tako formira i velelepni grad. Eto, tako izgleda pomisao da samo jedna ćelija može nastati slučajno, i tako zvuče oni koji govore kako su tu i tu tad i tad imali svi uslovi za nastanak ćelije, misleći na osnovne materijalne sastojke od kojih je ćelija nastala. Štaviše, ustvrditi takvo nešto za ćeliju je još dalje od stvarnosti, s obzirom na to da ona ima i dimenziju života, za razliku od velelepnog grada kojeg smo naveli kao primer.

Dakle, nije dolikovalo savršenom Stvoritelju da samo stvori materiju, i da je ostavi u anarhiji, bez da joj podari uputu kako da perfektno funkcioniše, jer to ne dolikuje savršeno Mudrom i time ništa ne bi moglo opstati ni trena. Svakog dana naučnici ostaju zapanjeni savršenstvom uređenosti kosmičkih zakona. Zatim, nije dolikovalo savršenom Stvoritelju da samo stvori živa bića i pusti ih bez upute za funkcionisanje njihovih potencijala, pa se i za to pobrinuo, i to je u skladu sa mudrošću savršenog Stvoritelja, i spoznaja te činjenice je urođena u dubini duše svakog čoveka.

Bog je, zatim, stvorio čoveka kojem je dao dodatnu dimenziju u odnosu na ostala stvorenja. Čovek sada ima više nivoa postojanja i više potencijala od ostalih stvorenja:

– ima osnovni nivo postojanja, onaj čisto materijalni i neživi koji se ogleda u atomima i molekulima, i taj nivo je uređen opštom uputom kao i sva ostala neživa materija. Dakle, za tu čovekovu dimenziju su se “pobrinuli” Božiji kosmički zakoni vezani za neživa stvorenja.

– zatim čovek ima viši nivo, a kojeg deli sa živim bićima, i koji se ogleda u ćelijama, tkivima, organima pa sve do celog organizma, i to je Bog uputio da funkcioniše savršeno kao i kod životinja, poput jedne velike kompleksne države sa milijardama stanovnika od kojih svaki zna koja mu je uloga i šta mu je raditi, a sve to shodno onome što je zapisano u “ustavu” te “države”, zvanom DNK.

Gospodar naš je Onaj Koji je sve stvorio, a zatim uputio. (Kur'an, 20:50.)

…to je delo Boga Koji je sve savršeno stvorio. (Kur'an, 27:88.)

Koji sve savršeno stvara… (Kur'an, 32:7.)

…Koji je sve stvorio i kako treba uredio. (Kur'an, 25:2.)

– zatim čovek ima i taj animalni nivo zadužen za preživljavanje i produženje vrste, zašta ima instinkte, ali ima uz to i daleko viši nivo volje, fizičkih, intelektualnih, emotivnih i duhovnih potencijala. Sve to je iziskivalo dodatnu uputu u odnosu na onu datu za niže nivoe njegovoj postojanja. U skladu sa tim, Bog nije ostavio čoveka bez upute kako da na savršen način iskoristi sve te svoje potencijale, od kojih svaki ima svoju ulogu, svrhu i način postizanja te svrhe. Savršeni Stvoritelj mu je dao uputu iznad uputa nežive materije, i iznad upute biljaka i životinja, kao što mu je dao i potencijale iznad potencijala neživih bića, biljaka i životinja. To je uputa koja “upošljava” i usmerava te nove potencijale kao što su ostali nivoi upute “uposlili” i usmerili ostale nivoe egzistencije. To je uputa čovekovih umnih, emotivnih i duhovnih potencijala na savršen način, a kao takva, ona je morala biti takve prirode da nju čovek, kao umno i voljno biće višeg nivoa, spozna, apsorbuje i primenjuje koristeći upravo taj svoj um, i tu svoju volju i te svoje emocije, tako usmeravajući svoje potencijale.

U stvaranju nebesa i Zemlje, i u izmeni noći i dana, doista su znakovi za razumom obdarene. (Kur'an, 3:190.)

To je, zaista, dalekovidim pouka. (Kur'an, 3:13.)

Eto, tako Mi potanko izlažemo znakove ljudima koji razmišljaju. (Kur'an, 10:24.)

U tome, doista, ima dokaza za ljude koji razmišljaju. (Kur'an, 13:3.)

…u tome je, zaista, znak za ljude koji razmišljaju. (Kur'an, 16:11.)

(i On) objašnjava ljudima dokaze Svoje, da bi se prisećali i pouku primili. (Kur'an, 2:221.)

To su doista dokazi ljudima koji pameti imaju. (Kur'an, 13:4.)

Dakle svaka uputa je u saglasju i skladu sa onim potencijalima i nivoima koje usmerava i upućuje. Ovaj najviši nivo upute ćemo oslovljavati velikim početnim slovom, Uputa, kako bi bio prepoznatljiv u odnosu na ostale nivoe upute. To je najuzvišeniji nivo upute. Vidimo da čovek tim svojim dodatnim potencijalima upravlja svim ostalim potencijalima, štaviše, vodi glavnu reč na Zemlji, premda je manji i fizički slabiji od mnogih drugih stvorenja, pa zar da sve to Gospodar, Upućivač, ostavi bez savršene upute?

Izvori ljudske percepcije i ljudski umno duhovni potencijali su dovoljno savršeni da bi bili dobri vodiči čoveku ka Uputi i uz Uputu koju je objavio Stvoritelj istih, ali i dovoljno manjkavi da bi sami bili Uputa. Mudrost savršenog Stvoritelja je iziskivala da On šalje Uputu čoveku, i to preko nekog iz njegove vrste, a na osnovu koje će on znati kako da savršeno ispuni svrhu postojanja. Kako Uzvišeni reče: “Od Mene će vam uputstvo dolaziti, i oni koji uputstvo Moje budu sledili – ničega se neće bojati i ni za čim neće tugovati.” (Kur’an, 2:38.)

Bog je slao ljudima uputu o tome kako da savršeno urede svoj odnos prema svom Gospodaru, prema ljudima i drugim stvorenjima, objašnjavajući im zašto su stvoreni, odakle su, kuda idu, i šta da rade da ostvare ono zbog čega su stvoreni. Čoveka je Bog, iz Svoje ljubavi i milosti, stvorio za savršenu sreću u ovom i večnom životu, i zbog Svoje mudrosti i pravde – nije ga ostavio da sam traga za načinom njenog postizanja i tumara bespućima postojanja, već mu je obezbedio uputu koja će mu osvetljavati put. Za čoveka kao razumno biće Bog je odabrao da uputa bude Objava za čije razumevanje i primenu čovek treba uposliti sve potencijale koje je od Gospodara dobio: intelektualne, duhovne, emotivne i fizičke, postignuvši na taj način savršenu sreću svim svojim bićem, i postižući savršenu harmoniju.

Ta Uputa, dakle, usmerava i uređuje potencijale, a ne uništava ih, a na tom putu stoji jedan specifičan izazov, a to su prohtevi. S obzirom da je primena te Upute voljna radnja, ona iziskuje napor i borbu, dok su prohtevi nasuprot tome i teže da budu nadređeni, dok Uputa iziskuje da budu podređeni i uređeni. To se jasno očituje u svakom napretku i usponu, bilo u intelektualnoj, fizičkoj, emotivnoj ili duhovnoj dimenziji. Osnova je: da bi napredovao moraš pobediti niske prohteve. Strast je more po kojem lađa duše plovi, i ona je korisna dokle god je za kormilom Uputa i čist razum. Ali kada more probije lađu i počne da je plavi, potrebno je vremena da je mornari verovanja i savesti poprave. Istina, kod mnogih ljudi su ti mornari mrtvi, pa more strasti poplavi lađu duše vukući je polako na samo dno.

Univerzalno ime za Uputu i pravi put u svim vremenima je – islam, koji znači predanost i pokornost Bogu, i kao što bespogovorna nužna predanost NJegovim kosmičkim zakonima vodi apsolutnoj harmoniji, tako i bespogovorna dobrovoljna predanost NJegovim objavljenim zakonima vodi apsolutnoj harmoniji u nama i oko nas, što iziskuje potpunu i večnu sreću. Gospodar nebesa i Zemlje kaže da su svi poslanici bili muslimani, predani i pokorni NJemu, na pravom putu. Svi narodi su imali svoje verovesnike preko kojih im je Stvoritelj dostavljao uputu koja im je osvetljavala put do postizanja te sreće i blagostanja u prostoru i vremenu u kojim su živeli, s tim da su osnovni postulati Upute ostali nepromenjeni kod svih poslanika.

…a nije bilo naroda kome nije došao upozoritelj. (Kur'an, 35:24.)

Bog je svim poslanicima davao dokaze po kojima bi se njihovi narodi mogli uveriti u to da su oni doista poslani od Boga.

Mi smo izaslanike Naše s jasnim dokazima slali… (Kur'an, 57:25.)

Zatim, Božija mudrost je iziskivala da Uputu odlikuje nad onim što nije Uputa, jer, u suprotnom, ljudi ne bi Uputu mogli nikako razlikovati od zablude, što je jednako neslanju upute, a već smo objasnili nužnost slanja Upute i povezanost toga sa Božijom pravdom i mudrošću. Zato je poslanicima davao razne dokaze, kao što je i u samoj Uputi pohranjivao ono što će ljudima ukazati da se radi o istini.

Ti dokazi koji su poslati i zadnjem Poslaniku, Muhammedu, alejhisselam, i sakupljeni u Kur’anu i Sunnetu, i još uvek se crpe čuda iz ta dva izvora i otkrivaju nepobitni dokazi istinitosti islama.

Mi ćemo im pokazati znakove Naše u daljini – na horizontima, a i u njima samim, dok im ne bude sasvim jasno da je Kur'an istina. (Kur’an, 41:53.)

Ti se dokazi ogledaju u spominjanju činjenica koje nikako čovek bez Objave nije mogao znati u to vreme, iz raznih oblasti, a koje se nastavljaju otkrivati do današnjeg dana; zatim u natprirodnim događajima za vreme posljednjeg poslanika Muhammeda, ‘alejhisselam, koji su preneseni kategorički ispravnim putevima do nas; zatim u obavestima o onome što će se desiti, a koje su se ispunjavale bez greške; zatim u stilistici posljednje Objave koja je izazov ljudima do Sudnjeg dana; zatim u savršenstvu sistema kojeg je donela posljednja Objava za sve aspekte života, od uređenja najviših instanci vlasti do najobičnijih svakodnevnih poslova; zatim u natprirodnom stilu kur'anskog teksta; zatim u ostvarenju najave poslednjeg poslanika Muhammeda kroz prijašnje objave; kao što su mu i najveći neprijatelji, koji su ga dobro poznavali, potvrdili iskrenost i poznatost po govorenju samo istine, i veličanstven karakter. O svemu tome su ispisani mnogobroji tomovi knjiga, i nastavljaju se ispisivati.

Prijašnje objave su vremenom prolazile kroz izmene i nestajanja, jer je njihovo čuvanje bilo prepušteno ljudima, a i same su bile lokalnog karaktera. Zatim je Uzvišeni Bog poslao konačnu Objavu, kao pečat svim prethodnim, koja važi za sve ljude do Sudnjega Dana, a čije čuvanje je zagarantovao i na Sebe preuzeo lično Bog. To i jeste logična odlika savršene i poslednje Objave, koja je, uzgred, i empirijski dokaziva, o čemu su također ispisani mnogobrojni tomovi. On je iz Svoje neizmerne milosti i apsolutne mudrosti čovečanstvu objavio islam kao savršenu veru i kompletan sistem života, i učinio ga stazom koja vodi savršenoj sreći oba sveta. Ta savršena i univerzalna Objava se manifestuje kroz Božiju Knjigu – Kur’an, koja predstavlja direktan Božiji govor po izrazu i značenju, i Sunnet – praksa Božijeg Poslanika, koji sadrži sve ono što je radio i govorio onako kako ga je Bog podučio. Sunnet Božijeg Poslanika je sakupljen u hadiskim zbirkama koje su očuvane do našeg vremena i raširene po celom svetu, i predstavljaju nepresušni izvor mudrosti, uputa i pouka za one koji razuma imaju. Tako nam je Bog sačuvao Kur’an i Sunnet kao dva izvora islama iz kojih će se vaditi propisi i mudrosti do Sudnjega Dana.

Svrha postojanja čoveka jeste da dostigne stepen savršene ljubavi prema Stvoritelju, koju prati potpuna predanost i poniznost. To se zove ibadet – vrhunac ljubavi prema Svevišnjem voljenom, koju prati potpuna predanost i poniznost. To je ono što je u skladu sa ljudskom iskonskom prirodom. Srazmerno čovekovoj udaljenosti ili blizini tom cilju biva njegova čistoća ili nečistoća srca. Veličina nekog greha se meri time koliko čoveka udaljuje od tog cilja, a veličina nekog dobrog dela se meri time koliko čoveka približava tom cilju. Višeboštvo i neverstvo su najveći gresi jer su sušta suprotnost tom cilju i beskonačno udaljuju čoveka od tog cilja. Onaj koji istinski voli, pokoran je svom Voljenom, i samo na taj način će osetiti potpunu slast ljubavi i svrhu svoga bitisanja, i tako ostvariti harmoniju u sebi i oko sebe. Tako on biva konstruktivni element društva, a ne destruktivni. Zato kaže Bog u Kur’anu: Ni džinne ni ljude nisam stvorio osim da Me obožavaju. (Ez-Zarijat, 56.)

Ibadet jeste termin koji označava obožavanje, kao najviši stupanj ljubavi, uz pokornost i poniznost koja iz njega sledi, jer vrhunac ljubavi je obožavanje, poniznost, skrušenost i potpuna predanost i pokornost voljenom. Pravi i potpuni vernik dostiže svrhu bitisanja na ovome svetu, on je taj koji najpotpunije, od svih drugih ljudi koji nisu na tom stupnju, izvršava ono zbog čega je stvoren. To je zato što je on spoznao svrhu života na ovom svetu. Spoznao je da je svrha života da samo Bogu ibadet činimo, da se NJemu u potpunosti predamo, svojom nutrinom i vanštinom, što iziskuje da Mu se potpuno pokorimo u onome u čemu nam je naredio da Mu se pokovaramo, a da izbegnemo ono što nam je naredio da izbegavamo, ali i da ta pokornost bude ispunjena ljubavlju kao njenim pokretačem, tj. najvišim stepenom ljubavi, obožavanjem. Da samo NJega obožavamo i time se istinski povratimo iskonu od kojeg naša duša i potiče. Vidimo kakva veličanstvena ravnoteža i harmonija vladaju u prirodi koja je bespogovorno pokorna svom Stvoritelju i kakva anarhija vlada u svetu ljudi kojima je Bog dao mogućnost izbora da budu i da ne budu pokorni. Veličanstvena harmonija će se ostvariti u skladu sa svom ostalom prirodom i u našoj duši, koja za razliku od prirode ima pravo izbora da li će biti pokorna ili ne, onda kada uspemo da je nadredimo prohtevima, a podredimo Gospodaru. Tada u nama zavlada ta prirodna harmonija koja vlada u univerzumu i tek tada ispunjavamo svoju iskonsku prirodu.

„Ni džinne ni ljude nisam stvorio osim da Mi ibadet čine.“ Neki učenjaci su ilustrovali značenje ovog ajeta na sledeći način: Mi smo stvorili srce, dali mu vlast i vojsku, te mu dušu (nefs) učinili jahalicom da na njoj prelazi put od Zemlje do najviših visina. Ako želi pravilno iskoristiti ovu blagodat, u svojoj državi treba da zaposedne mesto vladara, da se usmeri i zaputi ka Božijoj uputi, da budući svet smatra svojom domovinom i mestom gde će se nastaniti, da mu duša bude jahalica, da mu ovaj svet bude usputno boravište, da mu ruke i noge budu sluge, da mu razum bude glavni pomagač, da mu strast bude radna snaga, da mu srdžba bude policija i da mu osetila budu komunikacioni sistem. Ako ti neki od pomenutih organa tvoje države bude neposlušan i ne bude dobro obavljao svoju funkciju, kao što su strast ili srdžba, ti treba da se boriš protiv njih, ali ne i da ih ubijaš, jer su ti potrebni za funkcionisanje države. Ako tako budeš postupao, ispunićeš svoju obavezu spram ukazane blagodati i zaslužićeš da budeš nagrađen, kad za to dođe vreme. Ako ne budeš tako postupao, bićeš nesrećan i sebe ćeš odvesti u propast i skočiti u provaliju.