Rasprava između profesora ateiste i studenta muslimana u vezi teorije evolucije

Sledeća scena se dogodila na jednom obrazovnom institutu:

„Dopustite da vam objasnim pitanje nauke i Boga.“ Zastao je na trenutak ateista, profesor Filozofije u razredu, zatim je zamolio jednog od njegovih novih učenika da ustane: „Ti si musliman, zar ne sine?“

„Da, profesore.“

„Dakle, veruješ u Boga?“

„Apsolutno profesore!“

„Je li je Bog dobar?“

„Sigurno je da je Bog dobar!“

„Da li je Bog Svemogući? Da li Bog može sve da uradi?“
„Da.“
Profesor se krišom, lukavo nasmejao, i zamislio na trenutak.

„Evo jedno pitanje za tebe: Recimo da postoji neko bolestan ovde, a ti možeš da ga izlečiš. Ti možeš to da uradiš. Da li bi mu pomogao? Da li bi pokušao?“
„Da profesore, bih.“

„Dakle, ti si dobar.“

„Ne bih rekao to.“

„Zašto ne bi rekao to? Pomogao bi bolesnoj i slaboj osobi kad bi mogao. Ustvari, to bi većina nas, kada bi mogli. Bog ne bi.“

(Nema odgovora.)

„Bog to ne bi uradio, zar ne? Moj brat je bio musliman, i umro je od raka, ali i pored toga molio se Bogu da ga izleči. Kako to da je Bog dobar? Možeš li odgovoriti na to?“

(Nema odgovora.)

Stari profesor je suosećajan. „Ne… ne možeš… možeš li?“

Profesor je uzeo gutljaj vode iz čaše sa njegovog stola, da novom studentu da malo vremena. U filozofiji, moraš ići mirno i polako sa novima.
„Počnimo ponovo, mladiću. Je li Bog dobar?“

„Da.“
„Da li je šejtan (sotona) dobar?“

„Ne.“
„Otkud dolazi šejtan?“

Student okleva. „Od… Boga…“

„Tako je, Bog je stvorio[1] šejtana (đavola).“

Profesor je provlačio svoje prste kroz svoju kosu, i okrenuo se prema nasmejanoj publici i kazao:
„Mislim da ćemo se dobro zabaviti u ovom semestru, dame i gospodo.“ Zatim se okrenuo prema muslimanu.

„Reci mi, mladiću, postoji li zlo na ovom svetu?“
„Da, profesore.“

„Zlo je posvuda, zar ne?! Je li Bog stvorio sve?“
„Da.“
„Ko je stvorio zlo?“

(Nema odgovora.)

„Postoji li bolesti na ovom svetu? Nemoral? Mržnja? Odvratnost? Sve zastrašujuće i odvratne stvari? Da li postoje na ovom svetu?“
Student, mučeći se odgovara „Da.“

„Ko ih je stvorio?“

(Nema odgovora.)

Profesor iznenada poče da viče na studenta. „Ko ih je stvorio? Reci mi molim te.“

Profesor se približavao da smrvi lice muslimana i kazao je katastrofalnim, tužnim glasom: „Bog je stvorio svo zlo, zar ne sine?“

(Nema odgovora.)

Student je pokušavao da zadrži profesorovu stabilnost, iskusno je zurio, ali nije uspeo.
Iznenada, profesor je prekinuo, da obilazi učionicu, kao stari, samopouzdani leopard.
Razred je bio fasciniran. „Reci mi…“, nastavio je on, „kako je Bog dobar kada je stvorio svo zlo kroz sva vremena?“ Profesor je pomerao svoje ruke polako, kao da skuplja svu podmuklost i obmane sveta.
„Sva mržnja, nasilje i bol… svo mučenje… sve neopravdane smrti, sve odvratnosti i sve patnje stvorene su od ovog dobrog Boga i rasprostranjene su širom sveta, zar ne mladiću?“

(Nema odgovora.)

„Zar ih ne vidiš na svim mestima? Ha?“

Profesor je zastao. „Zar ne?“

Profesor se nagnuo prema studentu i šapnuo mu: „Je li Bog dobar?“

(Nema odgovora.)

„Veruješ li u Boga, sine?“

Studentski glas ga je izdavao, i promumljao je slomljenog glasa: „Da, profesore, verujem.“

Stari profesor je zamahnu tužno glavom. „Nauka kaže da imaš pet čula kojima identifikuješ i zapažaš svet oko sebe. Jesi li ikad video Boga?“
„Ne profesore, nisam Ga nikada video.“

„Reci nam, jesi li ikada čuo Boga?“

„Ne profesore, nisam Ga čuo.“

„Jesi li ikad dodirnuo svog Boga… jesi li Ga ikada okusio… jesi li Ga ikad pomirisao? Ustvari, imaš li ikakvo čulno zapažanje tvoga Boga?“

(Nema odgovora.)

„Odgovori mi, molim te.“

„Ne profesore, bojim se da nemam.“

„Bojiš se… da nemaš?“

„Da, profesore.“

„Ipak, još uvek veruješ u Njega?“

„Da…“
„To mora da je iman (vera).“ Profesor se mudro nasmejao ovom završetku.

„Prema empirijskom, dokaznom protokolu, nauka kaže da tvoj Bog ne postoji. Šta kažeš na to, mladiću? Gde je tvoj Bog sada?“

(Student ne odgovara.)

„Sedi molim te!“

Musliman je seo, zbunjen, iscrpljen očiglednim porazom. Kako god, Božija pomoć je blizu, i predstoji pobeda.

Drugi musliman, sa religioznom kapom i bradom, lako je bilo zaključiti da je musliman iz njegove odeće, podigao je ruku.

„Profesore, mogu li ja da se obratim razredu?“

Profesor se okrenuo i nasmejao.

„O! Još jedan musliman u avangardi!

Fundamentalist, vidim! Hajde, hajde, mladiću!

Reci koju pametnu reč skupini.“

Musliman je ignorisao sarkazam u profesorovom tonu. Pogledao je oko učionice, i sačekao je da zadobije pažnju studenata, a okrenu se profesoru.
„Profesore, spomenuli ste nekoliko važnih tačaka. Uz vašu dozvolu, želio bih da ih ponovim, jednu po jednu. Ovu temu treba rešavati logički i naučno, a ne emocionalno. Prva tačka je vaša osnovna tvrdnja da Bog ne postoji. Stoga, univerzum počinje sa „Big Bang-masovna eksplozija“” teorijom, i kroz proces evolucije, čovek konačno dolazi do postojanja. Nije li to vaše verovanje, profesore?””

“Sine, o tome se ne treba puno pričati. Postoji dovoljno naučnih dokaza za to. Na šta ciljaš?“
“Ne žurimo. Koristimo logiku, mozak i tačne naučne argumente. Pre nego što počnem, da napomenem da koristim reč “doktrina” znajući, za vaše zagovornike i krivotvorene znanosti, koji promovišu ateizam kao religiju. Imam pitanje za vas profesore. Na ovom svetu imamo milione i milione eksploziva, municije i bombi. Jeste li čuli da se neka od ovih stvari automatski aktivirala, ili priznajete da, pored toga što ima dovoljno sastava u kontejneru, mora da postoji i prekidač za eksploziju? Dva faktora moraju biti prisutna, prvo: ispravni sastojci, ispravne količine, u pogodnoj okolini; drugo: neko da pokrene eksploziju, svejedno da li maljicom, pištoljem ili električnim iskrama. Na primer, ako neko kaže da je imao bombu u ruci i da je sama eksplodirala i ubila osobu koja je sedela pored njega, može li ijedan naučnik da prihvatiti tako smešnu izjavu?”

“Šta pokušavaš da kažeš?”

„Sigurno, onda, ako želiš da verujemo u “Big Bang”, da se masivna eksplozija desila sama, bez ikoga da “povuče obarač” ili “zapali šibicu” ili “električnu iskru”, objasni nam onda kako se male eksplozije ne odvijaju u celom svetu bez vanjskog uticaja? Bilo koja naučna tvrdnja mora biti izvodljiva da bi se prihvatila.”

Profesor je otvori usta, ali ništa ništa nije rekao.

“Takođe, znamo da je naučno nemoguće da se materija sama stvori. Uzmite ovaj drveni sto za primer. On se nije sam stvorio. Neki spoljašni faktori su ga morali napraviti. Čak se ni drvo nije samo stvorilo. Došlo je od semena koje je posijano i uzgajano. I samo seme je došlo odnekud i nije se samo stvorilo. Možete li nam objasniti kako je nastala izvorna materija – materija za koju propovednici pseudo-znanosti tvrde da je misteriozna tajna Big bang-a koji je proizveo prvu živu materiju? Takođe, zašto vaši propovednici nisu u mogućnosti da proizvedu taj fenomen (materiju) u laboratoriji? Profesore, morate znati da bilo koji naučni argument mora biti izvodljiv da bi bio naučno prihvatljiv.“

„Sine, naivna je stvar da mi možemo učiniti tako nešto. Energija koja je oslobođena Big Bangom je tolika da joj mi nemamo pristupa. Inače bi i mi proizveli istu pojavu.“

„Profesore, niste nam rekli ko je osigurao glavne sastojke, i ne možete nam reći ko je bio taj ko je pritisnuo dugme ili povukao obarač ili zapalio šibicu za Big Bang da bi se desio? Odakle je došla ta ogromna energija o kojoj pričate? Dajte, dajte profesore. Budimo naučno-realni o ovome. Da profesore, potrebno je mnogo vere u doktrinarnim učenjima propovednika pseudo-znanosti da verujemo u Big Bang. Da li očekujete da odbacimo prave naučne principe i slepo poverujemo u sve ove hokus-pokuse?“

(Nema odgovora.)

„Ako nemate ništa protiv profesore, nastaviću priču o evoluciji, koju su doneli propovednici pseudo-znanosti. Svesni ste da još nisu pronađeni fosili koji direktno povezuju sa nastankom čoveka od majmuna i da postoji stalna potraga za takozvanom ”karikom koja nedostaje”?

„Da, ali postoje drugi dokazi…“

„Izvinite što prekidam profesore. Priznajete da ne postoji direktna veza. Takođe morate priznati da ne postoje fosili koji precizno pokazuju međufaze u prelasku iz majmuna u čoveka. I siguran sam da ste svesni ”Piltdovn-krivotvorenja?'“

„Piltdovn…? Piltdovn…?“

„Dopustite mi da vam osvežim pamćenje profesore. Neki fosili su otkriveni na mestu zvanom Piltdown u Engleskoj. Ovi fosilni ostaci su pokazali sve osobine koje su propovednici pseudo-znanosti tražili kao ”kariku koja nedostaje” u lancu evolucije. Ceo svet je poveden da veruje u to, i čak su i skeptici bili ubeđeni dok nije pronađeno, nekih 40-ak godina kasnije, da je neko od naučnih propovednika krivotvorio fosile da izgledaju kao da su ”karika koja nedostaje”. To je bila velika laž, masivni falsifikat koji su vaši propovednici krivotvorili da bi pokušali da ubede svet da je Ateizam ispravna religija i da je čovek nastao od majmuna. Ako želite još pojašnjenja o ovoj temi, možete pročitati dela profesora Tobias iz Južne Afrike o detaljima krivotvorenja.“

Profesorovo lice je požutelo. I dalje ništa ne odgovara.

„Govoreći o krivotvorinama, da li znate profesore šta je plagijat? Možete li objasniti razredu šta je plagijat?“

„Plagijat je da uzmete nečije delo i da ga predstavite kao svoje.“

„Tačno. Hvala profesore. Ako biste se malo namučili za iskreno i istinito istraživanje, naći ćete da su zapadni narodi ukrali sva istinita i naučna dela muslimana, razvili ih i predstavili ih kao svoja istraživanja, što je dovelo do modernog naučnog napretka. Ne morate meni verovati za ovo, samo pišite ”Centru za studije o nauci”, Al-Humera, Muzzammil Manzil, Dodhpur, Aligarh, Indija, i oni će vam rado poslati svu literaturu koja dokazuje ovu tačku.”

Tada je, ceo razred u potpunosti pratio reči studenta muslimana i brzo je zapisivao adrese.

„Da se ponovo vratimo na teoriju evolucije koju su propovednici pseudo-znanosti raširili celim svetom. Osnova svih njihovih teorija je koncept ”prirodne selekcije”. To znači da se vrste prilagođavaju promenama okoline tako što se menjaju morfološkim i psihološkim, promenama koje ih prenose u buduće generacije i omogućavajući im da prežive, dok vrste koje se nisu prilagodile izumiru. Klasičan primer za to su dinosaursi koji se nisu mogli naticati sa manjim, više okretnijim životinjama, koje su se čudom razvile, tako su veće i sporije životinje izumrle dok su manje preživele. Takođe, tokom evolucije, ono što više nije bilo od koristi nestajalo je, kao što je rep i kandže, bili su zamenjeni sa bezrepim vrstama sa rukama koje su mogle držati, i kao konačan rezultat postale čovek. Vi se slažete sa ovom teorijom, zar ne profesore?“
Jadan profesor je bio nesiguran da li da klimne glavom ili ne, kao što je neizvjesno iz kojeg ugla dolazi sledeća paljba.

„Dajte profesore! Ovo je temelj evolucije kojom ste vi propovednici ispirali mozgove neopreznim masama. Dajte da izazovemo ove propovednike pseudo-znanosti pravom naukom! Profesore, da li je ikada neki naučnik proizveo neke nove vrste života u svojoj laboratoriji kontrolišući i menjajući okolinu? Setite se, nauka može prihvatiti materijalne teorije samo ako su izvodljive.“

Nema odgovora.

„Naravno da ne, iako je sigurno dovoljno pokušaja napravljeno. Napravimo korak dalje: Mi znamo da jevreji obrezuju svoje muške potomke vrlo brzo nakon rođenja. Takođe znamo da su oni praktikovali obrezivanje, neprekidno, od vremena poslanika Avrama. Kao rezultat toga, određeni oblici bolesti su promenjeni. Bilo koje muško dete, sa nasleđenom hemofilijom[2], može umreti od njega, a da se te bolesti ne prenesu na sledeće generacije. Da li se slažete profesore?“

Profesor je željno klima glavom, misleći da je to tačka u njegovu korist.

„Dakle, recite nam profesore, nakon hiljade godina obrezivanja sve muške dece, zašto se jevrejska deca ne rađaju bez prepucijuma? Čak iako cela kožica-preporcijum ne nedostaje, prema teoriji prirodne selekcije vaših propovednika, trebalo bi da postoje neki znaci da se prepucijum smanjuje! Zar se ne slažete, profesore?“

Jadan profesor samo je tupo zurio napred, ne znajući šta ga snašlo.

„Profesore, imate li vi dece?“

Donekle olakšano zbog menjanja teme, profesor je pokušao da sakupi malo svoje prethodne smelosti.

„Da, imam. Imam dva sina i kćerku.“

Profesor je čak uspeo i da se nasmeje kad je spomenuo svoju decu.

„Jeste li ih dojili kad su bili bebe?“

Pomalo zapanjen ovim, očito glupim pitanjem, profesoru se zamagli.

„'Kako glupo pitanje! Naravno da nisam! Moja žena ih je dojila.“

„Profesore, da li su ateistički propovednici ikada otkrili muškarce koji doje decu?“

„Ponovo glupo pitanje. Samo žene doje bebe.“

„Profesore siguran sam, i bez toga da vam skidam odeću, da imate dve bradavice kao svi ostali muškarci. Zašto nisu nestale kad nemate koristi od njih? Prema teoriji prirodne selekcije, takve beskorisne stvari kao što su bradavice kod muškaraca, trebale su nestati kod svih muškaraca pre hiljade, ako ne i milione godina.“

Student, musliman je govorio nežno, nije vikao, niti je unosio svoje lice u profesorovo.
„Siguran sam da, na temelju odgovarajućih naučnih argumenata, ne na onim pseudo-znanstvenim, da ćete se složiti da je teorija evolucije samo veliki tovar smeća?“

Profesorovo lice je promenilo nekoliko boja, i sve što je mogao da uradi je da bespomoćno mrmlja.
Musliman se okrenuo razredu studenta, i obrati im se s osmehom na usnama.

„U stvari, možemo otići još dalje i reći ko god veruje da potiče od majmuna, mora biti majmun!“
Trebalo je nekoliko trenutaka da razred uhvati igru reči studenta, i kad su shvatili prasnuli su u smeh. Kada su studenti prestali sa smejanjem, musliman je nastavio. Okrećući se profesoru, kazao je:

„Ima toliko rupa u teoriji evolucije da curi kao sito. Kako god, vreme ističe, moram uskoro požuriti u džamiju na molitvu; i nećemo se baviti svim mitovima sada, vratimo se na temu moralnosti koju ste vi spomenuli. Ali pre toga, osvrnimo se na tačku koju ste spomenuli o vašem bratu koji je umro od raka. Ako ste ljuti što je umro onda ste apsolutno budalasti. Sva ljudska bića, kao i sva živa materija će sigurno umreti; to je činjenica u koju svi ljudi veruju, bez obzira da li veruju u Boga ili ne, i niko se zapravo ne može protiviti procesu umiranja. Drugo, ne možete biti toliko naivni da se protivite bolesti, svejedno bio to rak ili bilo koja druga bolest, nesreća, itd – kao uvod u smrt. Vaše odbijanje proizilazi iz vašeg pogrešnog razumevanja da je ”dobrota” oslobađanje od boli, i da je prouzrokovanje patnje biti ”okrutan”. Ako je to tako, profesore, onda se morate složiti da su najokrutniji ljudi na svetu medicinski istraživački naučnici koji koriste životinje za svoje užasne eksperimente. Sigurno ste svesni da su hiljade i hiljade životinja mučene na razne načine, i milion puta paćene da se dokaže ili pobije određena naučna i medicinska tvrdnja. Zar ovi eksperimentatori nisu okrutni? Jeste li još uvek sa mnom, profesore?'“

Profesor je izgledao prilično bolesno. Musliman ode preko i dade mu malo vode da pije.
„Profesore, upitaću vas još jedno očigledno pitanje. Svesni ste ispita koji se daju studentima kako bi položili i prešli u sledeći razred?“

Profesor samo klima glavom.

„Student mora učiniti određene žrtve, čak i da živi daleko od kuće da prisustvuje fakultetu ili školi, mora se lišiti svih kućnih udobnosti, on je prepun posla, mora se odreći svog slobodnog vremena i spavanja kako bi se spremio za ispite; zatim se suočava sa užasno teškim pitanjima na ispitu da bi ih odgovorio, dobro se ”isprži” na usmenom ispitu; i pored svega toga mora da plati obrazovnim ustanovama da ga prime na ovo ”mučenje”. Zar ne smatrate da je sve ovo okrutno? Da li je profesor ”dobra” osoba stavljajući studenta na svu ovu mentalnu i fizičku patnju?“

„Ne vidim tvoju poentu. Naravno, institucije (obrazovne) i profesor čine uslugu studentu stavljajući ga na proces obuke kako bi se kvalifikovao u svom polju. I samo vrlo ”kratkovidne” osobe se protive tome da student ima ispite, bezobzira na sve žrtve koje mora da učini.“
Musliman tužno odmahnu glavom.

„Profesore, neverovatno je kako možete razumeti testove i ispite kada ih vi postavljate, ali ne možete videti istu mudrost kada Bog postavlja testove i ispite Svojim stvorenjima. Uzmite svog brata za primer, da je izdržao test svoje bolesti i umro sa imanom-verom, bio bi obilno nagrađen u Raju za svu patnju koju je pretrpeo. Toliko da bi želeo da je pretrpio hiljadu puta veću patnju da mu nagrada bude veća, nagradu kakvu oči nisu videle niti um zamislio. Nažalost, samo „kratkovidne osobe“ i neznalice se protive iskušenjima koja Bog postavlja svojim stvorenjima, imajući u vidu večnu nagradu za one koji uspeju.“

„Raj? Ha! Jesi li vidio Raj, dodirnuo ga, pomirisao, kušao, čuo ga? Prema empirijskom, ispitnom i dokaznom protokolu, nauka kaže da tvoj Raj ne postoji.“

„Doći ćemo i do te tačke, ako Bog da. Da nastavimo. Recite nam, profesore, postoji li toplota?“
Profesor se malo oporavio i osećao se sigurnije.
„Da, toplota postoji.“

„Da li postoji hladnoća?“

„Da, i hladnoća postoji.“

„Ne gospodine, ne postoji!“

Profesor je samo ravnodušno gledao.

Student je pojašnjavao:

„Možete imati dosta toplote, čak više toplote, super-toplotu, mega-toplotu, usijanje, ili – na suprotnom polu, malo toplote, bez toplote, ali ne možemo imati nešto što se zove ”hladnoća”. Možemo postići 458 stepeni (Farenhajta)[3] ispod nule, što nije toplota, ali ne možemo ići dalje od toga. Ne postoji nešto što se zove ”hladnoća”, inače bi mogli ići dalje od 458 stepeni ispod nule. Vidite gospodine, ”hladnoća” je samo reč kojom opisujemo odsustvo toplote. Ne možemo meriti hladnoću. Toplotu možemo meriti u termo-jedinicama jer je toplota energija. Hladnoća nije suprotnost toploti nego je samo odsustvo toplote.“
Tišina.

Musliman nastavlja. „Postoji li mrak profesore?“
„To je glupo pitanje, sine. Šta je noć ako nije mrak? Na šta ciljaš?“

„Dakle, kažete da postoji mrak?“

„Da…“
„Opet grešite gospodine. Mrak nije subjekat nego je odsutnost subjekta. Odsutnost svetla.         Neko može imati prigušeno svetlo, normalno svetlo, sjajno svetlo, blješteće svetlo. Ako neko nema svetla neprekidno, nema ništa, i to se zove mrak, zar ne?“ To je značenje koje mi koristimo za definisanje reči. U biti mrak ne postoji. Da postoji, neko bi bio u mogućnosti da stvori mrak u pozitivnom smislu, i mogao bi učiniti mrak mračnijim i mogao bi da ga stavi u posudu. Možete li napuniti posudu mračnog mraka za mene profesore?“

„Možete li preći na stvar, mladiću?“

„Da, profesore. Poenta do koje želim doći je da je vaša filozofija nepotpuna i pogrešna od početka, i prema tome i vaši zaključci moraju biti pogrešni. Vi niste naučno realni, nego pseudo-naučni.“

Profesor kao da je otrovan.

„Pogrešna…? Kako se usuđuješ…?“

Student, musliman je bio hladan i miran, i nežno je govorio kao da se obraćao detetu.

„Gospodine, mogu li da objasniti na šta mislim?“
Studenti u razredu željno klimaju glavama. Pretvorili su se u uši. Profesor nema izbora, osim da pristane. „Objasni…, objasni…“

Nezainteresovano je mahao rukom da bi povratio kontrolu i odjednom je postao ljubazan. Razred je bio miran, u očekivanju.

„Vi radite na principu dvojnosti ‘da, na primer, postoji život i smrt, dve različite materije; dobar bog i loš bog. Vi gledate na Boga kao na materiju, supstancu koju možemo meriti. Gospodine, nauka čak ne može objasniti šta je misao. Koristi struju i magnetizam, a nikad je nije videla i još manje razumela. Gledati na smrt kao na suprotnost života je ignorisanje činjenice da smrt ne postoji kao supstanca. Smrt nije suprotnost života, nego samo odsutnost života.“

Mladić je držao u ruci novine koje je uzeo sa stola drugog studenta.

„Ovo su jedne od dnevnih najodvratnijih novina u državi. Da li postoji nemoral?“

„Naravno da postoji. Gledaj sad…„

„Ponovo greška, gospodine. Vidite, nemoral je samo odsutnost morala. Da li postoji nepravda? Ne, gospodine. Nepravda je odsutnost pravde. Postoji li zlo?“ Musliman je zastao: „Zar zlo nije odsustvo dobra?“

Profesorovo lice je dobilo alarmantnu boju. Toliko je bio ljut da je privremeno zanemeo.

Musliman je nastavio.

„Ako postoji zlo na ovom svetu, profesore – a svi se mi slažemo da postoji – onda Bog obavlja neke stvari pomoću zla. Koje su to stvari koje Bog[4] obavlja? Islam nam govori da će se videti hoće li svako od nas odabrati dobro ili zlo.“

Profesor je pokazivao preziranje.

„Kao filozofski naučnik, smatram da ovo nema nikakve veze sa izborom; kao realista, apsolutno ne priznajem koncept o Bogu niti bilo koji drugi teološki faktor kao delom svetskog faktora, jer Bog nije primetan.“

„Ja bih pomislio da je nedostatak Božijeg moralnog zakona verovatno najprimetnija pojava.“, musliman odgovara.

„Novine zarađuju milijarde dolara govoreći o njoj svake sedmice. Profesore, vi ste pokušali da staviti krivicu zla na Boga – u kojeg ne verujete – što je očigledna kontradikcija. Kako god, analizirajmo ko je u stvari odgovoran za širenje zla – oni koji veruju u Boga ili oni koji ne veruju u Njega!?

Temeljno verovanje muslimana je da će biti proživljeni na Sudnjem danu i odgovarati za svoja dela na ovom svetu. Za svako dobro koje je uradio biće nagrađen, i za svako zlo koje je počinio biće odgovoran. Svaki musliman veruje da je on/ona odgovoran za svoja dela i da niko neće umesto njega/nje nositi njegov/njen teret na Sudnjem danu. Koncept Dženneta – Raja kao nagrade za one koji veruju, i Džehennema – Pakla kao boravišta za one koji ne veruju (nevernika) je još jedno temeljno verovanje muslimana; kao i verovanje da će čak i muslimani koji greše biti kažnjeni za svoja zlodela. Profesore, to verovanje je sprečilo milione muslimana da urade zlo. Svi znamo da je kazna zastrašujuća sila za činitelje zločina. Bez ovog ubeđenja ne bismo mogli voditi svetske poslove kao: novčane kazne, kazne, zatvorske kazne koje su sastavni deo svakog civilizovanog sistema. Sa druge strane, imamo propovednike ateizma koji ne veruju u ove koncepte kada se spominju u odnosu na moralna pitanja. Za njih ne postoji Sudnji dan, niti odgovornost, ni nagrada, ni kazna. Poruka masama (narodnim) je jasna: „Ako se možeš izvući s tim onda si u redu. Nemaš za šta da brineš.“ S obzirom da oni navode da ne postoji nešto što se zove greh – greh, u našem kontekstu, znači protiviti se Božijem zakonu – svaki pojedinac je slobodan da uradi šta god poželi, i nijedno delo ne može biti označeno kao „pogrešno“. Dopustite mi da se ovako izrazim: ateistički propovednici su spomenuli da Bog ne postoji. Ako ne postoji, onda nije mogao postaviti nikakva pravila o tome šta je dobro a šta loše – prema tome ne može postojati ni greh, jer je greh protivljenje Božijim zakonima. Dakle, čovek je slobodan da izmisli svoja vlastita pravila, svoj vlastiti kod ”moralnosti”. Tako se muškarci ”žene” s muškarcima, žene se ”žene” sa ženama; širenje side i drugih bolesti je u redu; nema ništa grešno u preljubi i brakolomstvu sve dok se oni koji su umešani u to ”odrasle pristalice” toga; prema ateističkoj logici, čak i izvršenje zločina ne bi bilo greh ako su strane ”odrasle pristalice”, gledanje zločina je greh na temelju moralnog koda s njegovog osnova kao religije, a profesor je kategorično izjavio da on ”apsolutno ne priznaje koncept o Bogu niti o bilo kojem drugom teološkom faktoru kao delom svetskog faktora”; ubijanje dece u utrobama njihovih majki je u redu – to je ostvarivanje ”prava” koje žene imaju; i tako dalje. Imamo listu pravila koja su ateistički propovednici i krivotvorene nauke osmislili… nema joj kraja. Vrhunac ”nemoralnosti i nesigurnosti”, mentalno, je krivljenje Boga za širenje svih ovih nemoralnih radnji. Ali budimo naučno realni po ovom pitanju profesore. Uzmite za primer grupu ljudi sa duhovnom savešću koji veruju na najbolji način, i drugu grupu sa ateističkim verovanjem. I vi presudite… ko širi zlo? Ja, lično ne želim ulaziti u to, ali bilo koji posmatrač će odmah primetiti da grupa sa duhovnom savešću i koji uzimaju zakon Svemogućeg kao ”kod moralnosti” – ustvari šire dobro, dok oni koji postavljaju svoja vlastita pravila moralnosti su oni koji ustvari šire zlo po celom svetu.“

Musliman je zastao na trenutak, dok njegovo zapažanje dođe do izražaja. Oči studenata zasijaše, kad su uistinu shvatili temu… niko im do sada nije pojasnio ove tačke… odrasli su sa tim polemikama koje izazivaju „masovni mediji“.

Profesore impresioniran sam, ali me ne iznenađuje vaš ne-naučni stav prema zakonu moralnosti… impresioniran sam jer čovek čak i da je nastao od majmuna, njegovo ponašanje nije ponašanje životinja… i impresioniran sam, čak i ako ne verujete u meleke (anđele), da očekujete da ponašanje čoveka bude besprekorno, bez ikakve pomoći duhovnog zakona moralnosti… jedino što me ne impresionira je to da takve ideje dolaze od onih koji veruju u ateizam.“
Automatski, se razredom proširi oluja zvižduka.
„Već smo raspravljali o teoriji evolucije… jeste li je posmatrali svojim očima profesore?“

Profesor oštro pogleda u muslimana.
„Profesore, pošto niko nije posmatrao proces evolucije praktično… i niko nije dokazao da je taj proces tekući… zar ne izučavate teoriju koja se ”ne drži na nogama”? I da je njena vrednost umanjena pred bilo kojim verskim učenjem? To je krivotvorena nauka- neispravna – i oni koji je brane su samo zagovornici velikog neznanja!“

Profesorovo lice je poplavelo pa je kazao: „Kako besmisleno!“

Ljut i uvređen je uzdisao i hodao gore-dole po razredu. I napokon, pošto se sabrao i nakon što je povratio kontrolu nad sobom je kazao:

„U ime našeg filozofskog raspravljanja… zanemariću tvoju besmislenost mladiću! Zar još nisi završio?“

„Profesore zar ne priznajete Božiji zakon o moralnosti, da biste ispravno postupali?“

„Ja verujem u ono što je individualno… to jest u nauku.“

„Profesore – s poštovanjem vama – u ono što vi verujete nije nauka, nego lažna i krivotvorena, pa čak i netačna nauka.“

„Krivotvorena nauka… netačna…“, profesor kao da je hteo da ga snažno udari, a razred je bio uznemiren. Musliman je bio miran i staložen. Na licu mu je bio blag osmeh. Kada se smirilo uzbuđenje, nastavio je sa govorom:

„Gledajte profesore, prava nauka je otkrivanje zakona i stvorenja koje je rasprostranio Stvoritelj univerzuma po sistemu stvaranja, počevši od mega do mikro… od nečega što se može meriti do nečega što se ne može meriti. A krivotvorena nauka je ateizam koji pokušava da se suprotstavi ovoj ideji koristeći varanje, prevare, manipulaciju i netačne činjenice… i tako dalje. Krivotvorena nauka potvrđuje da je neverovatna nepoznata sila – njihov bog koga su izmislili-pokrenula masivnu eksploziju Big Bang kojom je započeta evolucija – što se u potpunosti razlikuje sa stvarnošću. Zagovornici ateizma pokušavaju da opravdaju ovu nerazumljivu stvar, i ove neistine moraju biti praćene iskrivljenjem, varanjem, netačnim činjenicama i manipulacijom… i sve to zbog poraza svetle istine koju može shvatiti čak i čovek koji ima i najmanje logike… a to je da ne postoji bog osim Jedinog Boga (Allaha) koji je stvorio celi Univerzum i Koji je razvio sistem za vođenje ovog univerzuma koji precizno funkcioniše od nezapamćenog vremena.“

„Da se vratimo na tačku koju ste malopre spomenuli, rekao sam da ću se vratiti na nju. Daću vam primer koji mogu svi da razumeju: Ima li neko u razredu da je video zrak ili molekule oksigena ili atom ili profesorov mozak?“

Učionica je odjeknula osmehom.

„Je li neko čuo profesorov mozak, ili ga pomirisao, ili probao?“

Niko ništa nije odgovarao. Musliman je tužno okretao glavom i kazao je: „Izgleda da niko nije, ovde niko nema percepcije bilo koje vrste o profesorovom mozgu. Onda, na osnovu zakona koje je sam profesor izneo, i na osnovu zakona empirijskoga protokola za krivotvorenu profesorovu nauku, profesor nema mozga.“

Profesor se srušio na stolicu i razred je ponovo zazviždao. Musliman je istupio i pružio malo vode profesoru. Nakon nekog vremena, profesor se osvestio, zapanjeno je pogledao u studenta i reče:
„Tvoje uvrede ne dokazuju postojanje Boga!“

Musliman mu odgovori:

„Profesore… doista sam iznenađen… mislio sam da ćete priznati svoj poraz, ali izgleda da ste čvrstog, razdražljivog mišljenja.“

Musliman se malo odmori, pogleda po razredu, zatim se ponovo obrati profesoru: „Profesore, imate li vi roditelje? Imate li oca i majku?“

„Ponovo jedno od tvojih glupih pitanja! Jasno je da svi imamo rodbinu.“ „Budite strpljivi gospodine. Jeste li sigurni da je vaš otac vaš otac i da je vaša majka vaša majka?“ Profesor je pomodreo. „Kako besmisleno! NARAVNO, MOJ OTAC JE MOJ OTAC I MOJA MAJKA JE MOJA MAJKA!“ On je vikao. Musliman je zastao. Pauza je postala duga. Odjednom je postala jeziva atmosfera pošto studenti sede na ivicama svojih stolica. Prilično dobro kontrolisanim glasom, musliman student je kazao: „Dokažite mi!“

Atmosfera je bila električna. Profesor nije mogao da se kontroliše. Lice mu se promenilo u ljubičastoj nijansi.

„KAKO SE USUĐUJEŠ!“ Vikao je još glasnije sasvim van sebe. „DOSTA MI JE BILO TVOJIH UVREDA…! IZLAZI IZ MOG RAZREDA…! PRIJAVIĆU TE DEKANU…!“

Razred je bio skamenjen izjavom. Da li profesor ima napad ili moždani udar?

Musliman, student je bio prizeman i staložen. Okrenut prema razredu podigao je ruku ohrabrujući ih da nema potrebe za brigu. Zatim je okrenuo svoje oči koje su bile pune saosećanja prema profesoru. Iz njegovih očiju kao da je zračila snaga prema profesoru. Profesor pošto nije mogao da izdrži njegovo uporno gledanje, oborio je pogled. Njegova ljutnja je opala. Prislonuo se za stolicu i uhvatio je glavu rukama.

Nakon nekoliko minuta musliman veoma nežno progovori.

„Dragi profesore, ja ne impliciram da vaši roditelji nisu vaši roditelji. Sve što želim istaknuti je da ni vi, ni ja, niti bilo ko od nas u ovom razredu ne može dokazati jesu li naši roditelji ustvari naši roditelji ili ne.“
Zatim je bila potpuna tišina.

„Razlog je to što nismo svedočili činu polnog odnosa između naših roditelja kada smo začeti. Nismo bili prisutni da identifikujemo čija sperma je oplodila jajne ćelije u utrobi naše majke. Uzimamo reči naših roditelja za to da su oni naši roditelji. Smatramo naše roditelje iskrenim u biti. Ne dovodimo u pitanje njihov integritet. Isto tako, vaša deca će morati da uzmu vašu reč da ste vi njihov otac i da je njihova majka ustvari njihova majka. Zar nije tako profesore?“

Profesor podiže glavu. Pogleda u muslimana. Na licu mu se moglo videti kao da počinje da razume. Ljutnja je nestala. Jako sporo je ponavljao, „Uzimamo reči naših roditelja… Uzimamo reči naših roditelja…“
„Da profesore. Postoji toliko mnogo stvari koje moramo uzeti na reč od drugih. Postojanje zraka, oksigena, molekula, atoma, i tako dalje. Tako da, kada je reč o stvarima koje su metafizičke, iz našeg stvarnog naučnog istraživanja znamo da na svetu nisu postajale iskrenije i pouzdanije osobe od takozvanih poslanika. Mi muslimani smo spremni da damo život za činjenicu da je Muhammed, neka je Božiji mir i spas nad njim, besprekoran karakter. Nikad nije slagao nikome. Njegov integritet je bio takav da su ga čak i njegovi javni neprijatelji zvali ”El-Emin” (Pouzdani). Ako je on rekao da Bog (Allah) postoji – a spremni smo prihvatiti reč naših roditelja da su oni naši roditelji – onda sa svom iskrenošću moramo prihvatiti njegovu reč za to, kao što moramo prihvatiti mnoge druge stvari – postojanje Raja i Pakla; postojanje meleka (anđela); dolazak Sudnjeg dana; polaganje računa Bogu za dela na ovom svetu; i mnoge druge koncepte. Pored ove jedne tačke, postoje mnogi pokazivači postojanja Boga (Allaha).

Poslednja objava, zvana „Časni Kur’an'“ je tu za bilo koga da uči. Ima određene izazove za bilo koga ko ima bilo kakve sumnje. Ti izazovi nisu ispunjeni u četrnaest stotina godina njegovog postojanja. Ako neko nije spreman da veruje u takvog Poslanika, mir nad njim, onda je čisto licemerstvo prihvatati reči naučnika, čije se teorije menjaju; pa čak i verovati u reč naših roditelja. Sudeći po broju tužbi koje se odvijaju svake godine u našim sudnicama, gde roditelji poriču poreklo svojih potomaka, i uzimajući u obzir da postoji bezbroj beba začetih iz donatorske sperme muškaraca koji su stranci, i činjenici da je bezbroj dece usvojeno u detinjstvu od parova bez dece i odgajano kao njihova vlastita deca, statistički postoji prostor za veliki stepen greški u bilo čijoj izjavi da su njegovi/njeni roditelji ustvari njegovi/njeni biološki roditelji.“

Musliman se okrenuo razredu i zaključio je: „Obaveza svakog pojedinca je da nauči više o Islamu. Časni Kur’an je tu za svakoga da ga prouči. Dovoljno je i literature o Islamu. Moja dužnost je da vas informišem samo da je jedina istina Islam. Nema prisile u veri. Jasno je da se Pravi put razlikuje od stranputice i onaj koji odbije lažna božanstva i poveruje u Allaha (Boga) uhvatio se za čvrsto uže koje se nikad neće prekinuti, a Bog sve čuje i sve zna. Pošto sam vas obavestio, moja dužnost je takođe da vas pozovem da se pridružite muslimanskom bratstvu primajući Islam.

„Bog je zaštitnik onih koji veruju i On ih izvodi iz tmina na svetlo, a onima koji ne veruju – zaštitnici su sotone i oni ih odvode sa svetla u tmine, oni će biti stanovnici Pakla i u njemu će večno ostati“[5]. Ovo su ajeti iz Časnog Kur’ana – reči Uzvišenog Boga koje sam vam citirao.“

Musliman je pogledao u svoj sat. „Profesore i studenti, zahvaljujem vam što ste mi dali priliku da vam objasnim ova pitanja. Ljubazno me izvinite, moram da idem u džamiju na moju molitvu. Neka je mir na one koji su Pravim putem vođeni.“

[1] Napominjemo da sotona nije postao sotona sve dok se nije suprotstavio Allahu, uzdigao i postao neprijatelj čoveku; on nije stvoren kao sotona, kao zla osoba. I reći će na Sudnjem danu: “…ja nisam nikakve vlasti nad vama imao, samo sam vas pozivao i vi ste mi se odazivali;…” Kuran, poglavlje Ibrahim

[2] Nemogućnost zgrušavanja krvi, što prouzrokuje neprestano krvarenje. (op. rev.)

[3] 273 Celzijusa. (op. rev.)

[4] Kaže Allah Uzvišeni: ”…Mi vas stavljamo na kušnju i u zlu i u dobru i Nama ćete se vratiti.” Kur’an, poglavlje Verovjesnici, 35

[5] Kur’an, poglavlje Bakara – 2:257.

Izvor: islamhouse.com/sr