Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Pred vama su dve priče koje nedvosmisleno ukazuju da Isus nije bog:
- Isusovo proklinjanje neplodne smokve
U ovoj se priči, naime, govori da je Isus, mir nad njim, prošao pored stabla smokve na putu, i pošto je bio gladan prišao joj, pružio ruku prema njoj da ubere njene plodove, ali na njoj nije našao ništa, osim lišća. Tada joj je rekao: „Nikada više na tebi ne bilo roda!” Na to se smokva s mesta osušila.
Sva četiri jevanđelja spominju ovu priču uz neka neslaganja u detaljima (Matej, 21:18-22).
Ovde se postavljaju pitanja:
Kako on „kao Bog” nije znao da na smokvi nema plodova?
Drugo, kako on „kao Bog” po njihovom verovanju nije svojim čudima dao da na smokvi bude plodova?
Treće, kakav je greh stabla smokve što joj je Isus prišao kad na njoj nije bilo plodova?
Kako su njegovi sledbenici pred ovakvim pitanjima, koja se nameću sama po sebi, mogli zatvoriti oči?
- Isus proživljuje Lazara
U ovoj priči govori se o Isusovom proživljenju svoga ljubljenog prijatelja Lazara, četiri dana nakon što je umro i ukopan. Kada je Lazar umro Isus je bio izvan sela Vitanije u kome je Lazar živio. Ovo je bilo u blizini Jerusalima. Mesija je u to vreme bio otišao u okolna sela da tamo propagira svoju misiju. Lazar je imao dve sestre Martu i Mariju Magdalenu. Isus je ljubio Martu, njenu sestru Mariju i brata im Lazara, a i oni su njega ljubili. Kada je došao nadomak Vitanije, prema Mesiji je potrčala Marta sa svojom sestrom Marijom, koja je došla nešto kasnije i rekla: „Da si bio ovde, naš brat ne bi umro!” Tada su se njih dve rasplakale. To je i njemu teško palo pa je i on počeo da plače. Onda je sa njima otišao do groba i zastao u gužvi koju je napravio svet. Tada je Isus podigao oči i rekao:
(41) …Oče! Hvala Ti što si me uslišio. (42) A ja znadoh da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovde stoji, da veruju da si me Ti poslao. (43) I ovo rekavši zovnu glasno: Lazare! Iziđi napolje. (44) I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. Isus im reče: Razrešite ga i pustite nek ide.
Ova priča nalazi se u Jovanovom jevanđelju. (Jovan 11:1-44). Ovde bi trebalo napomenuti, da bi svaki onaj ko veruje u Isusa trebao ovo pročitati nekoliko puta, baš ovu verziju, naročito onaj deo kad je on digao ruke i upro oči prema nebu, moleći Boga, nazivajući ga Ocem i rekao: „Ja sam znao da me uvek uslišavaš, ali ovo rekoh radi ovde prisutnog sveta, da veruju da si me ti poslao.”
Ovo je otvoreno priznanje iz njegovih usta da je on poslanik i da stvar proživljenja nije u njegovim rukama direktno, nego u Božijim, kome se obratio molbom.
Ako nije tako zašto on sam nije proživio Lazara, ne upirući svoj pogled prema nebu i ne moleći Boga?
Zatim se postavlja i drugo pitanje:
Zašto je plakao i potresao se kad je vidio kako plaču i žale Lazarove sestre? Zašto, kad Bog ne plače i ne uzbuđuje se?!
Ako kažemo da je plakao onim svojim ljudskim delom u sebi, postavlja se pitanje: Zašto onaj Božiji deo u njemu, nije savladao onaj ljudski, kakav je slučaj kod pobožnih i odvažnih ljudi?
