Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Hiljadama godina astronomi su tražili odgovore na razna pitanja u vezi sa svemirom. Do početka 20-ih godina prošlog veka vjerovalo se da svemir postoji oduvek, a da je njegova veličina nepromenjiva. Međutim, 1912. astronom Vesto Slifer otkrio je nešto što će uskoro promeniti shvatanja astronoma o svemiru. Primetio je da se galaksije udaljavaju od Zemlje velikom brzinom. Ovo je dovelo do okrića prvih dokaza o stalnom širenju svemira.[1]
Godine 1916. Albert Ajnštajn je formulisao svoju teoriju relativiteta koja je ukazivala na to da se svemir ili širi ili sužava. Potvrda da se svemir širi konačno je došla 1929. od strane poznatog američkog astronoma Edvina Habla. Posmatranjem crvenog pomaka[2] u svetlosnim talasnim dužinama koje emituju galaksije, Habl je otkrio da galaksije nemaju fiksirani položaj; umesto toga, galaksije se udaljavaju od nas brzinom srazmernom njihovoj udaljenosti od Zemlje (Hablov zakon). Jedino objašnjenje ove tvrdnje leži u tome da se kosmos širi. Hablovo otkriće smatra se jednim od najvećih u istoriji astronomije. Godine 1929. objavio je rad na temu odnosa brzine i vremena koji je postao osnova moderne kosmologije. Kasnije je uz dalja istraživanja, teorija o širenju svemira postala prihvaćena od strane astronoma i naučnika. Pa, ipak, mnogo pre nego što su izmišljeni teleskopi i vekovima pre nego što je Habl objavio svoj zakon, poslanik Muhammed učio je kur'anski ajet koji govori o širenju svemira: „Mi smo nebo snagom sazdali, i Mi smo, uistinu, proširitelji.ˮ (Kur'an 51:47)
U doba kada je objavljen Kur'an nije postojala reč za svemir, ljudi su koristili reč „neboˮ za ono što je iznad zemlje. U gornjem ajetu reč „neboˮ odnosi se na svemir i poznati univerzum. Ajet ukazuje na to da se svemir i samim tim, univerzum, širi, baš kao što stoji u Hablovom zakonu. Izuzetna je činjenica da je Kur'an spomenuo ovo u doba kada nije bilo teleskopa, a naučna znanja su bila vrlo ograničena. Posebno jer je u to doba većina ljudi bila nepismena, baš kao i poslanik Muhammed, stoga sam nije mogao doći do ovakvog zaključka. Da li je moguće da je primio objavu od Samog Stvoritelja svemira?
Kretanje Sunca:
Godine 1512. astronom Nikola Kopernikus je izneo tvrdnju da se Sunce ne kreće u centru sunčevog sistema, a da se planete okreću oko njega. Verovanje da se Sunce ne mrda bilo je rašireno među astronomima sve do 20. veka. Sada je sasvim utvrđeno da Sunce nije statično već se kreće u orbiti oko centra naše galaksije Mlečnog puta.[3] U Kur'anu se navodi: „On je Taj Koji je stvorio noć i dan, i Sunce i Mesec, i svi oni u svemiru plove.ˮ (Kur'an, 21:33)
Prema astronomima koji su živeli pre samo nekoliko decenija, Kur'an greši. Ali sada znamo da je kur'anska tvrdnja o kretanju Sunca u skladu sa modernom astronomijom.
Fusnote:
[1] Steven Weinberg The first three minutes, a modern view of the origin of the Universe , Second edition, New York, Basic Books, 1993.
[2] Ovo se dešava kada se svetlost koju predmet emituje premesti prema crvenom delu spektra. Rečnik astronomske slike dana, NASA. Videti: http://apod.nasa.gov/apod/lib/glossary.html
[3] Lambert M Surhone, Miriam T. Timpledon, Susan Marksen , Orbital period, Orbit, Sun, Earth, Conjuction, Orbital Apsis, Semi-Major Axis,Mauritius Betascript Publishing, 2010.
