Home / Tekst / Najveći greh / POKAJANJE

POKAJANJE

Pokajanje od greha, obraćanjem Onome koji zna sve tajne i oprašta grehe, početak je puta pobožnih, kapital pobednika, prvi korak onih koji istinu traže, ključ za izvođenje na pravi put zalutalih, polazište odabranih i pribežište Bogu bliskih.

Pokajanje je prva, srednja i poslednja stanica u životu čoveka. Pobožan čovek je od pokajanja nerazdvojan. Ono ga prati sve do smrti. Čak, i kad preseli u drugu kuću, ono ide sa njime i u stopu ga prati. Ukratko, pokajanje je i početak i kraj puta. Uzvišeni Bog o pokajanju kaže:

I svi se Bogu pokajte, o vernici, da biste postigli ono što želite! (Kur'an, poglavlje Svetlost, 31.)

Ovim odlomkom u navedenom poglavlju, objavljenom u Medini, Uzvišeni Bog se obraća vernicima i Svojim najodabranijim stvorenjima i naređuje im da Mu se pokaju. Ova zapoved dolazi nakon što su poverovali, toliko pretrpeli, Hidžru učinili i na Njegovom se putu protiv neprijatelja borili. U njemu je uspeh uslovljen pokajanjem od greha, s dodatnom pogodbenom česticom “možda” u značenju: ako se pokajete, možete se nadati uspehu. Drugim rečima, to znači da se uspehu mogu nadati samo oni koji se Bogu za svoje grehe pokaju. Neka nas Bog od takvih učini! Uzvišeni kaže:

 A oni koji se ne pokaju – sami sebi čine nepravdu. (Kur'an, poglavlje El-Hudžurat, 11)

Tako je Bog sve ljude podelio na dve vrste: one koji se za svoje grehe kaju, a to su oni koji će postići ono što žele, i one koji se ne kaju, koji sebi nepravdu čine. Treće vrste nema. Pada u oči da je nepokajanje za grehe, Uzvišeni imenovao nepravdom (nasiljem), a kako bi se drugačije i mogao imenovati onaj ko ne pozna svoga Gospodara, pa prema tome ni sebe, usled čega ne priznaje svoje greške i za njih ne moli za oprost?! Kako, kada je sam Božiji Poslanik, mir nad njim, rekao: “O ljudi, pokajte se Bogu, jer, tako mi Boga, i ja Mu se svaki dan kajem preko sedamdeset puta!'” Ovo uprkos tome što je od svih stvorenja najbolje poznavao Uzvišenog Boga.

Pokajanje od greha je, dakle, čovekovo obraćanje Bogu sa molbom da ih oprosti i čvrsta odluka da više nikada neće ići putem onih koji su protiv sebe Božiju srdžbu izazvali niti onih koji su zalutali.

 

Preduslovi za valjano pokajanje

Ukoliko se čovek ogrešio prema Uzvišenom Bogu, preduslovi za valjanost njegovog pokajanja su: iskreno kajanje za učinjeni greh, odustajanje od daljnjeg činjenja greha i čvrsta odluka da se to više nikada neće ponoviti.

Bez kajanja nema valjanog pokajanja, jer je nekajanje za ružno delo najbolji dokaz da je čovek sa njim zadovoljan i spreman da ponovo ga učini. S druge strane, uz neodustajanje od greha i nastavak njegovog činjenja, nezamisliva je valjanost pokajanja.

Što se trećeg preduslova za valjanost pokajanja tiče, tj. čvrste odluke da se on više nikada neće ponoviti, on se, u prvom redu, temelji na iskrenosti namere i odlučnosti da se dato obećanje održi.

Neki islamski učenjaci kao preduslov navode i neponavljanje istog greha i tvrde da je njegovo ponavljanje dokaz da pokajanje nije bilo valjano i ispravno. Međutim, većina islamskih učenjaka smatra da ovo poslednje nije preduslov za valjanost pokajanja, navodeći kao primer izreku: “Koliko je samo onih koji, iako vole svoje zdravlje, jedu ono što je po njega štetno.”

Ukoliko se čovek ogrešio prema nekome drugom čoveku, za valjanost njegovog pokajanja potrebno je da sa njim izmiri račune, da popravi ono što je pokvario i da mu ovaj oprosti učinjenu mu nepravdu, jer je Božiji Poslanik, mir nad njim, rekao: “Ko je prema svome bratu učinio nepravdu i povredio mu imetak ili obraz, neka, koliko je je danas, od njega zatraži oprosta, pre nego što nestanu i zlatnici i srebrenjaci i ne ostanu (za razduživanje) samo dobra i loša dela!'”

Ovo je zato što greh prema drugoj osobi podrazumeva povredu dva prava: jednog prema Bogu i drugog prema čoveku. Za valjanost pokajanja od ovakve vrste greha, potrebno je prvo raščistiti račune sa čovekom, vratiti mu njegovo pravo i od njega zatražiti oprosta, a onda se iskreno obratiti Bogu sa molbom da mu oprosti povređeno pravo prema Njemu.

 

Neke specifične vrste pokajanja

*Ukoliko je nekome nepravda učinjena, tako što se o njemu ogrešilo: klevetanjem, ogovaranjem ili panjkanjem, a da to i ne zna, postavlja se pitanje da li je za valjanost pokajanja preduslov upoznati ga o tome?

Ebu Hanifa, Malik i neki drugi islamski učenjaci, na osnovu gore navedenog hadisa, su mišljenja da je preduslov za valjanost pokajanja od takvog greha o tome upoznati osobu prema kojoj se pogrešilo i od nje zatražiti oprosta.

Drugi su mišljenja da to nije preduslov za valjanost pokajanja i da je dovoljno pokajati se pred Bogom, s tim da se onaj ko je oklevetan ili ogovaran spomene lepom rečju i pohvali pred onim istima pred kojima je ranije oklevetan i ogovaran i da se zamoli za oprost njegovih greha. Za ovo mišljenje opredelio se i Ibn Tejmijja, potkrepljujuči ga tvrdnjom da bi upoznavanje o tome onoga prema kome se pogrešilo ili štetilo ne bi imalo nikakve koristi. Osim toga, Bog to nigde nije propisao kao potrebni postupak, a pogotovo kao obavezu koja bi se morala ispuniti.

*Što se tiče pokajanja onoga ko je nekoga opljačkao, on je prvo dužan vlasnicima vratiti ono što je opljačkao. Ukoliko to ne može da vrati zbog nepoznavanja vlasnika, njihove smrti i sl., dužan je to u njihovo ime podeliti kao milostinju, s tim što će oni na Dan sravnavanja računa (tj. na Sudnjem danu), imati pravo da biraju između dve mogućnosti: da budu nagrađeni za ono što je on uradio i da sve nagrade za podeljenu milostinju pripadnu njima, ili da, umesto toga, od njegovih dobrih dela uzmu onoliko koliko je vredeo njihov imetak, a da nagrada za milostinju pripadne njemu. U svakom slučaju, Božija nagrada za tako podeljenu milostinju, neće izostati. U tome smislu se od Ibn Mes'uda  pripoveda da je od nekakvog čoveka kupio sluškinju i da je njen gospodar, dok je ovaj vagao dogovorenu protivrednost, otišao i nestao. Ibn Mes'ud ga je čekao neće li se pojaviti, kako bi mu isplatio dogovorenu cenu, sve dok nije izgubio nadu da će se ikada pojaviti. Tada je dogovorenu vrednost uzeo i podelio kao milostinju rekavši: “Bože, ovo je od sluškinje gospodara, pa ako bude zadovoljan, neka njemu pripadne nagrada, a ako odbije, neka onda pripadne meni, a neka on protivrednost uzme od mojih dobrih dela!”

*Što se tiče pokajanja onoga ko je od drugoga uzeo nedozvoljenu protivrednost, kao što je naknada za prodavanje vina, za pesmu ili lažno svedočenje, pa se za učinjeno delo pokajao, a naknada kod njega ostala, o tome među islamskim učenjacima preovladavaju dva različita mišljenja:

Po jednima, takvu naknadu, ukoliko se zna da je to njegov imetak, treba da se vrati onome od koga je dobijena, jer nije zarađena na dozvoljen način, s jedne, niti se vlasniku učinila nikakva dozvoljena i korisna usluga, s druge strane.

Po drugima, što je po nama ispravnije mišljenje, za pokajanje je potrebno naknadu podeliti kao milostinju, jer se njenim vraćanjem prvobitnom vlasniku, taj isti vlasnik pomaže da i dalje greši i da prema Bogu bude neposlušan. Sličan je slučaj i sa onim u čijem imetku ima dozvoljenog i zabranjenog, pa ne može da tačno razlikuje šta je stečeno na dozvoljen, a šta na nedozvoljen način. Zato je potrebno, a Bog, opet, najbolje zna, da takva osoba proceni količinu imetka koju je stekla na nedozvoljen način i da ga podeli kao milostinju, kako bi preostali deo ostao čist.

Pitanje: Kakav je položaj čoveka koji se pokaje za učinjeni greh? Vraća li se on posle pokajanja na stepen koji je imao pre učinjenog greha, ili ne vraća?

Neki islamski učenjaci smatraju da se vraća, jer iskreno pokajanje, u potpunosti, briše greh i čovek postaje čist, kao da ga nije ni učinio.

Drugi, pak, smatraju da se ne vraća, jer položaj vernika nije u stanju mirovanja, nego uspona. Osim toga, greh ne samo da čoveka usporava u usponu, nego ga vraća unazad. Zato, čak, i kada se čovek za greh pokaje, on je u svom usponu zakasnio za onoliko koliko je mogao da napreduje u slučaju da greha nije bilo.

U vezi sa ovim, Ibn Tejmije kaže: “Tačno je da se neki pokajnici ne vraćaju na položaj na kome su bili. Isto tako je tačno da neki pokajnici, ne samo da se vraćaju na položaj na kome su bili, nego postižu i veći položaj i postaju bolji, nego što su bili pre učinjenog greha. Najbolja potvrda za to je da je David, mir nad njim, posle pokajanja postao bolji, nego što je bio pre greha.”

Ibn el-Kajjim, Bog mu se smilovao, u vezi sa ovim, kaže: “Ovakav slučaj može da se uporedi sa primerom putnika – namernika koji se na svome putu oseća sigurnim, pa čas požuri, čas ide običnim hodom, a čas zastane da se odmori i naspava. I dok tako putuje, pored puta, u bašti punoj cveća, bunarom i debelim hladom, iznenada ugleda pogodno mesto za odmor, te ne mogavši da odoli, siđe sa puta i uputi se prema tim prelepim mestima. Međutim, tamo ga sačeka neprijatelj, uhvati, stavi u okove i silom spreči da nastavi put, tako da mu se na momente učini da je sa svim gotovo, da je završio s putem, da će biti ubijen, bačen divljim zverima i hijenama da ga pojedu i da nema nikakvog izgleda da stigne do cilja prema kojem je krenuo. I dok o tome razmišlja, odjednom, pored sebe ugleda svoga smeonog oca koji mu razvezuje lance, skida okove i savetuje da nastavi put i da se čuva neprijatelja, jer će ga neprijatelj na putu i dalje vrebati i zasede mu postavljati. Ujedno, on ga ohrabruje i daje do znanja da mu, ako bude oprezan, neprijatelj mu ništa neće moći da naudi, upozorava ga da će, ako bude neoprezan, ponovo, napasti, i da će on da požuri i da ga kod kuće sa poklonima čeka, pa da požuri tragom kuda je on prošao. Ako je pomenuti putnik – namernik pametan, bistar, darovit i oprezan, na ostatku puta, ponašaće se sasvim drugačije nego ranije; biće mnogo brži, oprezniji i spremniji da se odupre neprijatelju, tako da će mu nastavak puta biti bolji, a dolazak do cilja brži i sigurniji nego što je bio.

Međutim, ako i dalje bude neoprezan, ako se ne bude čuvao neprijatelja, ako bude skretao s puta i zadržavao se, gde god mu šta zapadne za oko, neprijatelj će ga opet napasti pa će ponovo zapasti u nevolje, pogotovo ukoliko se ne mogne odupreti prisećanja lepote bašte, njenog mirisa, hladovine i bunara. U tom slučaju, izgubljeno vreme, ne samo da neće moći da nadoknadi i da stigne na vreme, kao da navedenog nije bilo, već će dolazak do cilja biti neizvestan.”

Iskreno pokajanje

Uzvišeni Bog kaže:

 O vi koji verujete, učinite pokajanje Bogu iskreno, da bi Gospodar vaš preko ružnih postupaka vaših prešao i da bi vas u rajske bašte, kroz koje reke teku, uveo. (Kur'an, poglavlje Zabrana, 8)

Od Ebu Musa el-Eš'arije se prenosi da je Verovesnik, mir nad njim, rekao: “Uzvišeni Bog preko noći pruža ruku ne bi li se pokajao onaj ko je grešio preko dana, a preko dana pruža ruku ne bi li se pokajao onaj ko je grešio preko noći. Tako će činiti sve dok Sunce ne izađe sa Zapada.'”

Od Ebu Hurejre se prenosi da je rekao: “Božiji Poslanik, mir nad njim, je rekao: ‘Ko se iskreno pokaje pre nego što Sunce izađe sa Zapada, Bog će mu pokajanje primiti i grehe oprostiti.””

Od Ebu Abdurrahmana Abdullaha b. Omera b. el-Hattaba se prenosi da je Verovesnik, mir nad njim, rekao: “Uzvišeni Bog od Svoga roba prima pokajanje sve dok njegova (roba) duša ne dođe do grla.'”

Iskreno se pokajati od greha, znači pokajanje očistiti od svake vrste potvorenosti, nedostataka i onoga što ga kvari.

El-Hasan el-Basri kaže: “Iskreno pokajanje od greha je čovekovo kajanje za ono što je prošlo i čvrsta odluka da više nikada neće činiti grehe koje je činio.”

El-Kelbi kaže: “Iskreno pokajanje od greha je čovekovo traženja oprosta jezikom, kajanje srcem i odustajanje da ih ubuduće čini bilo kojim organom tela.”

Se'id b. el-Musejjib kaže: “Iskreno se pokajati za grehe znači sam sebe savetovati da se gresi više ne čine.”

Ibn el-Kajjim kaže: “Iskrenost u pokajanju za grehe podrazumeva tri stvari:

  1. Pokajanjem obuhvatiti sve grehe i ne ostaviti nijedan, a da se za njega ne pokaje.
  2. Biti potpuno odlučan i iskren u trenutnom pokajanju za sve grehe, ne ostavljajući nikakvog traga kolebanju, odgađanju ili odugovlačenju, već uložiti svu volju i odlučnost da to bude odjednom i zauvek za sve grehe.
  3. Čišćenje pokajanja od svih nedostataka i mrlja koje narušavaju njegovu iskrenost. Osim toga, ono mora biti motivisano bojazni i strahom od Boga, žudnjom za onim što je kod Njega i strahopoštovanjem prema Njemu, a ne željom da se sačuva lični interes, nepovredivost, položaj, vlast, moć, uticaj, imetak, slava među ljudima, pošteda od njihove kritike i sl. Pokajanje, takođe, ne sme biti motivisano strahom da će drugi njim zagospodariti, pohlepom za ovim svetom ili pak osećajem neuspeha i nemoći i tome slično, jer to sve umanjuje valjanost pokajanja i odanost prema Uzvišenom Bogu.”

Prva od tri stvari odnosi se na ono za što se čovek kaje, druga na onoga ko se kaje, a treća na Onoga kome se sa pokajanjem obraća. Prema tome, valjano pokajanje mora biti istinito, iskreno i podrazumevati sve grehe. Nema sumnje da ovakvo pokajanje, podrazumeva i upućivanje molbe za oprost. Ukoliko su svi navedeni uslovi ispunjeni, pokajanje je potpuno i ono će, uz Božiju pomoć, grehe izbrisati.

Čovekovo pokajanje Bogu uslovljeno je Božijim nadahnućem čoveka da Mu se pokaje s jedne, i Božijim primanjem čovekovog pokajanja, s druge strane. To znači da je za čovekovo pokajanje potrebno da ga prvo Bog nadahne i pomogne da se pokaje, pa da mu, kada se pokaje, pokajanje primi i grehe oprosti. Upravo na to se aludira u rečima Uzvišenog:

… a i onoj trojici koja su bila izostala, i to tek onda kad im je zemlja, koliko god da je bila prostrana, postala tesna, i kad im se bilo stisnulo u dušama njihovim i kad su uvideli da nema utočišta od Boga nego samo kod Njega. On je posle njima oprostio da bi se i ubuduće kajali, jer, Bog, uistinu, prima pokajanje i milostiv je. (Kur'an, poglavlje Pokajanje, 118)

U navedenom kur'anskom odlomku, Uzvišeni daje do znanja da je Njegov oprost prethodio njihovom pokajanju i da je, upravo to, bilo ono što ih je navelo da Mu se iskreno pokaju. U tome i leži tajna Njegovih lepih imena “Prvi i Poslednji”. On je, dakle, Onaj koji priprema i koji pruža. Od Njega dolazi i motiv i rezultat. Rob je pokajnik, a Gospodar onaj koji nadahnjuje pokajanjem i prima pokajanje. Robovo pokajanje je vraćanje Gospodaru od koga je odbegao, Gospodaru koji ga je nadahnuo i omogućio mu da se pokaje, s jedne, i primio mu pokajanje, s druge strane.

Pokajanje ima svoj početak i svoj kraj. Početak mu je vraćanje Bogu i sleđenje pravog puta  koji mu je naređen rečima Uzvišenog:

 ”Zaista, ovo je pravi put Moj, pa se njega držite i druge puteve ne sledite, pa da vas odvoje od puta Njegovog!” (Kur'an, poglavlje El-En'am 153), a kraj vraćanje Bogu na Dan proživljenja putem koji roba vodi u Raj. A za one, koji se na ovome svetu, Bogu vrate sa pokajanjem za svoje grehe, a na budućem sa nagradom za dobra dela, Uzvišeni kaže:

A onaj ko se bude pokajao i dobra dela činio, on se, uistinu, Bogu iskreno vratio. (Kur'an, poglavlje El-Furkan, 71)

 

Nedostaci valjanosti pokajanja

U nedostatke valjanosti pokajanja spadaju:

*Nedovoljna odlučnost, neraščišćenost srca sa gresima i njegovo povremeno golicanje i priželjkivanje da njihovu draž i slast ponovo oseti.

*Čovekova bezbrižnost i ubeđenost da se dovoljno pokajao i da mu je pokajanje primljeno, kao da mu je uručena potvrda o garanciji. Naprotiv, onome ko se tako ponaša, to je najbolji znak da se nije valjano pokajao.

*Zaslepljenost, nehaj i nečinjenje dobrih dela koja se nisu činila ni pre učinjenog prestupa.

 

Znaci valjanosti pokajanja

U znake valjanosti pokajanja za učinjene grehe spada:

*Da čovek posle pokajanja bude bolji nego što je bio pre pokajanja.

*Da se nijednog trenutka ne prestane bojati Boga i Njegovog iskušenja, jer ga strah mora pratiti, sve dok mu anđeli, kada mu budu uzimali dušu, ne kažu:

Ne bojte se i ne žalostite se, i radujte se Raju koji vam je obećan! (Kur'an, poglavlje Objašnjenje, 30).

 Tek kada čuje da mu se ovo kaže, može da prestane da se boji.

*Čovekov osećaj da mu se, u zavisnosti od težine greha od straha i kajanja čupa i cepa srce. Tako je Ibn ‘Ujejne protumačio reči Uzvišenog:

Zgrada koju su oni sagradili stalno će unositi nemir u srca njihova, sve dok im srca ne popucaju. (Kur'an, poglavlje Pokajanje, 110)

On kaže:” tj. Dok ne popucaju od pokajanja, jer nema sumnje da strah od žestoke kazne izaziva njegovo cepanje i čupanje. U tome je smisao pucanja srca koje se u odlomku spominje, tj.pucanje od kajanja i žalosti šta je sve čovek činio i straha od posledica koje bi ga zbog toga mogle zadesiti. Onaj ko ne oseti strah od pucanja svoga srca zbog preterivanja i grešenja na ovom svetu, doživeće njegovo pucanje na budućem svetu, kada sve izađe na videlo, kada se istina obestini i kada se pokornima za njihova dela predoči nagrada, a nepokornima za njihova nedela kazna. Prema tome, do pucanja srca, pre ili kasnije, na ovome ili budućem svetu, neminovno će doći.”

*Kroz pokajanje, čovekovo srce doživljava takvu skrhanost i slomljenost, kakvu grešnik ni na kakav drugi način ne može doživeti, ni kroz izglađivanje, ni kroz vežbu, niti kroz samu ljubav. Slomljenost srca kroz pokajanje je nešto posebno. Ono jače deluje nego sve navedeno. Čovekov osećaj slomljenosti srca, dok stoji pred svojim Gospodarom, je sveobuhvatan. On uviđa da je sa svih strana opkoljen i da mu ne preostaje ništa drugo, nego da skrušeno, ponizno i poslušno, padne pred svojim Gospodarem i da Mu se pokaje. Njegov položaj je poput položaja odbeglog roba, kada se uhvati i ponovo dovede pred svoga gospodara, od čije ga ljutnje nema ko zaštititi niti ponovo od njega može da pobegne, pa mu nema drugog izlaza nego da se pomiri sa tim da su njegov život, sreća, uspeh i spas u gospodarovim rukama i zadovoljstvu, jer je svestan da njegov gospodar zna težinu greške koju je prema njemu napravio. Sve ovo, iako voli svoga gospodara, koji mu je toliko potreban, svestan svoje nemoći i poniznosti naspram gospodarove moći i vlasti nad njim.

Čovekova pokornost, poniznost i kajanje pred svojim gospodarom, u takvom položaju, je najviše u njegovom interesu, jer se jedino na taj način može umiliti gospodaru i ponovo steći njegovo zadovoljstvo. Ovo je zato što gospodaru, u takvom momentu, od čovekove poniznosti, pokajanja, priznanja greške, padanja pred njega i preklinjanja za oprost, nema ništa draže što bi čovek mogao učiniti, niti boljeg načina na koji bi se pred njim mogao opravdati.

Najlepše što bi čovek svome Gospodaru u takvom momentu mogao da kaže je da Ga zamoli rečima:

“Preklinjem Te Tvojim veličanstvom i mojom poniznošću da mi oprostiš! Tako Ti Tvoje moći i moje nemoći! Tako Ti Tvoga bogatstva i mog siromaštva! Eto, moj lažni i grešni uvojak kose je u Tvojim rukama! Ti mimo mene imaš još mnogo robova, a ja mimo Tebe nemam drugog Gospodara. Od Tebe se drugačije ne mogu spasiti, nego da se od Tebe sklonim kod Tebe. Molim Te molbom prosjaka i preklinjem skrušenosti sluge poniznog i poslušnog! Molim Te molbom uplašenog i nemoćnog, koji je pred Tobom, svoj vrat pognuo i nos oborio, čije se oči pred Tobom u suzama kupaju, a srce strepi,

O ti kod koga se sklanjam i nadam,

Kod koga zaštitu tražim od onoga što se bojim.

Kost koju Ti slomiš drugi ne mogu namestiti,

Niti mogu slomiti kost koju Ti namestiš.”

Eto kakvi su znaci valjanog i primljenog pokajanja. Ko ih u svome srcu ne može naći, neka se prihvati ispravljanja svoga pokajanja. Kako je samo teško, na delu, do valjanog pokajanja doći, a kako ga je samo lako utvrditi da se, jezikom, izgovorilo!

 

U čemu leži tajni smisao pokajanja?

Znaj da mudar i pronicljiv čovek, čim pogreši, treba da poduzme tri sledeće stvari:

  1. Razmisliti o Božijim zapovestima i zabranama, jer će ga to navesti na zaključak i priznanje pred samim sobom da je pogrešio.
  2. Razmisliti o Božijim obećanjima i pretnjama, jer će mu to izazvati strah koji će ga navesti na pokajanje.
  3. Razmisliti o tome da ga Bog u svakom momentu zbog toga može kazniti, da mu je ostavljena mogućnost pokajanja i da ga je Bog, da je hteo, od toga mogao sačuvati. Kroz razmišljanje o tome čovek će se dotaći mnogih stvari koje vode spoznaji Boga, Njegovih imena i atributa, Njegove mudrosti, milosti, oprosta, blagosti i plemenitosti.

Kroz takvu spoznaju, čovek će, kao nikada do tada, osetiti svoj robovski položaj naspram Gospodara, uvideti neraskidivu povezanost Božijih stvaranja, zapovedi, nagrade, obećanja i pretnji sa Njegovim imenima i atributima, spoznati da je to nužna posledica imena i atributa u pojavnom svetu i da svako ime i atribut, neminovno, podrazumeva da ostavi svoj trag i na njemu.

Ovakav položaj spoznaje Božijih imena, čoveku omogućava da proviri u prekrasne vrtove spoznaje, verovanja, tajni sudbine i mudrosti, kakve se rečima ne mogu izraziti i opisati.

*Da spozna i uveri se u Božiju moć odlučivanja, tj. da spozna da je Uzvišeni Bog Svemoguć, da određuje onako kako On hoće, da je, kao takav, Svome robu odredio da se njegovo srce prevrće onako kako On hoće i volju mu upravlja prema onome čemu On hoće, da se On upliće između čoveka i srca njegovog te da je čovekova volja ograničena voljom Mudrog i Svemogućeg. Navedeno je dokaz potpune svemoći kakvom raspolaže samo Bog. Maksimalno što neko od Božijih stvorenja može je da sa tobom i sa tvojim telom fizički raspolaže i radi šta hoće, dok je učiniti čoveka da želi ono što on hoće i njegovu volju podvrgnuti svojoj volji, kadar jedino Onaj koji je svemoguć, tj. Bog. Kada čovek, kao takvog, upozna svoga Gospodara, u navedeno se uveri svojim srcem i dušom i vidi očite dokaze Njegove, preokupiranost Njime postane mu najpreča i najkorisnija stvar u životu, pa nema kada da greši, jer je sa Bogom, a ne sa sobom.

U znake čovekove spoznaje Božije svemoći u Njegovom određenju, spada i to da shvati da je u svojoj volji unapred upravljen i potčinjen, da je njegova moć u tuđoj ruci, da može biti sačuvan samo ako ga On sačuva, da uspe jedino ako mu On pomogne, i da je on nemoćni slabić u ruci Svemoćnog i Hvaljenog.

U dokaze Njegove svemoći u određenju, takođe, spada i to da se čovek uveri i potvrdi da savršenstvo, zahvala, bogatstvo i svemoć, u potpunosti pripadaju jedino Bogu, a da su nepotpunost, poniznost, mane, nepravda i zavisnost čovekove osobine. Sve što čovek više uviđa svoju poniznost, manjkavost, nepotpunost i zavisnost, sve više uviđa dokaze Božije svemoći, savršenstva, slave i bogatstva i obrnuto. Dakle, što čovek manje greši to više uviđa svoju poniznost, a što više uviđa svoju poniznost, to više uviđa Božiju svemoć.

*Da spozna Božiju dobrotu prema njemu, koja se ogleda i u tome što ga pokriva, dok je prema Njemu neposlušan i dok čini grehe,iako On sve savršeno vidi šta sve čovek radi, pa bi ga, kada bi hteo pred svetom mogao kada god hoće da osramoti. Ovo savršenstvo Njegove dobrote dokaz je Njegovog imena ”Dobročinitelj”. S druge strane, Gospodareva dobrota prema Svome robu, znak je Gospodareve apsolutne nezavisnosti i potpune zavisnosti ljudi od Njega. Kada čovek sve ovo uvidi, zabavi se razmišljanjem o blagodatima, dobročinstvu, darežljivosti i plemenitosti svoga Gospodara, pa mu i ne pada na pamet da prema Njemu bude neposlušan i nezahvalan, tako da stalno ostaje u društvu sa svojim Gospodarom. To je čoveku bolje i korisnije, nego upuštati se u grehe i nepokornost prema svome Gospodaru, jer je čovekova zauzetost razmišljanjem o Bogu i neosvrtanje na druge, najuzvišeniji cilj koji može da postigne.

To ni u kom slučaju ne znači da u takvom stanju čovek zaboravlja da razmišlja i o svojim gresima. Naprotiv, tada se više nego ikada vraća na svoje grehe i zbog njih kaje, jer svo vreme provodi u robovanju onako kako mu i dolikuje.

*Kroz sve ovo, čovek uviđa kolika je Božija blagost prema Svome grešnom robu, jer mu odgađa kaznu i pruža priliku za pokajanje, a da hoće, mogao bi ga odmah kazniti, ali to ne čini, jer je On Blagi koji, kao takav, ne požuruje sa kaznom. To čoveku pruža priliku da bolje upozna svoga Uzvišenog Gospodara, značenje Njegovog imena ”Blagi”, i da razmisli o blagosti koja proizilazi iz Njegovog svojstva ”Blagost”. Ovo je zato što su čovekovo dokazivanje svog podređenog položaja, kad je u pitanju i ovo Božije ime, i iz toga polučeni smisao i korist, kao vid moljenja za oprost greha, Bogu draži, a čoveku bolji i korisniji, nego da se propuste, jer je posledica bez njenog uzroka nezamisliva.

*Kroz sve ovo, čovek spoznaje kolika je plemenitost njegovog Gospodara zato što od Njega prima opravdanje kada Mu se opravdava, i to iskrenim pokajanjem za grehe, a ne pravdajući se sudbinom i predodređenjem, jer je to svojevrstan vid upuštanja u raspravljanje sa Bogom. Kada Gospodar prihvati čovekovo opravdanje, ono u čoveku pokrene tako neodoljivu želju da Boga što više spominje, hvali i voli, kakvu nikada do tada nije osetio. Ovo zato što tvoja ljubav prema onome ko ti je zahvalio za učinjeno dobro i još te za njega nagradio, a potom ti oprostio i nije ti uzeo za zlo, kada si prema Njemu pogrešio, mora biti višestruko veća, nego prema onome ko ti je na učinjeno dobro samo zahvalio. To potvrđuje svakodnevna stvarnost. Dakle, čovekovo verovanje posle pokajanja za grehe je nešto posebno.

*Zatim, da se čovek uveri u dobrotu svog Gospodara, tako što će da uvidi da je jedino On sposoban  da oprosti grehe. Božije opraštanje čovekovih greha je čista dobrota, jer i kad bi te zbog tvojih greha kaznio, opet bi bio pravedan i hvaljen. Međutim, On ti od Sebe oprašta, iz Svoje dobrote, a ne zato što si Njegov oprost nečim posebno zaslužio. Zato se u čoveku rađa još veća zahvalnost, ljubav, kajanje, radost i osećaj sreće. Sve je to rezultat spoznaje značenja Božijeg imena “Onaj koji oprašta”, jer sve što se čovek u ovo više uverava, sve više i iskrenije radi u veri svome Gospodaru, a to je najbolji dokaz njegove ljubavi i spoznaje.

*Osim toga, čovek, kroz ovo, sve više doteruje svoju poniznost, pokornost i poslušnost pred svojim Gospodarom i uviđa koliko od Njega zavisi. Ovo je posebno važno, ako se ima u vidu, da duša po svojoj prirodi hoće da i ona gospodari i da bi, kada bi kojim slučajem mogla, rekla isto što je rekao i faraon. Međutim, on je smogao pa to javno priznao, dok drugi ne mogu, pa to taje. Ono što dušu sputava da to ne može da učini, nije ništa drugo nego čovekovo robovanje koje ima četiri sledeća stepena:

Prvi stepen je zajednički za sva stvorenja. To je njihova poniznost i zavisnost od Uzvišenog Boga, jer su sva stvorenja i na nebesima i na Zemlji zavisna od Njega, a On nije zavisan ni od koga od njih.

Drugi stepen je poniznost u pokornosti i robovanju. To je dobrovoljno opredeljenje i odnosi se na one koji su Bogu pokorni i poslušni. Zato u njemu i leži srž robovanja.

Treći stepen je poniznost u ljubavi, jer je onaj ko voli sam po sebi ponizan. Iz toga proizilazi da je čovek ponizan u onoj meri u kojoj voljenog voli, kao što pesnik reče:

Kod onih koji vole, čak su i grobovi siromašni. Na njima je i zemlja drugačija nego na drugim

grobovima. Četvrti stepen je poniznost u gresima i prestupima.

Ako se kod čoveka nađu sva četiri navedena stepena, njegova poniznost i poslušnost prema Bogu je veća i potpunija, jer prema Njemu pokazuje više strahopoštovanja, ljubavi, pokajanja, pokornosti, zavisnosti i siromaštva.

*Kao što svaki uzrok podrazumeva i svoju posledicu, tako i Božija lepa imena podrazumevaju predmet očitovanja. Tako Njegova imena “Onaj koji čuje” i “Onaj koji vidi”, podrazumevaju i onoga (ili ono) koje učinjen predmetom slušanja ili gledanja, isto kao što i Njegovo ime “Onaj koji opskrbljuje”, podrazumeva onoga ko je opskrbljen ili kao što Njegovo ime “Milostivi” podrazumeva onoga kome se smilovao. Isti je slučaj i sa Božijim lepim imenima:  “Onaj koji mnogo oprašta”, “Onaj koji daje pomilovanje” i “Onaj koji prima pokajanje”, jer ona podrazumevaju onoga kome se oprašta, onoga kome se daje pomilovanje i onoga od koga se prima pokajanje. U svakom slučaju, nemoguće je ova imena i atribute lišiti objekta na kome se ispoljavaju, jer su to imena savršenstva i atributi uzvišenosti. Na to se ukazuje i u rečima Božijeg Poslanika, mir nad njim, od koga niko bolje ne poznaje Boga, nego što je on poznavao. On je, naime, rekao: “Tako mi Onoga u čijoj je ruci moj život, kada vi ne bi grešili, Bog bi dao da vi nestanete na Zemlji i, umesto vas, doveo druge ljude koji bi grešili i za oprost molili, pa bi im opraštao.'”

Pretpostavimo da u svetu potpuno nestane grešenja i neposlušnosti. Odmah se nameću pitanja: Kome bi se onda opraštalo? Kome bi se davalo pomilovanje? Od koga bi se primalo pokajanje? Prema kome bi se pokazivala milost?

Pretpostavimo, isto tako, da u svetu potpuno nestane siromaštva i da svi ljudi postanu zdravi i bogati. Opet se nameće pitanje: Šta bi onda bilo sa traženjem, moljenjem, skrušenim preklinjanjem, odazivanjem, dokazivanjem dobrote i milosti, te posebnim obasipanjem blagodatima i pokazivanjem darežljivosti?!

Neka je slavljen Onaj koji se Svojim stvorenjima na sve moguće načine predstavio:

da nevernik ostane nevernik posle očigledna dokaza, i da vernik ostane vernik posle očiglednog dokaza, – a Bog zaista sve čuje i sve zna. (Kur'an, poglavlje Plen, 42)

*Najveća tajna koja se rečima ne može izraziti, niti aluzijom pokazati, na koju, ne samo da, na sav glas i na očigled svedoka, poziva glasnik verovanja, već i srca najodabranijih robova koja su  posvedočila, pa su, zahvaljujući njoj, još bolje upoznala svoga Gospodara, još više Ga zavolela, s Njim se smirila, u želji da Ga spominju, potvrđujući Njegovu blagost, plemenitost i dobročinstvo, upoznavajući se sa tajnom robovanja i uveravajući se u istinitost Njegove božanstvenosti, su reči hadisa koji u svojim verodostojnim  zbirkama, preko Enesa b. Malika, Bog bio zadovoljan njime, beleže i Buharija i Muslim u kome Božiji Poslanik, mir nad njim, kaže: “Bog se više obraduje kada se neko od Njegovih robova Njemu pokaje, nego neko od vas ko na jahalici putuje kroz pustinju, pa mu ona pobegne odnevši na sebi svu njegovu i hranu i piće, pa se, izgubivši svaku nadu da će da je nađe, uputi prema drvetu i, skrhan očajom da će da nađe svoju jahalicu, legne u hlad, i dok je u takvom položaju, odjednom ugleda da ona stoji pored njega, pa je uhvati za uzdu i od prevelike radosti kaže: ‘Bože, Ti si moj rob, a ja sam Tvoj Gospodar!’ tj. zbuni se od silne radosti pa pogreši.”

Eto, kako je Verovesnik, mir nad njim, objasnio koliko Uzvišeni Gospodar voli pokajanje Svoga roba. Bog, zaista, voli one koji se često kaju i koji se mnogo čiste. Ta ljubav unosi radost kakva se samo može zamisliti. Ona je veća od radosti čoveka koji je pronašao izgubljeno sredstvo za preživljenje, koja će ga dovesti do kraja putovanja, nakon što je bio izgubio svaku nadu da će ih, zajedno sa svojom jahalicom, pronaći. Tako isto, i još više, Gospodar voli pokajanje Svoga roba kada Mu se pokaje, a rob se ne može ničemu više obradovati, nego kao kada nešto, što toliko voli, nakon što je izgubio, ponovo nađe i postane mu na dohvat ruke.

A šta, tek, misliš o nekome koga tako voliš, koga je zarobio neprijatelj, pa ti ne da da do njega dođeš, a još si siguran da će ga na najgore muke staviti i svakojakim patnjama podvrgnuti, pogotovo, ako si mu ti preči od njega samog, jer si ga ti podigao i odgojio?

Šta misliš, ako bi on jednoga dana umakao neprijatelju i iznenadio te, kada mu se najmanje nadaš, i to na tvome pragu, laskajući ti, nastojeći da zadobije tvoje zadovoljstvo i moleći za tvoju pomoć, padajući licem na zemlju pred tvojim pragom, kako bi se obradovao onome koga si za sebe odabrao, odgojio i više nego ikoga zavoleo?

Sve ovo, iako ga ti nisi ni rodio, ni stvorio, ni svojim blagodatima obasuo, za razliku od Boga koji je Svoga roba stvorio, dušu mu udahnuo, blagodatima ga Svojim obasuo i još hoće da mu sve to upotpuni, kako bi ih ovaj primio, pokazivao, na njima Mu zahvaljivao, zavolio svoga Gospodara, bio Mu pokoran i obožavao Ga, a Njegovom neprijatelju se suprotstavljao, mrzeo ga i prema njemu neposlušan bio.

U svemu tome pokajanje ima veliki uticaj. Zato je pokajanje jedno od, Uzvišenom Bogu, najdražih dela. Molimo Boga da nam omogući da Mu se iskreno pokajemo!

Iz knjige: Bistro more pobožnosti i suptilnosti

Check Also

Isusovo poreklo

Bilo bi normalno očekivati da pisari jevanđelja, kad govore o biografiji Isusa, koga smatraju Bogom …

Komentariši