Molitva se upućuje samo Bogu

Bog je blizu Svojih robova; vidi gde se nalaze i zna njihovu situaciju. On čuje ono što govore i odaziva se njihovim molitvama. Ništa o njima nije Mu skriveno, i On kaže (u prevodu značenja):

“Allahu ništa nije tajna ni na Zemlji ni na nebu!” (Kur'an, Imranova porodica, 5)

Bog je Onaj koji nas je stvorio i Onaj koji nas opskrbljuje; u Njegovoj ruci je vlast i On može sve.

“Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah sve može.” (Kur'an, Trpeza, 17)

U Božijoj ruci je svako dobro. Kada pozove ljude nečemu, bilo u Svojoj knjizi ili rečima Svog poslanika Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, ljudi trebaju da se pokore toj naredbi i da joj se odazovu:

“O vernici, odazovite se Allahu (pokorite Mu se) i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što će vam život osigurati…” (Kur'an, El-Enfal, 24)

Uzvišeni Bog može sve, i On čuje molbe Svojih robova. Odgovara im u svakom vremenu i mestu, bez obzira na njihove razne potrebe i jezike. Uzvišeni Bog kaže:

“A kada te robovi Moji za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kad Me zamoli. Zato neka oni pozivu Mome udovolje i neka veruju u Mene, da bi bili na Pravome putu.” (Kur'an, El-Bekara, 186)

Uzvišeni Bog nam naređuje da ga dozivamo u samoći, sa skrušenošću i poniznošću, kao što kaže:

“Molite se ponizno i u sebi Gospodaru svome, ne voli On one koji se previše glasno mole.” (Kur'an, Bedemi, 55)

Bogu pripada vlast i Njemu je hvala, i On je u stanju da učini sve. Nebesa i Zemlja i sve na njima slavi i veliča Njega, kao što On kaže:

“Njega veličaju sedmoro nebesa, i Zemlja, i oni na njima; i ne postoji ništa što ga ne veliča, hvaleći Ga; ali vi ne razumete veličanje njihovo. – On je zaista blag i mnogo prašta.” (Kur'an, Noćno putovanje, 44)

Uzvišeni Bog je obećao Pakao onima koji se ohole iznad ibadeta[3] i upućivanja dove Njemu. On kaže:

“Oni koji iz oholosti neće da Mi ibadet čine – ući će, sigurno, u Pakao poniženi.” (Kur'an, Vernik, 60)

Bogu treba da upućujemo molitvu na način koji su propisali Bog i Njegov Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim. Na primer, Boga treba da dozivamo Njegovim lepim imenima:

“Allah ima najlepša imena i vi Ga zovite njima, a klonite se onih koji iskreću Njegova imena – kako budu radili, onako će biti kažnjeni!” (Kur'an, Bedemi, 180)

Tako možemo da kažemo: “O Svemilosni, smiluj nam se, o Ti koji puno praštaš, oprosti nam, o Ti koji koji daješ opskrbu, podari nam opskrbu.”

Kada osoba moli, Bog mu ili daje ono što traži ili otklanja od njega štetu koja je veća od onog što traži, ili mu nagradu za to što traži odgodi do Budućeg sveta. To je zato jer nam je Bog naredio da Ga dozivamo i obećao nam da će da se odazove:

“Gospodar vaš je rekao: ‘Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati!” (Kur'an, Vernik, 60)

Uzvišeni Bog nam je naredio da obožavamo samo Njega, i upozorio nas je na obožavanje đavola. On kaže:

“O sinovi Adamovi, zar vam nisam naredio: ‘Ne činite ibadet đavolu, on vam je neprijatelj otvoreni, već činite ibadet Meni; to je Put pravi.” (Kur'an, Ja Sin, 60-61)

Dozivanje bilo koga mimo Boga da ispuni neku potrebu, otkloni nesreću ili da izleči bolest je ludost koju je prouzrokovao manjak razumevanja:

“Reci: ‘Zar da, pored Allaha, dovu (molbu) upućujemo onima koji nam ne mogu nikakvu korist pribaviti ni neku štetu otkloniti pa da budemo vraćeni stopama našim nakon što nas je Allah već uputio?'” (Kur'an, El-En'ām, 71)

Ako osoba upućuje dovu onone koji ne može da podari neku korist niti otkloni štetu, koji ne može da naredi niti zabrani, koji ne čuje niti može da se odazove, bio da je on poslanik, verovesnik, džinn (duh), anđeo, zvezda, planeta, kamen, drvo, ili onaj koji je mrtav – sve ovo je opasno nedelo, i skretanje sa Pravog puta. To je širk[4] (mnogoboštvo), izjednačavanje drugih sa Uzvišenim Bogom.

“I, pored Allaha, ne upućuj molitve onome ko ti ne može ni koristiti ni nauditi, jer ako bi to uradio bio bi, uistinu, nevernik.” (Kur'an, Junus (Jona), odlomak 106)

Uzvišeni Bog kaže:

“Ko je u većoj zabludi od onih koji, umesto Allahu, upućuju molitve onima koji im se do Sudnjeg dana neće odazvati i koji su prema njihovim molbama ravnodušni.” (Kur'an, El-Ahkaf, 5)

Upućivanje dove (molitve, molble) nekome drugom mimo Bogu je mnogoboštvo, a mnogoboštvo je veliki greh, uistinu to je najveći greh. Bog će da oprosti svaki greh kome hoće, osim mnogoboštva, kao što On kaže:

“Allah neće oprostiti da Mu se širk čini, a oprostiće manje grehove od toga kome On hoće.” (Kur'an, En-Nisa’, 48)

Na Sudnjem danu, Bog će da sakupi one koji su širk činili i sve ono što je obožavano mimo Njega, onda će oni, koji su obožavani pored  Boga, da se odreknu onih koji su ih obožavali, i zanegiraće to što su ih izjednačavali sa Bogom, kao što Uzvišeni Bog kaže:

“A oni kojima se, pored Njega, molite ne poseduju ništa. Ako im se molite, ne čuju vašu molbu, a da i čuju, ne bi vam se odazvali; na Sudnjem danu će poreći da ste ih Njemu (Bogu) ravnim smatrali. I niko te neće obavestiti kao Onaj koji zna. O ljudi, vi ste siromasi, vi trebate Allaha, a Allah je nezavisan i hvale dostojan.” (Kur'an, Stvoritelj, 13-15)

 

[1] Dova (ar. du'a) u jezičkom smislu znači poziv. U terminološkom smislu to je molitva ili molba koja se upućuje Uzvišenom Bogu rečima. Ona je suština i srž obožavanja. Ona predstavlja pokazivanje nemoći, potrebe i poniznosti prema Uzvišenom Bogu od strane slabašnog čoveka, koji sam sebi ne može da pomogne, kroz njegovo obraćanje za pomoć Svemogućem Bogu, koji mu je sposoban dati sve što valja, a od njega odagnati sve što mu šteti. Dova se upućuje samo Uzvišenom Bogu.

[2] Allah je arapska reč koja označava vlastito ime Jednog, Jedinog, Istinskog Boga koji je jedinstven u svemu i nije nikakav naziv za nekog posebnog Boga muslimana. Koren ovog imena je u reči ‘ilah’ koja u arapskom jeziku znači bog ili božanstvo, bilo ono istinito ili lažno. Dodavanjem određenog člana ‘El’, dobija se reč ‘El-Ilah’ koja je osnova imena ‘Allah’ kojim se označava Jedan, Jedini, Istinski Bog koji postoji, Stvoritelj i Gospodar svega, Jedini Koji zaslužuje da se obožava i Jedini Koga Njegovi robovi istinski obožavaju. Sva božanstva mimo njega su lažna. Uzvišeni Bog u Islamu ima mnoštvo lepih imena, a ime Allah upućuje na sva ostala Božija lepa imena. Hrišćani i Jevreji koji govore arapskim jezikom isto tako Boga nazivaju imenom Allah i to ime koriste u Bibliji.

[3] Ibadet (obožavanje, bogoslužje) u jezičkom smislu predstavlja poniznost i skrušenost (prema Bogu). U terminološkom značenju ibadet je naziv za sve ono što Uzvišeni Bog voli i sa čime je zadovoljan od reči i dela, javnih i tajnih. Dakle, ibadet je obožavanje Boga kroz pokornost u onome što je On naredio i ostavljanje onoga što je zabranio. Tri su temelja ibadeta: ljubav, strah i nada. Uslovi ispravnosti ibadeta i njegovog primanja su: iskrenost – da to delo bude samo radi Boga, i ispravnost – da to delo bude u skladu sa praksom poslednjeg Božijeg poslanika, Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim. Ibadet se upućuje samo Uzvišenom Bogu.

[4] Širk u jezičkom smislu znači pripisivanje, izjednačavanje i upoređivanje. U terminološkom smislu širk predstavlja obožavanje nekog drugog mimo Boga prepisujući mu ono što je svojstveno samo Bogu. Širk se zbog toga naziva i mnogoboštvom, i to je najveći greh koji vodi večno u Pakao i kojeg Uzvišeni Bog neće oprostiti osim ako se čovek pre smrti ne pokaje. Širk je suprotan monoteizmu i poništava sva dobra dela. Primeri širka su: smatranje da Bog ima sina, upućivanje molitve nekom drugom mimo Bogu, zavetovanje u nečije drugo ime mimo Božijeg itd. Osoba koja čini širk naziva se mušrikom.