“Selfi” – poremećaj ličnosti ili trend?

Pod uticajem savršenih, najčešće fotošopiranih fotografija estradnih zvezda, milioni mladih opterećeni su izgledom… Ono što ukazuje na negativnu upotrebu ‘selfie’ fotografiranja jeste deljenje raznih vrsta neprikladnih sadržaja (npr. preterano seksualno otvorenih fotografija ljudima s kojima nismo bliski). Takođe, u to ubrajamo i prečesto fotografiranje u cilju traženja potvrde vlastite vrednosti ili održavanja određene slike o sebi, opsesivno-kompulzivno fotografiranje i traženje povratne informacije, ovisnost o mišljenjima drugih ljudi i slično…

Snimanje brojnih ili izazovnih selfija mogao bi biti poziv u pomoć

Slavni se ljudi fotografišu da bi se razmetali svojim raskošnim životom, a ‘obični’ građani zato da objave neku važnu životnu situaciju. No, stručnjaci su zaključili da se za osobe koje često fotografiraju same sebe i to objavljuju na društvenim mrežama, može reći da imaju određeni psihički poremećaj. Selfie je vrsta autoportreta napravljenog digitalnom kamerom ili mobilnim koji osoba drži u rukama ili se fotografiše u ogledalu i obično te fotografije objavljuje na nekoj od društvenih mreža, poput Facebooka ili Instagrama.

Je li selfie bezazlen?

Londonski psihijatar dr. David Veale rekao je za Sunday Mirror da je od pojave mobilnih s kamerama uočio opsednutost ‘samofotografisanjem’ kod dve trećine osoba koje sebe smatraju ružnima. “Snimanje selfija simptom je umišljene ružnoće, što uključuje proveravanje vlastitog izgleda”, istaknuo je u razgovoru za portal MailOnline.

Nedostižna savršena poza

Neki od ljubitelja selfija provode sate ne bi li snimili sebe u izdanju koje skriva njihov estetski nedostatak, koji je toliko mali da ga okolina uglavnom ni ne primećuje (a možda i ne postoji). Nedavno je britanska javnost ostala zapanjena slučajem 16-godišnjaka iz Newcastlea, koji se pokušao ubiti kad se nije uspeo snimiti u zadovoljavajućoj pozi. Provodeći veći dio dana snimajući se pred ogledalom, zapostavio je školu i zdravlje te smršavio 12 kilograma. “Bio sam stalno u potrazi za savršenim ‘selfijem’, a kad sam shvatio da je to nemoguće, poželio sam umreti”, rekao je mladić.

Umišljena ružnoća poznata je i pod engleskim nazivom -“body dysmorphic disorder”, što doslovno znači poremećaj iskrivljenog viđenja vlastitog tela. To je osobito oblik iskompleksiranosti izgledom kad za to ne postoje objektivni razlozi kao što su veći estetski nedostaci. Za razvoj umišljene ružnoće u velikoj meri odgovorni su mediji te modna i kozmetička industrija, koji su stvaranjem nerealnog ideala vitkosti, simetrije i negovanosti narušili samopouzdanje velikom broju osoba.

Kompleks manje vrednosti

 “Zaokupljenost selfijima mogla bi biti pokazatelj manjka samopouzdanja  u sebe, koja bi mogla izložiti pojedinca i drugim problemima”, smatra dr. Pamela Rutledge, psihologinja iz Bostona.

“Snimanje brojnih ili izazovnih selfija mogao bi biti poziv u pomoć”, dodala je. Naravno niko se neće rešiti kompleksa tako da prisilno prestane snimati selfie. To je hronično i duboko nezadovoljan svojim izgledom treba potražiti pomoć i podvrgnuti se psihoterapiji. Tehnika kognitivno-bihevioralne psihoterapije pokazala se učinkovitom u otklanjanju ovog problema.

Potreba za otkrivanjem pravog “Ja”

Mirta Freisman Čobanov, hipnoterapeutkinja i psihodramska savetnica, odgovorila je što oni koji snimaju selfije zapravo žele postići.

Ukazuje li potreba za snimanjem samoga sebe na neke poremećaje i koje se potrebe na taj način nastoje zadovoljiti?

Svi mi imamo potrebu da budemo prepoznati od strane drugih ljudi i viđeni na određeni način. Današnja tehnologija i društvene mreže omogućavaju nam da brzo dobijemo povratnu informaciju od velikog broja ljudi o dojmu koji ostavljamo i vlastitoj slici. To sa sobom nosi određene prednosti, ali i opasnosti. Nema ničeg apriori lošeg u snimanju samog sebe. Je li to dobro ili loše ovisi o sadržaju fotografije, kome šaljemo fotografiju, koliko često to činimo i koji se psihološki motivi kriju iza toga.

I dok jedna te ista slika poslana osobi s kojom smo intimni može značiti korak ka bliskosti, takva ista slika stavljena na društvenu mrežu može biti potpuno neprikladna i ukazivati na određene probleme. Uglavnom, iza fotografisanja samih sebe i deljenja ‘selfie’ fotografija krije se potreba za prepoznavanjem vlastitog ja od strane drugih ljudi ili pak kreiranju željene slike o sebi. Narcistična osoba može na taj način veličati svoj lik i delo, nesigurna osoba pak tražiti potvrdu svoje vrednosti, osoba s graničnom strukturom prelaziti granice, osoba s ovisničkom strukturom razviti ovisnost, a to može biti samo još jedan oblik komunikacije.

Smatra li se snimanje ‘selfija’ poremećajem samo ako se objavljuju na društvenim mrežama?

Ne vidim u čemu bi trebala biti razlika između npr. opsesivnog fotografiranja samog sebe i slanja takvih fotografija putem mobilnog drugim ljudima ili činjenja tog istog putem društvene mreže? Možda u količini broja ljudi koji će to videti. No, u oba slučaja možemo govoriti o tome da osoba ima određenih problema. S druge strane, smatram kako snimanje ‘selfie’ fotografije samo po sebi ne možemo definisati poremećajem, ukoliko ono ne uključuje dodatne elemente i karakteristike. Svaki poremećaj definisan je nizom simptoma koji samo posmatrani u celini daju sliku poremećaja.

U kojoj meri se snimanje selfija smatra prihvatljivim?

Prihvatljivo je sve što ima svoju meru i granice. Povremeno deljenje ‘selfie’ fotografija prikladnog sadržaja prijateljima i bliskim osobama zbog održavanja komunikacije ili pak deljenje nama važnih iskustava i doživljaja na društvenim mrežama ne bi trebalo predstavljati problem. Nasuprot tome, moglo bi i pozitivno utecati na naše samopouzdanje i povezanost s drugim ljudima. Naravno, preduvet je da to ne činimo iz pogrešnih motiva i pobuda.