Spasenje Spasenje je stranica grupe vernika, entuzijasta i obrazovanih teologa oformljena sa iskrenom željom za širenjem znanja i puta istine u vezi onih, u javnosti, najmanje promovisanih a krucijalnih životnih tema, kao što je tema o Jednom Bogu-Stvoritelju
Islam je uzvišeniji od hrišćanstva
Tolstoj
Odgovor Lava Tolstoja
Tolstoj ovako govori u povratnom pismu koje je poslao iz Jasne Poljane 15. marta 1909. godine:
«Jeleni Jefimovnoj (Vekilovoj),
Neizmerno je dragocena želja Vaših sinova da pomognu tatarskom narodu u prosvećivanju. U ovakvoj situaciji ne mogu da objasnim koliko je važno da prihvate islam. Uopšte gledano, treba da Vam kažem, ja mislim da u pitanju kojoj će veri pripadati, čovek treba sam sa sobom da odluči, a ne službenim priznanjem. Prema tome, Vaši sinovi ne moraju nikoga obaveštavati o tome da smatraju da je islam za njih vera viša od hrišćanstva i da prelaze iz jedne vere u drugu. A možda je to neophodno. U tom slučaju, međutim, ne mogu ništa da kažem. Prema tome, Vaša deca bi trebala da odluče sami o tome da li će ili ne, obavestiti vladine organe o tome.
Što se tiče uzvišenosti islama naspram hrišćanstva i posebno velikodušnosti namere Vaše dece, od sveg srca se slažem s tim. Koliko god bilo čudno da to govori čovek koji drži krajnje do hrišćanskih ideala i doktrina, u istinskom značenju, ja moram reći da nemam nikakve sumnje u to da je islam prema njegovom posebnom spoljnjem odrazu, na neuporedivo višem nivou od hrišćanske crkve. Kad bi se govorilo o davanju prvenstva između hrišćanske crkve ili islamske vere, svaki pametan čovek bi nesumnjivo umesto nerazumljivog božanstva trojnih osobina, svetkovina iskupljenja greha, verskih obreda, molitvi Isusovoj majci, bezbrojnih molitvi svecima i njihovim slikama, uvek smatrao uzvišenijim islamsku veru koja zapoveda Jednog Boga, a ovo je poslanik. To drugačije i ne može da bude.
Kao što se usavršava (sazreva) verska osnova koja čini bit života svakog pojedinca i celog čovečanstva, tako se razvija i usavršava sve u životu. Kad je reč o sazrevanju vere, to je onda njeno pojednostavljivanje, rasterećivanje od svega što je čini nerazumljivom i nepojmljivom. To je upravo ono što su radili učenjaci koji su postavljali osnove vere još od najstarijih vremena, uklanjanje svega što verske istine čini nerazumljivim. To su ona uzvišena verska shvatanja koja prepoznajemo u svim verama, nalazimo ih i u indijskim Vedama, posle u učenju Mojsija, Bude, Konfučijea, Lao Tzua, hrišćanstva i Muhammeda.
Svi novi verski priklonici postali su veliki ljudi skidajući sa vere oklop krutog starog značenja i otkrivajući istine, dublje, jednostavnije i umu prihvatljivije. Postali su veliki ljudi, ali nisu mogli da objasne svu svetlost istine, dubinu i jednostavnost bez razilaženja sa starim pogrešnim shvatanjem. Koliko god imali obavezu da ne prave greške, da sve što kažu bude izvorna istina, bez laži, učenicima koji su daleko ispod svojih učitelja prilično je teško omogućiti da vide pravu stvarnost, ako pri tom ne shvate činjenice u svoj njihovoj dubini, pri tome uzburkavajući nepoznate i nepotrebne elemente koji su joj dodati u želji da budu prihvatljivije i praktičnije prikazane. Koliko god vera da je svesna ovih iskrivljavanja stvarnosti, njih je toliko da i kad budu otkriveni od onih koji služe veri, opet istina ostaje negde u mraku. Upravo zbog toga i u starim religijama ima toliko čuda i izmišljotina koje ne daju da izađe na svetlo prava istina. Toga ima u najstarijoj veri, brahmanskoj, malo posle nje i u jevrejskoj veri, pa onda kod Bude, Konfučijea, u taoizmu, posle u hrišćanskoj i na kraju u islamskoj, kao poslednjoj veri. Sa ovog gledišta islam je u najpovoljnijoj situaciji.
Kad bi se iz islamske vere odbacilo sve ono što je strano i neprirodno i kada bi se glavne verske i duhovne doktrine Muhammedove vere postavile na izvorne temelje, prirodno je da bi se osnove svih velikih religija i naročito osnove hrišćanskih doktrina koje priznaju stvarnost našle u istom.
Pišem Vam ovako nadugo i naširoko da biste svojim sinovima preneli ovo, i da biste mogli iskoristiti ova razmišljanja u realizaciji njihovih dobrih ideja. Pomoći da se sa velikih istina koje čine kvalitet vere skine crna zavesa jedna je od najboljih stvari koje može da uradi čovek. Ako Vaši sinovi ovo smatraju svojom porodičnom obavezom, onda će njihov život biti pun i savršen. Zato što je temeljni izvor vera Bog. Što se tiče učenja, to je verovanje u Boga i sve ono zbog čega se veruje u Boga. U ovom smislu, kao što to Tolstoj kaže, da se vere nisu iskvarile, sve bi se obedinile u temeljima islama. Ne znam da li Vi i Vaši sinovi znate za dva učenja u islamu koja posebno zahtevaju čuvanje od pogrešnih ideja i opsesija koje bi mogle sakriti istine uzvišenih temelja?
Obe ove pomenute grupe su istraživane i još se istražuju. Jedna od njih su Behaije koji su iz Irana došli na područje Turske i tu se naselili. Behaije su dobile ime po sinu Behaullaha koji je živio u Akki. Samo, ovaj pravac koji prihvata jedinstvenu ljubav kao verovanje celog čovečanstva, ne uvažava nikakav oblik pobožnosti. Bahaijevo učenje na koje Lav Tolstoj skreće pažnju kao pogrešno je jedan krivi pravac koji je nastao u Iranu pod vođstvom Mirze Husejna Ali Nurija (1817-1892) kojeg su njegovi sledbenici prozvati Bahaullahom. Mirza Husejn Ali je udario temelje ovom verovanju, objavljujući kako je Šejh-baba Mirza Ali, čiji je murid bio i koji je ubijen u Tebrizu 1863. godine, od Muhammedove i drugih vera obećani Božiji Poslanik. Nakon proglašenja za Poslanika, Mirzu Husejna su slali u izgnanstvo u različite krajeve Osmanskog carstva, gde je on nastavio sa širenjem behaijskog učenja. Nakon smrti Mirze Husejna (Bahalullaha) liderstvo pokreta preuzeo je njegov stariji sin Abdu’-l-Baha (1844-1957), a kad je on umro, liderstvo je prešlo u ruke najstarijeg unuka Ševki-efendije. Behaizam, koji je u početku izgledao kao jedan islamski pravac, vremenom je izgubio svaki verski karakter.
Drugi, pristalice grupe koja se pojavila u Kazanu, nazivaju sebe «Allahovom vojskom» i «Vaisovci» prema imenu osnivača pokreta. I ovo verovanje je zasnovano na ljubavi i sledbenici se drže daleko od svega što je protivno ljubavi. Vođe ovog pravca ili tarikata se hvataju i zatvaraju.
Ako moja razmišljanja budu i na koji način koristila, bilo bi mi jako drago da me Vi ili Vaši sinovi obavestite o njihovim odlukama u vezi sa ovom stvari.» Lav Tolstoj
Vidi se da je Tolstoja jako uzbudilo pismo koje je napisala majka. To može da se shvati iz pisma napisanog u brzini i na četiri stranice. Tolstojeva rečenica: «Ja moram reći da nemam nikakve sumnje u to da je islam prema njegovom posebnom spoljnjem odrazu, na neuporedivo višem nivou od hrišćanske crkve» konačni je odgovor na zabrinutost porodice. Pismo je u porodici čitano kao sudska odluka i tako je i prihvaćeno.
Nakon Tolstojevog pisma, Verska zajednica Zakavkazja u Tiflisu je učlanila sinove generala Ibrahim-age Vekilovog i tom prilikom su dobili i službenu potvrdu potpisanu od muftije Mirza Husejn-ef. Kayipzadea. Mladići su dobili službeno i nova imena: Boris je postao Faris, a Kleb je sad bio Galib.
Original pisma koje je Lav Tolstoj uputio Jeleni Vekilovoj muzeju Lava Tolstoja u Moskvi poklonio je 1978. godine Jelenin sin Faris. Pisma su i danas izložena u muzeju.
//Zato što je temeljni izvor vera Bog. Što se tiče učenja, to je verovanje u Boga i sve ono zbog čega se veruje u Boga. U ovom smislu, kao što to Tolstoj kaže, da se vere nisu iskvarile, sve bi se obedinile u temeljima islama.//
//Bahaijevo učenje na koje Lav Tolstoj skreće pažnju kao pogrešno je jedan krivi pravac koji je nastao u Iranu pod vođstvom Mirze Husejna Ali Nurija (1817-1892) kojeg su njegovi sledbenici prozvati Bahaullahom. Mirza Husejn Ali je udario temelje ovom verovanju, objavljujući kako je Šejh-baba Mirza Ali, čiji je murid bio i koji je ubijen u Tebrizu 1863. godine, od Muhammedove i drugih vera obećani Božiji Poslanik. Nakon proglašenja za Poslanika, Mirzu Husejna su slali u izgnanstvo u različite krajeve Osmanskog carstva, gde je on nastavio sa širenjem behaijskog učenja. Nakon smrti Mirze Husejna (Bahalullaha) liderstvo pokreta preuzeo je njegov stariji sin Abdu’-l-Baha (1844-1957), a kad je on umro, liderstvo je prešlo u ruke najstarijeg unuka Ševki-efendije. Behaizam, koji je u početku izgledao kao jedan islamski pravac, vremenom je izgubio svaki verski karakter. U behaizmu ima osnova jehudijskog i hrišćanskog učenja. Dnevno su tri puta obavljali poseban namaz. Čim se ovaj mezheb svojim učenjem sasvim odvojio od islama, njegovi sledbenici su prestali da Kabu smatraju kiblom. Kiblu im je predstavljala Behaullahova kuća. Behaijsko učenje su uredovale dve svete knjige. To su El-Ikan i Kitabu'l-Akdes. Pošto u našoj zemlji nisu prihvaćeni kao nova vera, sudskom odlukom br. 2345 i na osnovu 1252. od 13.10.1962. godine, nije data dozvola za izgradnju posebne bogomolje.//
