Reginald Bosworth Smith: Poslanik Muhammed je pravi Poslanik Božiji

Reginald Bosworth Smith (1839-1908). Engleski pisac, profesor na Oksford Univerzitetu. Bio je član biskupskog Salisbury Sinoda, i član Crkvenog veća u Vestminsteru. Godine 1874. održao je četiri predavanja u Londonskom Rojal Institutu o Poslaniku Muhammedu i Islamu, na kojima je vešto branio karakter i učenje poslanika Muhammeda,    mir Božiji nad njim, čime je izazvao brojne kontroverze. U svom delu: Mohammad and Mohammadanism  (Muhammed i Islam), o pojavi Islama napisao je sledeće:

„Mnogoboštvo nestaje gotovo trenutno, vraćanje sa svojim pratećim zlima utihnulo je, žrtvovanje ljudi postaje prošlost. Generalne moralne vrednosti najviše su cenjene, starosedeoci su prvi put počeli da nose urednu odeću. Prljavština je zamenjena čistoćom, gostoljubivost postaje verska dužnost,  pijanstva, umesto pravilo, postaju relativno redak izuzetak.”^[1]

O poslaniku Muhammedu, alejhi selam, napisao je:

„Bio je i cezar i papa u jednom; ali je bio papa bez papinskih pretenzija i cezar bez legija, bez stalne armije, bez telohranitelja, bez palate, bez fiksnih prihoda. Ako je ikada bilo koji čovek imao pravo reći da je vladao božanskim pravom, onda je to Muhammed, jer je imao svu moć bez njenog obezbeđenja instrumentima podrške.”^[2]

O Kur’anu je napisao:

„Po sudbini apsolutno jedinstven u istoriji, Muhammed ima tri zasluge: osnivač jedne nacije, jedne imperije, i jedne vere. Sam nepismen, jedva je bio u mogućnosti da čita i piše, a ipak je preneo knjigu koja je poema, kod zakona, knjiga zajedničke molitve i Biblija u jednom, i poštovana je do danas od šestine celog ljudskog roda kao čudo čistoće stila, mudrosti i istine. To je bilo jedno čudo tvrdio je Muhammed, njegovim trajnim čudom ga je zvao, i to zaista jeste čudo.”^[3]

Zaključuje i navodi:

„Međutim, gledajući na okolnosti toga vremena, na neograničeno poštovanje njegovih sledbenika i upoređujući njega sa crkvenim ocima ili srednjevekovnim svecima, po mom mišljenju, najčudesnija stvar u vezi sa Muhammedom je da nikad nije tvrdio da ima moć da čini čuda. Šta god je rekao da može da uradi, njegovi učenici odmah bi ga videli da to i radi. Oni nisu mogli da mu pomognu pripisujući mu čudesna dela koja nikada nije uradio i koja je on uvek negirao da može da uradi. Kakav još krunski dokaz njegove iskrenosti je potreban?! Muhammed je do kraja svog života za sebe tvrdio samo titulu sa kojom je i počeo, za koju će se najveći filozofi i najverniji hrišćani, usuđujem se da verujem, jednog dana složiti da mu pripada – da je Poslanik, pravi Poslanik Božiji.”^[4]

[1] Rev. Bosworth Smith, Mohammad and Mohammadanism, Smith, Elder & Co., London, 1874. str. 35–36.

[2] Isto, str. 235.

[3] Isto, str. 237.

[4] Isto, str. 237–238.

Odlomak iz knjige: “100 velikana o Islamu”