14. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Za muslimane nema drugog Boga osim Allaha, a Muhammed je NJegov poslanik
Tolstoj
BELEŠKE IZ JASNE POLJANE
Svoja uverenja vezana za islamsku veru slavni pisac Lav Tolstoj nije iskazao samo u pismima Vekilovoj. Veliki broj njegovih prijatelja i kolega u poslu koje je imao u blizini pisali su i govorili o dubokim razgovorima sa Tolstojem, a u vezi sa islamskom verom i likom Muhammeda. Prvi, pak, jasan Tolstojev iskaz o prihvatanju islama može se naći u sledećim navodima.
Slovak D. P. Makovitski je šest godina bio privatni Tolstojev lekar. Na osnovu beleženja razgovora koje je Tolstoj u to vreme vodio sa brojnim prijateljima, on je napisao veliko delo pod nazivom Pored Tolstoja, u periodu 1904-1910.
Delo je u četiri toma prvi put objavljeno u Moskvi, 1979. godine, i to pod naslovom Beleške iz Jasne Poljane. Na 356 strana trećeg toma navedeni su Tolstojevi porodični razgovori. Čitalac tu ponovo može da bude svedok Tolstojevog srčanog saosećanja prema brigama životne saputnice generala Ibrahim-age Vekilovog, kao i njegovih osećaja prema islamskoj veri.
Pogledajte kako doktor Dušan Petrovič Matkovski opisuje ovu situaciju:
13. marta 1909. godine, Lav Nikolajevič Tolstoj u jednom razgovoru je kazao:
«Dobio sam pismo od jedne majke. Piše da je otac njene dece musliman, a ona hrišćanka. Ima dva sina, jedan je student, drugi oficir. Obojica žele da pređu na islam.»
Na ove Tolstojeve reči, Sofija Andrejevna (Tolstojeva supruga) je kazala: «Možda njeni sinovi hoće da postanu muslimani zato što tako mogu da imaju više žena?»
Tolstoj je na to kazao: «Ma ne… Kao da je i kod nas malo onih koji imaju više žena? Dok sam razmišljao o ovom pismu, mnogo šta mi je postalo jasnije. Muhammed se nije nikad slagao sa evangelističkim (hrišćanskim) shvatanjima. On nije čoveka smatrao Bogom, niti se sam poistovećivao s NJim. Za muslimane nema drugog Boga osim Allaha, a Muhammed je NJegov Poslanik. U tome nema ničeg zagonetnog niti sumnjivog.»
Sofija Andrejevna (Tolstojeva supruga) je tada upitala: «A šta je bolje? Hrišćanstvo ili islam?»
Tolstoj je kazao: «Za mene je to jasno, islam je bolji, uzvišeniji.»
Nakon kraće ćutnje, Lav Nikolajevič je ponovio: «U međusobnom poređenju islam je uzvišeniji. Meni je islam puno pomogao.» Mihail Vasilijevič (Tolstojev prijatelj) je kazao: «A Nekrasovi iz Zaporožja? Oni su prešli na islam…»
«Kako se razvijao čovek, tako su se razvijale i osnove verovanja, taoizam, budizam, hrišćanstvo… Osnove svih njih su, zapravo, iste. Kako vreme prolazi, to jedinstvo i jednostavnost su sve jasniji…»

//To su Kozaci sa Dona koji su prebegli u Tursku pod vođstvom atamana Ignata Nekrasova, nakon smirivanja Bulavinskog ustanka 1787. godine. (Ovde je verovatno u pitanju štamparska greška. Bulavinski ustanak je ugušen 1708. godine.]Prim.prev. R.S.[//

Zabrinuta majka Jelena Vekilova

Osamdesetak godina nakon dopisivanja slavnog pisca i zabrinute majke, u listu «Literetarnua Gazeta» (br. 7, 1991.) objavljen je dosije u vezi sa porodičnim pismom generala Ibrahim-age Vekilova. Dosije je bio posvećen jedinstvenom Kur'an-i Kerimu u kojem su sabrana sva učenja islamske vere. To je bio dobar početak za hiljade ruskih čitalaca koji su hteli jasne i nepreterane informacije o temeljima islamskog verovanja.
Novine koje su posvetile više poglavlja pismu Lava Tolstoja upućenom Jeleni Vekilovoj morale su da priznaju da «nažalost, nemaju nikakvih informacija o samoj Jeleni Vekilovoj».
U Azerbejdžanu je bila samo jedna osoba koja je mogla da odgovori na ovo pitanje: jedina unuka generala Ibrahim-age, Galibova ćerka, prof. Lejla Vekilova. Potomak jedne vojničke porodice, Vekilova ovako opisuje svoje bližnje:
«Moja baka Jelena se sa dedom, mladim oficirom Ibrahimom Vekilovim, upoznala na jednom oficirskom druženju u Tiflisu. Naša loza Vekilovih potiče od Kozaka iz grada na granici Azerbejdžana. Rod Zadegana kojima pripada naša loza postoji službeno već više od 350 godina. On je domovini podario veliki broj ratnika, učenjaka, pisaca i pesnika.
Dvoje mladih su se zavoleli. Na putu njihovoj sreći samo je stajala razlika u verskoj pripadnosti. Azerbejdžanac Ibrahim Vekilov je bio musliman, a Jelena Jermolajeva je bila pravoslavka (hrišćanka). Prema ondašnjim zakonima Ruskog carstva, za sklapanje braka jedan od supružnika je morao da promeni veru. Međutim, ni moj deda, a ni baka, nisu mogli protiv verskog odgoja koji su poneli iz svojih porodica. U takvoj situaciji, Ibrahim-aga Vekilov se obraća ruskom caru. Nakon dugog natezanja data im je dozvola za venčanje. Međutim, deca koja se rode u ovakvom braku, opet prema zakonima Ruskog carstva, trebalo je da budu odgojena kao pravoslavci (hrišćani).
Tako je Jelena krstila svoje troje dece – ćerku Rejhan, sinove Borisa i Kleba. Meutim, deca su pod
uticajem svoje rodbine bila naklonjena islamskoj veri, pa su uz Tolstojev podsticaj i prihvatili Islam…»