Home / Biblija / Petnaest velikih korekcija u Bibliji

Petnaest velikih korekcija u Bibliji

1. Iskrivljavanja po pitanju dužine života velikana pre potopa:

U knjizi Postanje (5:1-32) određuje se vremenski period koji je protekao od stvaranja Adama do Nojevog, neka je mir na njih, potopa, kao i starost velikana koji su živeli između njih dvojice. Pa da vidimo koliko je trajao taj period? Prema samirijskom Starom zavetu od stvaranja Adama do potopa je 1307 godina; prema hebrejskoj 1656 godina, a prema grčkoj 2262 godine. Razlika između tri izdanja iste knjige je ogromna. Tri izdanja iste knjige, a ne slažu se. Oni se slažu jedino u tome da je Adam, neka je mir nad njim, umro u 930. godini života, Postanak (5:5), kao i u tome da je Noja, neka je mir na njega, imao 600 godina u vreme potopa, Postanak (7:6). Ako sada od vremena potopa 1307 g. oduzmemo onoliko godina koliko je Adam živeo tj. 930 g. to iznosi 377 g. Prema tome Adam je umro 377 godina pre potopa.

Sad od 600 g. koliko ih je imao Noja kada je nastupio potop oduzmimo 377 g. (pre potopa, tj. do vremena kada je umro Adam), i videćemo da je Noja prema ovoj računici iz samirijskog Starog zaveta živeo u vreme Adama 223 godine. Ovo mišljenje je u celosti neosnovano i poriču ga svi istoričari, a oprečno je i hebrejskom i grčkom Starom zavetu, jer, ako saberemo broj godina koliko ih je imao Adam kada je umro 930 sa 600 godina koliko ih je imao Noja u vreme potopa, dolazimo do broja 1530 g.

Prema računanju hebrejskog Starog zaveta 1656-1530 = 126; tj. Noja je rođen 126 godina nakon smrti Adama.

A prema onome što se navodi u grčkom Starom zavetu 2262-1530=732, tj. Noja je rođen 732 godine nakon smrti Adama.

Zbog velikog razilaženja između ove tri knjige, poznati jevrejski istoričar Josif, koga poštuju i svi hrišćani, ne oslanja se na tri pomenute knjige i daje prednost mišljenju da je od stvaranja Adama do potopa proteklo 2256 godina.

 

  1. Iskrivljivanje knjiga u pitanjima životne dobi velikana posle potopa:

U Postanku (11:10-26) su donošeni podaci o vremenskom periodu između Nojeva potopa i rođenja Avrama, neka je mir na njih, kao i koliko je koji velikan u tome vremenu živeo. Tako je dužina perioda između potopa i rođenja Avrama prema hebrejskom Starom zavetu 292 godine, samirijskom 942 godine, a prema grčkom 1072 godine. Uočava se ogromno neslaganje između ove tri knjige. Jedino se slažu u tome da je Noja živeo posle potopa 350 godina, Postanak (9:28).

I ako od 350 godina koliko je Noja živeo posle potopa oduzmemo 292 godine tj. broj godina od potopa do Avramovog rođenja, videćemo da je Avram prema hebrejskom Starom zavetu, u vreme Noja, živio 58 godina. Naravno, ovo je neistina i sa ovim se ne slaže niko od istoričara a to osporavaju i samirijski i grčki Stari zavet.

Samirijski Stari zavet nam donosi sledeći račun: 942-350=592, tj. Avram se rodio 592 godine posle Nojeve smrti.

Dok grčki Stari zavet ima treći račun: 1072-350=722, tj. Avram se rodio 722 godine posle Nojeve smrti.

Zbog ovako velikih razilaženja između tri verzije jedne iste knjige jevrejski istoričar Josif, koga cene i mnogi hrišćani, se ne oslanja na pomenute knjige i pribegava mišljenju da su od Nojevog potopa do Avramovog rođenja protekle 993 godine.

Henri i Skot, u svome komentaru Biblije, navode izjavu Ekstajna : “Jevreji su 130. godine izvitoperili hebrejsku verziju Knjige izmenivši mesta koja govore o tome koliko su živeli velikani pre i posle potopa, kako bi prevod Knjige na grčki jezik osvanuo neverodostojan. Uradili su to za inat hrišćanima koji su tada više cenili grčku verziju Knjige nego jevrejsku.

Horo u svome komentaru navodi da je Hales jakim dokazima utvrdio izopačivanje hebrejske verzije Knjige, a Kenisot je utvrdio da su Jevreji svoju Knjigu iskrivljivali namerno.

Dakle, priznavanje namernih korekcija u istorijskim knjigama, dodavanjem ili oduzimanjem od njihovih sadržaja, je jedino objašnjenje i izlaz kome su pribegli komentatori i istraživači Svete knjige. A na to ih je navelo slepo sleđenje vlastite sekte i lični prohtevi.

 

  1. Promena imena brda odabranog za podizanje kamena:

U hebrejskom primerku knjige Ponovljeni zakon (27:4) piše:

I kad pređeš preko Jordana u zemlju koju ti daje Gospod Bog tvoj, podigni sebi kamenje veliko i namaži ga krečom.

Ova misao je u samirijskoj veziji Starog zaveta formulisana ovako:

Kada budete prešli preko Jordana, podignućete na brdu Gerizimi ta kamenja nova, koje vam ja danas savetujem da podignete, i omalterišite ih malterom.“

Iz knjige Ponovljeni zakon (27:12-13 i 11:29) se razume da se brda Gerirzim i Evel nalaze jedno nasuprot drugoga u Napolisu u Palestini. Taj tekst u Ponovljenom zakonu (11:29) glasi:

I kad te uvede Gospod Bog tvoj u zemlju u koju ideš da je naslediš, tada izreci blagoslov onaj na gori Garizinu, a prokletstvo na gori Evalu.

Između jevreja hebrejskog i jevreja samirijskog porekla, u prastara vremena pa i danas, se vode žučne polemike i postoje poznate razmirice po pitanju imena blagoslovljenog brda na kome je Mojsije podigao kamen. Svaka strana optužuje onu drugu za iskrivljivanje Starog zaveta promenom imena brda. Protestantski se istraživači i komentatori u tome i danas spore. Jedni tvrde da je tačna samirijska, a drugi hebrejska verzija. Prema Adamu Klarku i Keniju bliža je istini samirijska verzija, zato što su jevreji hebrejskog porekla ovaj tekst namerno izmenili i to iz neprijateljstva prema jevrejima samirijskog porekla koji brdo Garizim smatraju čistim i svetim, jer je bogato izvorima, rastinjem i parkovima, pa mu u potpunosti odgovara izraz “blagoslovljeno”. A što se tiče brda Eval, ono je kamenito, na njemu nema rastinja, i sasvim mu odgovara naziv “prokleto”. Istaknuti poznavaoci hrišćanstva i na ovom mestu priznaju iskrivljavanje hebrejske verzije Starog zaveta.

 

  1. Korekcija u imenu kraljevine:

U hebrejskom primerku Druge knjige Dnevnika (28:19) se kaže:

Jer Gospod obaraše Judu s Ahaza cara Izrailjevog, jer odvuče Judu da grdno greši Gospodu.

Reč “Izrailjevog” je, u to nema sumnje, pogrešna. Ahaz je kralj Jude – Južne Kraljevine čija je prestolnica Izrael, a ne kralj Severne Kraljevine čija je prestolnica Napolis. Ispravno je staviti reč Juda na mesto reči Izrael. Tako stoji i u grčkoj i latinskoj verziji Knjige: “Jer Jahve ponizi Judu zbog Ahaza kralja Jude…” Hebrejska knjiga je, dakle, na ovome mestu prepravljena.

 

  1. Smetenost i kolebanje između negacije i potvrde:

U hebrejskim Psalmima (105:28) stoji:

Pusti mrak i zamrači, i ne protiviše se reči Njegovoj.

A ova rečenica u grčkim Psalmima glasi ovako:

I oni se usprotiviše reči Njegovoj.

I tako u hebrejskim Psalmima imamo demantovanje protivljenja a u grčkim njegovu potvrdu, tako da se, sigurno u jednoj od njih nalazi greška, što su i njihovi učenjaci priznali. Pokušavali su razlučiti istinu od laži, međutim, grešku nisu uspeli definisati. Henri i Skot navode u svome komentaru da su istraživanja o tom protivrečju potrajala veoma dugo i da se greška desila dodavanjem ili ispuštanjem jednog slova.

  1. Dokaz da je današnji Stari zavet (Tora) pisan posle Mojsija:

U knjizi Postanak (36:31) se navodi:

A ovo su carevi koji carovaše u zemlji edomskoj pre nego se zacari car nad sinovima Izrailjevim.

Zatim slede rečenice u kojima se pominju imena edomskih careva koji su vladali pre prvog izraelskog cara Šaula, kojeg je nasledio David a pre njih su Izraelom vladale sudije. Ovi odlomci iz knjige Postanak (36:31-39) se u istoj formi nalaze i u Prvoj knjizi Dnevnika (1:43-50) i njihova saglasnost s Prvom knjigom Dnevnika je očigledna, jer oni jasno ukazuju na to da je njihov autor živeo nakon vladavine Izraelaca u Palestini. Njihov prvi car je bio Šaul, a to je bilo 356 godina nakon Mojsije. Nema nikakve osnove da ove reči budu sastavnim delom prve  knjige Starog zaveta Postanak. Pa kako je, onda, mogla ući u njen osnovni tekst?!

Tačan je sud Adama Klarka koji kaže da ovo uopšte nisu reči Mojsija, nego su, zapravo, komentar pisan ispod teksta nekih verzija knjige Postanak. Prenosioc teksta je smatrao da se radi o osnovnom tekstu, pa ih je uneo u njega.

Ovaj komentator otvoreno priznaje da ovih devet pasusa ne pripadaju Starom zavetu, već su pridodati osnovnom tekstu jednog od njegovih izdanja. Zatim je taj dodatak ušao u sve kasnije verzije Knjige. Eto iz ovog njegovog priznanja saznajemo da su njihove knjige bile izložene iskrivljivanju i korigovanju umetanjem stranog teksta.

 

  1. Korekcija dodavanjem reči “do današnjeg dana “:

U knjizi Ponovljeni zakon (3:14) se kaže:

Jair sin Manasijin uze sav kraj argovski do međe gesurske i mahatske; i prozva Vasansku svojim imenom: sela Jairova do današnjeg dana.

Čitav ovaj odlomak nije Mojsijev govor. Onaj ko ga je izrekao je posigurno živeo mnogo vremena nakon Jaira sina Manasijina. Na to ukazuju njegove reči “… i prozva Vasansku svojim imenom: sela Jairova do današnjeg dana“. A ovakvi izrazi se koriste samo za davno prošlo vreme.

Horn je kategorički osporio mogućnost da su ova dva odlomka (navedeni pod brojem 6 i 7) reči Mojsija, jer odlomak (36:31) pomenut u knjizi Postanak ukazuje na to da je njegov autor živeo posle osnivanja jevrejske države u Palestini, a drugi odlomak upućuje na zaključak da je taj autor živeo posle dolaska jevreja u Palestinu. Oba vremenska perioda su posle Mojsija. Ova dva odlomka nisu beznačajna, naprotiv oni su teški teret osnovnom tekstu knjige, jer da je Mojsije autor knjige Ponovljeni zakon ne bi rekao: “do dana današnjeg”. Horn smatra da je ove reči, nekoliko vekova nakon Mojsija, dopisao neki od autora, ispod teksta, kako bi se znalo da ime koje je tome mestu dao Jair postoji i danas. Zatim je, u kasnijim izdanjima, ovaj kratki komentar ušao u osnovni tekst. Onaj ko sumnja u reči Horna neka pogleda grčku verziju, pa će se uveriti da se pridodate reči koje nalazimo u osnovnom tekstu nekih izdanja nalaze u nekim drugim izdanjima, ali kao komentar ispod teksta. Hom priznaje da su komentatori ispod teksta u osnovni tekst Knjige ubačeni nekoliko vekova posle Mojsija, da bi kasnije postali njenim sastavnim delom. Potom su se raširili u poznim knjigama. Treba li jačeg dokaza da su njihove knjige bile izložene iskrivljivanju?

Zato sakupljači Komentara Henri i Skot kažu da su umetnute reči poput ovih, koje je neko od autora uneo u osnovni tekst Knjige posle Mojsija, bile ostavljene da se ne bi uneo nered u sadržaj Knjige.

Ceo navedeni odlomak se ne može pripisati Mojsiju. Isti slučaj je i sa rečenicom u knjizi Brojevi (32:41):

I Jair, sin Manasijin otide i uze sela njihova i prozva ih sela Jairova.

Međutim, otvorimo li Prvu knjigu Dnevnika (2:22), suočićemo se sa iskrivljivanjem drugačije prirode. Saznaćemo da Jair, u stvari, nije sin Manasijin nego Seguvov:

A Seguv rodi Jaira, koji imaše dvadeset i tri grada u zemlji galadskoj.

Tako se greška u imenu njegovog oca desila u jednoj od navedenih knjiga Brojevi i Ponovljeni zakon, (a već je utvrđeno da su one, u stvari, umetnute u tekst nakon Mojsija) ili pak, u Prvoj knjizi Dnevnika.

Stoga autori “Rečnika Svete knjige”, Štampanog u Americi, Engleskoj i Indiji kažu: “Neke rečenice Pet Mojsijevih knjiga” jasno ukazuju da nisu reči Mojsijeve. U njima postoje izrazi koji ne odgovaraju njegovom stilu i njegovom načinu govora.” Zatim su priznali da nisu u stanju utvrditi ko je ove rečenice pridodao.

Sakupljači Komentara Henri i Skot kažu da se reči „do dana današnjeg“ nalaze u većini knjiga Starog zaveta. Presudili su da je svaka rečenica slična ovoj, pridodata i dopisana rukama autora. Iz knjige Jošua (Isusa Navina) su naveli osam odlomaka da posluže kao primer tome. Daljnja pretraga i detaljno nabrajanje sličnih navoda u ostalim knjigama Starog zaveta bi potrajala.

 

  1. Izvitoperavanje dodavanjem predgovora nekim poglavljima:

Ko pomno iščita početak knjige Ponovljeni zakon (1:1-5) sa sigurnošću zna da tih pet odlomaka nisu Mojsijeve reči, jer pisac o Mojsiju govori u trećem licu. Npr.:

“(1) … ovo su reči koje govori Mojsije svemu Izrailju... (3) …Mojsije kaza sinovima Izrailjevim sve što mu je Bog zapovedio da kaže. (5) S one strane Jordana u zemlji moavskoj poče Mojsije kazivati ovaj zakon govoreći…”

Adam Klark je potvrdio da su ove rečenice pridodate kao predgovor Ponovljenom zakonu i da 34. poglavlje knjige Ponovljeni zakon nije govor Mojsijev. Njegov govor se završava sa 33. poglavljem i nije dopušteno tvrditi da je Mojsije napisao ovo poglavlje. To je daleko od istine. Adam Klark tvrdi da je 34. poglavlje bilo poglavlje Jošuine Knjige. Mnogi komentatori tvrde da je ovo poglavlje napisalo sedamdeset duhovnih vođa, nakon Mojsijeve smrti i da je ono bilo prvim poglavljem Jošuine Knjige da bi kasnije bilo svrstano u knjigu Ponovljeni zakon.

Ali, za ovu konstataciju ne postoji dokaz. Sakupljači Davolijevog i Rodžmentovog i Henrijeva – Skotovog komentara kažu: “Ovo poglavlje je dodao Jošua, Samuil ili Jezdra ili neka druga nepoznata osoba, a možda i nakon Izrailjevog povratka iz vavilonskog ropstva.”

Pogledaj koliko ima sumnji i kolebljivosti u njihovim rečima!

U sledećim redovima navodimo odlomke iz 34. poglavlja knjige Ponovljeni zakon:

(1) Tada iziđe Mojsije iz polja moavskog na goru Nava, na vrh Fazge, koja je prema Jerihonu; i pokaza mu Gospod svu zemlju od Galada do Dana; (4) I reče mu Gospod: Ovo je zemlja, za koju sam se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu govoreći: Semenu tvom daću je. Pokazah ti da je vidiš očima svojim, ali u nju nećeš ući. (5) I umre onde Mojsije, sluga Gospodnji u zemlji moavskoj po reči Gospodnjoj. (6) A pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji moavskoj prema Vet -Fegoru; i niko ne dozna za grob njegov do današnjeg dana. (7) I beše Mojsiju sto i dvadeset godina kad umre, i ne behu potamnele oči njegove niti ga snaga izdala. 8) I plakaše sinovi Izrailjevi za Mojsijem u polju moavskom trideset dana; i prođoše plačni dani žalosti za Mojsijem. (10) Ali ne usta više prorok u Izrailju kao Mojsije, kog Gospod pozna licem k licu…“

Pa zar da nebeska Knjiga objavljena Mojsiju, neka je mir na njega, sadrži opis njegove smrti, pokopa, naricanja za njim, brisanje svakog traga njegovom grobu sve do danas i odbijanje mogućnosti da se pojavi njemu ravan prorok?!

Mi muslimani čvrsto verujemo da 34. poglavlje Ponovljenog zakona kojim se završava pet Mojsijevih Knjiga nije njegovo delo. I ne samo to, nego osnovano tvrdimo da ni jedno delo od pet Knjiga koje se pripisuju Mojsiju, neka je mir na njega, nije on napisao, i nije ih dozvoljeno njemu pripisivati. Sve ove nesuglasice, pogreške i iskrivljivanja su naši neoborivi dokazi. Nebeska Knjiga objavljena verovesniku ne može sadržavati ovakve greške. To je vređanje, blaćenje i potvaranje verovesnika. A i deo sledbenika Knjige (jevreji i hrišćani) se, takođe, slaže s onim što smo izneli i prihvata navedene dokaze.

 

  1. Iskrivljivanje radi potpore trojstva:

U nekim izdanjima Prve Jovanove Poslanice (5:7-8) stoji:

(7) Jer je troje što svedoči na nebu: Otac, Reč, i Sveti Duh; i ovo je troje jedno. (8) I troje je što svedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i troje je zajedno.

Njihovi učenjaci kažu da je ova misao prvobitno glasila ovako:

Oni koji svedoče su troje: Duh, voda i krv, i ovo troje je u jednome.

Ovo je tekst izdanja iz 1865. g. i u njemu nema u zagradi navedenih reči.

A u izdanju iz 1825/1826. godine stoji ovako:

 Jer je troje što svedoči: Duh, voda i krv; i ovo troje se ujedinjuje u jednome.“

Dva teksta su slična pa su oni koji veruju u trojstvo dodali u osnovni tekst sledeće reči: “(na nebu su troje: Otac, Reč i Duh Sveti i ovo troje su jedno, a i na Zemlji svedoče)”. Međutim, ova rečenica je danas temelj učenja o trojstvu i pored toga što se zna da je posigurno naknadno unešena u osnovni tekst, što su potvrdili i mnogi hrišćanski istraživači, izjavljujući da je treba izbaciti iz Knjige. U tome se ističu: Krisbah, Sulz, Horn, Adem Klark i skupljači Hernijeva i Skotova komentara.

A što se tiče Ekstajna, najpoznatijeg hršćanskog učenjaka četvrtog veka, a koji je i danas autoritet sledbenika trojstva, on je vodio dijalog sa strankom Irin koja odbacuje učenje o trojstvu. Napisao je deset pisama u kojima komentariše Prvu Jovanovu Poslanicu, a da ni jedanput nije naveo pomenutu rečenicu, niti ju je uzeo kao dokaz protiv negatora trojstva, nego je neubedljivo pokušao potkrepiti ideju o trojstvu tako što je u fusnoti prokomentarisao da se pod rečju “voda” misli na Oca, rečju “krv” na Sina, a rečju “Duh” na Duha Svetoga, i to je njegov najveći korak i istup. A da je ova rečenica u to vreme bila sastavnim delom Poslanice, naveo bi je kao dokaz u svojim pismima polemišući sa poricateljima trojstva. Međutim, zagovornici trojstva, posle Ekstajna, su iskoristili taj njegov čudni komentar i na temelju njega izmislili ovu, za svoje krivoverstvo, korisnu potporu. Zatim su je uneli u osnovni tekst Prve Jovanove Poslanice.

U poznatom dijalogu koji se vodio u Indiji 1854. g.n.e, između autora Rahmetullah El- Kiranija s jedne strane i sveštenika doktora Fondera i Ferenha s druge strane, ta dvojica sveštnika su priznali da je ova rečenica umetnuta. Takođe su priznali sedam drugih izmena.

Studirajući ovu rečenicu, Horn je o njoj napisao 12 stranica. Sakupljači Henrijeva i Skotova komentara su tu studiju doneli u skraćenom obliku, navodeći sledeće dokaze za lažnost ovih reči:

  1. One ne postoje ni u jednom grčkom izdanju napisanom pre šesnaestog veka.
  2. Ne postoje u štampanim primercima koji su naučno obrađeni i studiozno pripremani u prvo vreme.
  3. Nema ih ni u većini starih latinskih izdanja kao ni u starim prevodima na ostale jezike, izuzev latinskog.
  4. Nijedan od prethodnika i crkvenih istoričara se nije oslanjao na ovu rečenicu.
  5. Većina prvaka protestantske sekte i obnovitelja njihove vere su ovu rečenicu izbacili iz teksta, a samo mali deo njih ju je obeležio znakom sumnje.

Navedeni dokazi jasno ukazuju da su hrišćani svoje Knjige namerno prepravljali i iskrivljivali kada su u tome videli vlastitu korist i trijumf svog verovanja. Korigovanju Knjige su bila vrata širom otvorena pre izuma štamparije, ali je čudno da se ona nisu zabravila njenim izumom, nego se iskrivljivanje i dalje nastavlja. Osnivač protestantizma i njegov prvi vođa Luter je preveo Svetu knjigu na nemački jezik kako bi bila od koristi njegovim sledbenicima. Taj prevod je štampan, nekoliko puta, za vreme njegovog života. U tim izdanjima nema ranije pomenute, umetnute rečenice. Zadnje izdanje, za vreme njegovog života, je izašlo 1546. g, a u predgovoru tog štampanog izdanja Luter je oporučio da niko ne menja njegov prevod. Međutim, po običaju sledbenik brzo je zaboravljena i prekršena njegova oporuka. I nije proteklo ni trideset godina od smrti njihovog vođe, a građani Frankfurta u Nemačkoj 1574. g. su ponovo štampali njegov prevod Knjige i u njega dodali ovu lažnu rečenicu. Nakon toga su je, u nekoliko narednih izdanja, ponovo izbacili bojeći se za vlastiti ugled. Godine 1596. i 1599. ponovo štampaju Luterov prevod Knjige u Vitnbergu i dopisuju ovu rečenicu, a 1596. g. su ih u tome sledili i stanovnici Hamburga. Izdavači Knjige u Vitenbergu su se bojali različitih izdanja jedne iste Knjige pa su tu rečenicu iz novog izdanja ponovo izbacili. Sledbenici Lutera nisu bili zadovoljni ovom neodlučnošću pa su zauzeli jedinstven stav: da rečenicu treba uneti u sva naredna izdanja i time su iznova prekršili oporuku svoga vođe! Pa kako, onda, očekivati da osude mali broj prepisivača koji su, pre izuma štamparije, samovoljno prepravljali izdanja Knjige kada isto to rade i oni, nakon ovolikog mnoštva štamparija?!

Takođe, i poznati naučnik Isak Njutn, u pismu od pedeset stranica, tvrdi da je ova rečenica, a i neke druge, izmišljena i lažna.

Ta rečenica je, u izdanjima iz 1865. i 1983. godine, stavljena između dve velike polumesečaste zagrade. Njen tekst je glasio:

“Jer oni što svedoče (na nebu su troje: Otac, Reč i Duh sveti i ovo troje je jedno, a i oni koji svedoče na Zemlji) su troje: Duh, voda i krv; i ovo troje je u jednome. “

Izdavači i lektori ta dva izdanja su na prvoj stranici napisali: “Reči i rečenice koje ne postoje u starim, najverodostojnijim izdanjima stavljene su u polumesečaste zagrade”.

Međutim, ista rečenica opet nije pomenuta u fatinskoj verziji Novog zaveta kojeg je, 1982. g. izdala katolička štamparija “Darul-Mašrik” u Bejrutu, kao što nije pomenuta ni u izdanju Slobodne štamparije u Bejrutu 1983. g. pod nadzorom Džan Avna.

 

  1. Korekcija s ciljem dokazivanja da je Isus sin Božiji:

U Delima Apostola (8:37) se kaže:

A Filip mu reče: Ako veruješ od svega srca svog, možeš. A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji.

Rečenicu: „A on odgovarajući reče: Verujem da je Isus Hristos Sin Božji“, je izmislio i dodao neko od zagovornika trojstva, a s tim, da je ova rečenica potvora i laž, slažu se i učenjaci Krisbah i Šulc.

 

  1. Korekcija opisa bludnog čina Rubena s očevom inočom:

U hebrejskoj verziji Postanka (35:22) se navodi:

I kad Izrailj živeše u onoj zemlji, otide Ruvim i leže s Valom inočom oca svog. I to doču Izrailj. A imaše Jakov dvanaest sinova.

Ovaj tekst je, bez sumnje, prepravljen, a i sami jevreji su priznali da mu nešto nedostaje. Sakupljači Henrijevog i Skotovog komentara su rekli sledeće: “Jevreji su priznali da su ove misli krnjave, pa su ih preneli iz grčkog jezika ovako, a bio je u njegovim (Izrailjevim) očima ružan (pokuđen).”

Zašto su hebrejski jevreji ove reči izbacili iz svojih Knjiga?!

 

  1. Korigovanje čina krađe pehara:

U hebrejskoj verziji Postanka (44:5) piše:

Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar?

Ovaj tekst je izmenjen. Nepotpun je, u to nema sumnje. Komentator Horsli je to potvrdio i naredio da se misao dopuni prema grčkoj verziji, pa je nakon ispravke misao ovako glasila: “Zašto ste ukrali moju čašu? Ovo nije ona iz koje pije moj gospodar …?”

 

  1. Korigovanje izbicivanjem imena Marije kćeri Amramove, sestre Mojsijeve:

Hebrejska verzija knjige Izlazak (6:20) kaže:

A Amram se oženi Johavedom i ona mu rodi Arona i Mojsija. A požive Amram sto i trideset i sedam godina.

Korigovanje izbacivanjem teksta, ovde je očito ako rečenicu uporedimo sa samirijskom verzijom. A u grčkoj verziji stoji ovako:

“… i ona mu rodi Arona i Mojsija i Mariju sestru im.

Adam Klark veli: “Većina israživača smatra da su reči: ‘i Mariju sestru im’, bile prisutne u hebrejskom tekstu.”

To znači da su ih hebrejski jevreji izbacili za inat Samirijama koji su se oslanjali na samirijski Stari zavet ili hrišćanima koji su sledili grčki Stari zavet.

Iz teksta se, takođe, razume da je Amram sin Katov sin Levijev oženio Johavedu, kćerku Levijevu, tj. tetku po ocu (očevu sestru). U ovom kontekstu, reč “tetka” pominje se:

–           U samirijskom i ibrijskom Starom zavetu;

–           U njegovim prevodima na arapskom jeziku iz 1811, 1865, 1970. i 1983. godine;

–           U persijskim izdanjima iz 1839, 1845. i 1856. godine;

–           Kao i u indijskim izdanjima iz 1822, 1829. i 1842. Godine, a s obzirom da je brak sa tetkom zabranjen po Starom zavetu, što se vidi iz Levitka (18:12 i 20:19), prilikom štampanja arapskog prevoda, u vreme pape Erbanijusa (umro 1644. godine) reč “tetka” je zamenjena sa rečju bratučeda, pa je tekst nakon toga glasio ovako: „A Amram se oženi Johavedom bratučedom svojom“. Zaključak je jasan i na ovome mestu su izmenili tekst svojih Knjiga.

 

  1. Korigovanje Psalama dopunjavanjem ili dokidanjem:

Između trećeg i četrvtog odlomka četrnaestog Psalma latinske, arapske i vatikanske (jedna od grčkih verzija) verzije Knjige, postoje sledeće rečenice:

“Grob otvoren grlo je njihovo, jezikom se svojim za prevare služe, i jed gujin je pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i gorčine, brze su im noge da krv proliju, pustoš je i rasap na stazama njihovim. Puta mira ne poznaju, nema straha od Boga pred očima njihovim“.

Ovih stihova nema u hebrejskoj verziji, ali se nalaze u Pavlovoj poslanici Rimljanima (3:13-18). Korigovanje je očito. Pitanje je samo da li su ove stihove izbrisali jevreji iz hebrejske verzije za inat hrišćanima koji koriste grčki prevod ili su ih hrišćani umetnuli podupirući njima učenje Pavla u pomenutim verzijama. Dakle, iskrivljivanje se, uistinu, desilo u jednoj od verzija knjige, dodavanjem ili dokidanjem.

 

  1. Korigovanje Lukinog Jevanđelja dokidanjem:

U Jevanđelju po Luki (21:32-34) stoji:

(32) Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. (33) Nebo i zemlja proći će, a reči moje neće proći. (34) Ali se čuvajte da kako vaša srca ne otežaju žderanjem i pijanstvom i brigama ovog sveta, i da vam ovaj dan ne dođe iznenada.

Horn je rekao: “U Jevanđelju po Luki, između trideset treće i trideset četvrte rečenice, nedostaje čitava rečenica. Svi komentatori i istraživači su pred tom manjkavošću zatvarali oči, sve dok istraživač Hales nije ukazao na to. Horn se odvažio i naredio da se u Jevanđelje po Luki doda rečenica iz Markovog i Matejevog Jevanđelja, kako bi sva tri bila u saglasnosti.

Da bi se lakše uočilo namerno korigovanje izbacivanjem teksta iz Jevanđelja po Luki, evo navoda iz dva druga Jevanđelja:

Jevanđelje po Mateju (24:34-36):

(34) Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. (35) Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći. (36) A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam.

Jevanđelje po Marku (13:30-32):

(30) Zaista vam kažem da ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude. (31) Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći. (32) A o danu tom ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni Sin, do Otac.

I tako je, rečenicu koja je izbačena iz Lukinog Jevanđelja, a koja se još uvek nalazi u Jevanđelju po Mateju (24:36); i u Jevanđelju po Marku (13:32), dužnost vratiti na njeno mesto i u Lukino Jevanđelje, nakon priznanja Horna i Halesa.

 

  1. Korekcije zbog međusobnog inata između jevreja i hrišćana:

U Jevanđelju po Mateju (2:23) stoji:

I došavši onamo, namesti se u gradu koji se zove Nazaret, da se zbude kao što su kazali proroci da će se Nazarećanin nazvati.

Reči: „da se zbude kao što su kazali proroci da će se Nazarećanin nazvati“, spadaju u poznate greške ovog Jevanđelja, jer ovih reči nema ni u jednoj knjizi koja se pripisuje verovesnicima. Ove su reči uneli hrišćani za inat jevrejima, što predstavlja iskrivljivanje dodavanjem, ili su ih pak, jevreji izbacili iz svojih knjiga za inat hrišćanima, što predstavlja iskrivljivanje dokidanjem.

Istraživač Črysostom kao i katolički učenjaci veruju da su ove reči bile sastavnim delom verovesničkih knjiga, ali su te knjige zagubili jevreji iz nemara i odsustva čvrste vere. Jedne su pocepali, a druge spalili.

A kada su uvideli da su ih apostoli ozbiljno prigrlili i uzeli dokazom za svoje verovanje neke od njih su namerno zagubili kako bi opovrgli verovesništvo Isusa. To se saznaje iz njihovog spaljivanja knjiga iz kojih je građu prenosio Matej.

Džasten je u dijalogu sa jevrejem Tarifunom rekao: “Jevreji su mnoge knjige preinačili i izbacili ih iz Starog zaveta, kako bi postalo vidno da je Novi zavet u kontradikciji sa Starim zavetom.” Ovo pokazuje, kako je u stara vremena prepravljanje bilo lako. Jasno je kako su s lica zemlje iščezle i zauvek nestale mnoge knjige iz inata jednih prema drugima?! A ima li većeg falsifikovanja od toga da njihove frakcije namerno i iz ličnih prohteva unište nebeske knjige.

Kada su jevreji preinačavali svoje knjige da bi osporili poslaničku misiju Isusa, a hrišćani da bi utvrdili učenje o trojstvu, božanskoj prirodi Isusa, ili njegovom poslanstvu, onda nije čudno što su iskrivljivali radosne vesti koje ukazuju na poslanstvo Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir na njega.

Naprotiv, oni u tome prednjače. Preinačavali su i još uvek preinačuju svaku reč korisnu za muslimane.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ –

 

 

Check Also

Nažalost, možemo naći 16 velikih protivrečnosti u Bibliji!

Dokazi da Biblija u sebi sadrži protivrečnosti, greške i iskrivljivanja: Neslaganja u imenima i broju …

Komentariši