Home / Tekst / Napoleon I. Bonaparte: “Arabija je bila idolopoklonička kada je Muhammed, sedam vekova nakon Isusa Hrista, uveo veru u Boga Abrahamovog, Ismailovog, Mojsijevog i Isusovog.‘”

Napoleon I. Bonaparte: “Arabija je bila idolopoklonička kada je Muhammed, sedam vekova nakon Isusa Hrista, uveo veru u Boga Abrahamovog, Ismailovog, Mojsijevog i Isusovog.‘”

Napoleon I. Bonaparte (1769–1821) Bio je general u Francuskoj revoluciji i kao vođa bio je prvi konzul Francuske republike od 1799. do 1804. godine i car Francuske i kralj Italije od 1804. do 1814., i onda ponovo na kratko od 20. marta do 22. juna 1815. godine. Tokom prve decenije 19. veka, zaratio je sa skoro svakom važnijom evropskom silom, dominirajući kontinentalnom Evropom. „Napoleonov blagonaklonski pristup prema Islamu dobro je dokumentovan. Poznato je da se on divio Muhammedu, čak je i naučio napamet nekoliko sura (poglavlja) iz Kur’ana. Njegov odnos prema hrišćanstvu odnos je praktičnog državnika, religija je bila korisna sve dok je to umirujuće za društvo, ali i opasna ako vodi ka fanatizmu. Njegovo iskreno neverovanje u Trojstvo, izazvalo je kod njega monoteistički stav, koji očigledno nije daleko od Islama.”[1]U martu 1798. godine, Napoleon je predložio vojnu ekspediciju da bi se zauzeo Egipat koji je tada bio provincija Otomanskoga carstva. O njegovom boravku u Egiptu istoričari su naširoko pisali i sporili se koliko su njegove kontroverzne izjave u kojima je iskazivao simpatije prema Islamu i poslaniku Muhammedu,    alejhi selam, bile plod iskrenosti ili vojna taktika za pridobijanje stanovnika. Američki istoričar Van Kol (Juan Cole), u svojoj knjizi Napoleon`s Egypt, Inva- ding the middle east (Napoleonov Egipat, invazija na Bliski istok) navodi:

„Nasuprot tome, Bonapartino divljenje poslaniku Muhammedu bilo je istinsko. On je napisao u svojim memoarima: ’Arabija je bila idolopoklonička kada je Muhammed, sedam vekova nakon Isusa Hrista, uveo veru u Boga Abrahamovog, Ismailovog, Mojsijevog i Isusovog.‘”[2]

Takođe, u svojim memoarima, Napoleon je o poslaniku Muhammedu, alejhi selam, napisao:

„Muhammed je bio princ; on je okupio svoje sunarodnike oko sebe. U samo nekoliko godina, njegovi muslimani osvojili su polovinu sveta. On je izbavio mnogo duša od obožavanja lažnih bogova, porušio je više kipova i porušio je više paganskih hramova za petnaest godina, nego što su sledbenici Mojsija i Isusa za petnaest vekova.”[3]

Van Kol navodi jedno od Napoleonovih pisama iz koga imamo prilike da vidimo njegovo razmišljanje o Kur’anu:

„Napisao je pismo 28. avgusta vodećem muslimanskom svešteniku u Aleksandriji, učenjaku Al-Masriju… Izrazio je nadu da će se uskoro sresti sa ’svim mudrim i učenim ljudima u zemlji‘ kako bi se uspostavio ’jedinstveni poredak koji će se temeljiti na načelima Kur’ana, koji su jedini istiniti i koji su jedino u mogućnosti da osiguraju dobrobit ljudima.‘”[4]

Svojih zadnjih šest godina života, Napoleon Bonaparta je proveo zatvoren i prognan pod britanskim nadzorom na ostrvu Sv. Helena gde je i umro kontroverznom smrću. Kako bismo osvetlili Napoleonove motive u Egiptu, moramo se vratiti na naknadni period njegovog života, u doba njegovog izgnanstva i zatočeništva na ostrvu Sv. Helena. Naime, Napoleonov prijatelj i general Baron Gourgaud, napisao je knjigu Talks of Napoleon at st. Helena with general baron Gourgaud (Razgovori Napoleona na Sv. Heleni sa generalom baronom Gourgaudom) u kojoj je izneo razgovore sa zatočenim Napoleonom na ostrvu Sv. Helena. U toj knjizi general Gaurgaud navodi:

„Jednog dana, u maju 1817., njegovo Veličanstvo mi je reklo…

’Nakon Bedra[5]smatramo Muhammeda herojem! Čovek može biti samo čovek, ali ponekad i kao čovek može postići velike stvari. On je često kao varnica među zapaljivim materijalom. U njegovo vreme njegova vera je za deset godina osvojila pola poznatog sveta, dok je hrišćanstvu trebalo tri veka da se čvrsto uspostavi.‘”[6]

Zatim citira Napoleona:

„Islamska je vera najbolja od svih. U Egiptu bi me učenjaci jako postideli pitajući me šta mislimo kad kažemo ’sin božiji‘. Ako imamo tri boga, onda moramo biti mnogobožci.”[7]

Takođe, navodi Napoleonove reči:

„Tako su ljudi nametnuli da je Isus sin Božiji, a ipak je Davidov potomak. Najviše mi se sviđa Muhammedova vera. U njoj je mnogo manje neverovatnih stvari nego u našoj. Turci hrišćane zovu idolopoklonicima.”[8]

[1]www.napoleon.org/en/reading_room/articles/files/napoleon_egypt.asp

[2]  Juan Cole, Napoleon`s Egypt, Invading the middle east, Palgrave Macmillan, New York, 2007. str. 129.

[3] Isto, str. 130.

[4] Isto, str. 130.

[5] Bitka na Bedru je prva i najveća bitka i pobeda u istoriji Islama.  Bitka se odigrala 2. godine po Hidžri (623. godine po Isau, mir nad njim.).  U toj bici je 313. muslimana, koji su sa sobom imali samo dva konja i 70 kamila, pobedilo 1.000 boraca Mekkanskih mnogobožaca, koji su sa sobom imali stotinu konja i 700 kamila.

[6] Talks of Napoleon at st. Helena with general baron Gourgaud, Chicago, A. C. McClurg and co. 1903. str. 68.

[7] Isto, str. 274.

[8] Isto, str. 280.

 

Izvor: “100 velikana o islamu”

Check Also

Isusovo poreklo

Bilo bi normalno očekivati da pisari jevanđelja, kad govore o biografiji Isusa, koga smatraju Bogom …

Komentariši