Home / Tekst / Moj put ka spoznaji istine- Simon Alfredo Caraballo

Moj put ka spoznaji istine- Simon Alfredo Caraballo

     Kao katolika, učili su me da je katoličanstvo jedina prava religija i da je judaizam jedino priprema za hrišćanstvo. Dakle, druge religije su sve bile lažne.

     U stvari, za Islam sam samo čuo prvi put 1978. godine. Naučio sam da i muslimani veruju u božansko poreklo hrišćanstva i judaizma. Kur'an kazuje da je Allah (vlastito ime za Boga na arapskom jeziku)[1] slao Poslanike svakom narodu kao primere da vode ljude na putu istine i pravednosti.

     Kako bi usadila hrišćansku poruku duboko u moju podsvest, katolička crkva je osmislila program koji bi se, u slučaju primenjivanja od detinjstva, veoma verovatno zadržao u njoj. Ovaj program uticao bi na verovanja ljudi i njihovo ponašanje do kraja njihovih života. U ovoj šemi centralna figura je Isus, a obredi su najčešće u vezi sa događajima oko njegovog rođenja, navodne smrti i uskrsnuća; od njegovog rođenja, pretpostavlja se, u decembru, do navodnog raspeća na Uskrs. Ovi verski obredi su uvedeni od strane ljudi mnogo vekova posle Isusovog odlaska, a ne po božanskom otkrovenju.

     Prema tradiciji u Venecueli, u ponoć 24. decembra čekao bih dolazak Isusa da donese poklone koje sam zapisao na mojoj božićnoj listi želja. Živeo sam u siromašnoj porodici sa nekoliko braće i sestara, što mi je omogućilo da shvatim da je veoma teško da mi Isus  donese ono šta sam tražio. Ali sam često bio zbunjen, jer ako je Isus činio tolika čuda, kako sam čuo od monahinja i sveštenika, zašto onda ne bi bio u stanju da mi donese tricikl? Zar to nije bio lakši zahtev za Njega od vraćanja mrtvih u život? Tako me je, nekoliko godina ideja o Isusu uporno razočaravala.

     Kako se Uskrs približavao, gledao sam priče na televiziji o tome kako je Isus bio zlostavljan, a potom razapet na krstu. Zaista sam želeo da uđem u televizor i pomognem mu nekako. Molio sam Boga da mu pomogne, i molio Ga da ne dozvoli da Njegov „sinˮ bude razapet. Na kraju bih se sakrio i plakao jer su me učili da „muškarci ne plaču.ˮ Nisam mogao da razumem zašto je takva brutalnost učinjena tako dobrom čoveku. Od malih nogu, ovaj događaj je u meni probudio veliku ljubav prema ovom velikom Božjem poslaniku. Što se tiče druge dece, možda su igračke dobijene za Božić – kao odgovor na njihove želje – bile uzrok njihove naklonosti prema Isusu.

     Ako je cilj crkve bio da nekako učvrsti osećaj poštovanja prema Isusu, u mom slučaju joj je to pošlo za rukom. Naučio sam da volim Isusa više od mojih sopstvenih roditelja. Međutim, još kao dete, počeo sam da dovodim u pitanje Božju moć. Izgradio sam mišljenje o Bogu da On može apsolutno sve što hoće. On je stvorio Univerzum, Zemlju, Sunce, Mesec, zvezde, i ljudska bića. Pitao sam se zašto nije mogao da spasi Isusa od raspeća na krstu. Da bih rešio ovu dilemu, jednom prilikom sam se popeo na mali zid u dvorištu moje kuće i izazvao Boga, govoreći: „ako si zaista toliko moćan i možeš da uradiš šta ti je volja, onda učini da poletim kad skočim sa ovog zida. U suprotnom, neću verovati da si toliko moćan jer nisi mogao spasiti ni Isusa sa krsta.ˮ Srećom, zid nije bio tako visok i ja sam pao na zemlju. Sa svakim pokušajem da poletim postajao sam sve  uvereniji da Bog ipak nije toliko moćan. Detinjasta analiza zaista!

     Kasnije u životu, kada sam krenuo u srednju školu, roditelji su mi dozvolili da radim za starca koji je bio fotograf, i ja sam ga skoro svuda pratio. Ispostavilo se da on je takođe veoma poznat vidovnjak. Gde god bi išli, mnogi od njegovih ženskih klijenata pitali bi ga o događajima iz budućnosti.  U ovakvim prilikama obično je pušio braon duvan, a kako se cigara trošila i pepeo padao, on bi „otkrivaoˮ informacije svojim klijentima. Takođe sam saznao da je hipnotisao ljude kako bi saznao skrivene stvari iz njihovog života nakon čega bi  precizno odgovarao na njihova pitanja.

     Sva ova iskustva su sačuvana u mojoj podsvesti od veoma ranog doba. Tokom ovog perioda, moji roditelji su posećivali centar specijalizovan za parapsihologiju. Išao sam s njima nekoliko puta da vidim šta se tu dešava, i tu sam saznao o konceptima meditacije, duhova, opsedanja i o tome (kako sam mislio) kako mrtvi govore sa živima.[2] Ovde sam naučio da se molim dva puta dnevno pred malim oltarom koji je moj otac izgradio sa velikom pažnjom i posvećenošću. Na jednom od skupova kojim sam prisustvovao, vođa sesije je za mene pripremio talisaman, za koga je kazao da će me štititi, tako da sam ga nosio sa sobom gde god bih išao.

     U međuvremenu, nastavio sam da razmišljam o raspeću Isusa. U to vreme, moj otac je imao knjigu koju je često čitao. Zvala se „Isusov život diktiran od strane Boga lično”. Jednom mi je kazao da je, prema ovoj knjizi, Isus putovao izvan Jerusalima, što mi je ulilo malo optimizma u vezi sa nalaženjem odgovora na moja pitanja o raspeću.

     Kada sam završio srednju školu, dodeljena mi je stipendija za inženjerske studije u SAD, koju sam ja s radošću prihvatio. Međutim, pre nego što sam otputovao, 1977. imao sam loše iskustvo koje je uticalo na moju veru u hrišćanstvo.  Na ulici sam video kako dvojica hrišćana pomažu čoveku koji je doživeo epileptični napad. Ali nakon toga su pretražili njegov novčanik i ukrali su nešto njegovog novca.[3]

     Uprkos činjenici da individualni postupci ne mogu ni na koji način da se smatraju pokazateljem ispravnosti ili neispravnosti jedne religije, niti se putem ovoga može utvrditi da li ti ljudi iskreno predstavljaju sledbenike knjige (jevreje i hrišćane),[4] ali je ovaj incident žestoko uticao na mene. Možda bi za mnoge ljude ovakav incident bio beznačajan, ali bio sam svedok događaja kada je moj otac strogo kaznio brata kada je kući doneo tačno dvadeset pet centi i nije imao zadovoljavajuće objašnjenje kako ih je nabavio.

Moje iskustvo u Sjedinjenim Američkim Državama

     Godine 1977. stigao sam u Sjedinjene države i započeo sam svoje studije. Prvo sam morao da idem u školu kako bih naučio engleski jezik, tu sam upoznao mnoge ljude različitih verovanja iz raznih delova sveta. U školi engleskog jezika u Sijetlu, u saveznoj državi Vašington, imao sam cimera iz Saudijske Arabije koji je radio svoj master rad i čije ime je bilo Fuad. Jednog dana me je pitao imam li nešto protiv toga da obavi molitvu u sobi. Kazao sam da nemam problem sa tim. Bio sam iznenađen, budući da mi je to bio prvi put da vidim muslimana kako obavlja molitvu.  Pre nego što bi se molio, uzeo bi abdest, odnosno, izvršio ritualno pranje. Prao je ruke, ispirao usta, i prao svoje lice, uši i noge[5] nad malim lavaboom u našoj sobi. Bio je to prvi put da vidim da neko pere noge u lavabou namenjenom za pranje ruku. Zatim sam posmatrao pokrete  koje je izvodio pri molitvi. Stajao je, saginjao se, klečao, i klanjao. U tom momentu setio sam se kako smo se molili u crkvi samo klečeći, ali ono što je Fuad radio bilo je drugačije. Ubrzo potom napustio je ustanovu, i u narednih par meseci nisam imao prilike da vidim drugog muslimana pri obavljanju molitvi.

     Tokom pauze na institutu za engleski jezik, studenti stranci iz raznih zemalja bi se sastajali i diskutovali o raznim temama.  Jasno se sećam da sam im jednom prilikom, dok smo diskutovali poreklo religija i molitvi, kazao: „vi se molite na takav način jer su se vaši preci tako molili.” Nastavio sam i kazao da su se njihovi preci ranije molili suncu, mesecu, i zvezdama, i od tada se ta tradicija prenosila s kolena na koleno do današnjeg dana. Čak sam počeo i da sumnjam u postojanje Boga. Međutim, zbog dubokih hrišćanskih korena, nisam postao ateista.[6]

     Jednog dana sam otišao da posetim džamiju i primetio sam mnoge ljude kako se mole na način na koji je to prethodno radio Fuad. Posle molitve su svi ostali da sede na podu slušajući propoved. Pošto su svi sedeli, pridružio sam im se i slušao sve ono šta je imam govorio. Njegovo ime bilo je Džamil Abdul- Razak iz Iraka, i govorio je na engleskom o ogovaranju. Sećam se da je njegov glas bio visok i emotivan. Dok je govorio, gledao je po publici kao da je tražio onog koji priča zlo o drugome, ali nije ni na koga konkretno ukazao. Mislim da je njegov cilj bio da ulije osećaj krivice onima koji su učestvovali u ogovaranju.

     Tog istog dana neko mi je poslao koverat sa nekim knjižicama koje su upoređivale islam i hrišćanstvo. Trebalo mi je dosta vremena da ih pročitam, pošto sam tada na prvoj godini državnog Univerziteta u Oklahomi bio jako zauzet. Kroz ove komparativne knjižice sam naučio da je Islam, kao i poruka Isusa, otkrovenje od Boga. Isus je kazao da poruka koju je prenosio nije bila njegova već Božja: „Jer ja od sebe ne govorih, nego otac koji me posla, on mi dade zapovijest šta ću kazati i šta ću govoriti.ˮ (Jevanđelje po Jovanu 12:49)

     Isto tako, otkrovenje koje je poslanik Muhammed preneo ostatku čovečanstva bilo je poslato od strane Boga preko anđela Gavrila: „I Kur’an je, sigurno, objava Gospodara svetova. Donosi ga poverljivi anđeo Gavrilo na tvoje srce, da opominješˮ. (Kur’an 26:192-194)

     Stoga, istina svake religije i dokaz njenog božanskog porekla dubinski zavisi od tačnosti sa kojom je prvobitno otkrovenje od Boga očuvano i preneseno ostatku čovečenstva.

     Nivo odstupanja i (ne)uverljivosti zavisi od tačnosti sa kojom je svaka reč objavljena poslanicima prenesena ljudima. Da ove reči nisu bile precizno prenesene i da su umesto toga pretrpele krivotvorenje, vrlo je verovatno da bi suština prvobitne poruke zauvek bila izgubljena. Shodno tome, kako bismo napravili pravedno i nepristrasno poređenje između hrišćanstva i Islama, neophodno je da odredimo u kojoj meri su originali Jevanđelja i Kur’an sačuvani od izmena, dodataka ili brisanja. Sa ciljem da se prenese istina poštovanim čitaocima, a s obzirom na to da se ponekad lično prepričavanje događaja ne dopadne nekim ljudima, ono što sledi u ovoj knjizi kratko je poređenje između hrišćanstva i Islama – dve najuticajnije religije na svetu sa najvećim brojem sledbenika među svim nacijama i rasama, i dve najbliže povezane vere. Posle toga, nastaviću da pričam o događajima koje sam  lično doživeo. Nadam se da će, po volji Božijoj, ova knjiga pomoći tragaocu istine u njegovoj ili njenoj potrazi za pravom verom.

 

  Fusnote:

[1] „Allahˮ je ista reč koju hrišćani i jevreji kojima je maternji jezik arapski koriste za Boga. To je jedinstvena reč u gramatici, jer nema množinu niti rod (tj, muški ili ženski rod), koja je u skladu sa islamskim konceptom Boga. Allah koga obožavaju svi, i koji od čovečanstva zahteva da samo On bude obožavan, isti je Bog koji se spominje u Starom zavetu a koga Jevreji pogrešno nazivaju Jehova, iako Ga Avram, Isak i Jakov nisu znali po imenu kao što stoji u Knjizi Izlaska 3:6. To je isti onaj Bog koji se spominje u Novom zavetu, a koga hrićani pogrešno nazivaju Ocem. On je zaista Jedan, Pravi Bog čija su vladavina, božanstvo i lepa imena i uzvišeni atributi potvrđeni u svetim knjigama koje poštuje preko 4 milijarde ljudi (to jest nalaze se u Kur'anu, Starom i Novom zavetu), iako te knjige izuzev Kur'ana pominju stvari koje ne doliče Bogu. Reč za Boga na aramejskom jeziku je Elah, a naglašen oblik Elaha. U biblijskom aramejskom piše se ܐܠܗܐ (ʼĔlāhā) i ܐܲܠܵܗܵܐ (ʼAlâhâ) u sirijskom jeziku koji se koristi u sirijskoj pravoslavnoj crkvi i oba ova oblika imaju značenje: „Jedini, pravi Bogˮ. Biblijski hebrejski jezik uglavnom koristi množinu (ali i funkcionalnu jedninu) oblika Elohim (אלהים), ali nešto ređe jedninu Eloah (אלוהּ). Videti novu međunarodnu verziju Kompaktnog biblijskog rečnika, Daglas, str.42. Prema Leksikonu aramejskog jezika reč broj 904 se izgovara AaLah a odnosi se na Jednog, pravog Boga. Ovo je potvrđeno u rukopisu aramejskog-pešto prevoda Svete Biblije koji potiče iz 400. godine n.e. Takođe je potvrđeno u biblijskim tekstovima u svicima s Mrtvog mora u Kumranu kao i u Jevanđelju po Judi. Renomirani jevrejski teolog Adam Klark ističe da je arapska reč „Allahˮ upravo ta iz koje je izvedena hebrejska reč za Boga (Elohim אלה,), a ovo ime još uvek koriste kako i tako i Arapi hrišćani i jevreji i isto ga izgovaraju kao što stoji u Danilu 3/26, 4/2, 4/17, 6/20, 6/25, 5/18, 5/21 i 7/25. Međutim ovo ime nije zadržalo svoj prvobitni oblik i mada imena ne treba prevoditi, ovo ime je prevedeno kao Svevišnji Bog. Kao ilustraciju uzmimo poglavlje šesto stih 19 i 20 u Danilu: „Potom car usta ujutro rano i otide brže k jami lavovskoj. I kad dođe k jami, viknu Danila žalosnim glasom; i progovori car i reče Danilu: Danilo, slugo Boga Živoga, Bog tvoj, kome služiš bez prestanka, može li te izbaviti od lavova?ˮ( וכמקרבה לגבא לדניאל בקל עציב זעק ענה מלכא ואמר לדניאל דניאל עבד אלהא חיא אלהך די אנתה פלח־לה בתדירא היכל לשׁיזבותך מן־אריותא”) Strongov hebrejski rečnik pod rečju broj H427 poklapa se sa hebrejskim (Allah) što se dešava jednom u jednom stihu prema Verziji Biblije kralja Džejmsa na engleskom jeziku. Američki teolog, sveštenik i pisac Sajrus Ingerson Skofild (1843-1921) ovo potvrđuje u Skofildovom tumačenju Biblije čiji je koautor zajedno sa još osam teologa. Zapravo, mnogi biblijski tekstovi ističu važnost poznavanja Božjeg imena, kao na primer Isaija 52:6: „Zato će poznati narod moj ime moje, zato će poznati u onaj dan da sam ja koji govorim: Evo me.ˮ U Psalmima 91:14: „Kad me ljubi, izbaviću Ga; zakloniću Ga, kad je poznao ime moje.ˮ U Isaiji 12:4: „I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo.ˮ U Knjizi Izlaska 20:7: „Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud.ˮ U Jevanđelju po Jovanu 17:6: „Ja javih ime Tvoje ljudima koje si mi dao od sveta; Tvoji behu pa si ih meni dao, i Tvoju reč održaše.ˮ I 17:26: „I pokazah im ime Tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima.ˮ U Jevanđelju po Mateju 6:9: “… Da se sveti ime Tvoje;ˮ u Delima apostolskim 15:14: „Simon kaza kako Bog najpre pohodi i primi iz neznabožaca narod k imenu svom.ˮ Isus je prorekao dolazak Muhammedov (mir i Božji blagoslov nad njim, a referenca se može naći između ostalog u Jevanđelju po Mateju 23:29: „Jer vam kažem: Nećete mene videti odsele dok ne kažete: Blagoslovljen koji ide u ime Gospodnje.ˮ

[2] Zapravo umrli ne pričaju sa živima; umesto toga, đavoli oponašaju glasove umrlih i komuniciraju kroz žive. S druge strane čitanje Kur’ana i molitve Poslanika su delotvorni u oslobađanju ljudi od zlih duhova, Allahovom dozvolom. Činjenica da svaki musliman može da izvrši takvo isterivanje đavola, je jasan dokaz čudotvorne prirode Kur’ana. Što se tiče onih koji se pozivaju i oslanjaju na nekoga drugog mimo Boga ili koriste Bibliju ili  imena Božjih poslanika kako bi izveli to isterivanje zlih duhova nije ništa drugo do saradnja sa tim zlim dusima ili korišćenje drugih zlih duhova radi otklanjanja postojećih.

[3]Biblijski tekstovi jasno zabranjuju krađu i druga zlodela, kako stoji u 10 zapovesti: “Tada reče Bog sve ove reči govoreći: ‘ Ja sam Gospod Bog tvoj… Nemoj imati drugih bogova uza Mene. Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati, niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj… Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud. Poštuj oca svog i mater svoju… Ne ubij. Ne čini preljubu. Ne kradi. Ne svedoči lažno na bližnjeg svog. Ne poželi kuću bližnjeg svog, ne poželi ženu bližnjeg svog…, niti išta što je bližnjeg tvog.’” (Knjiga Izlaska 20:1-17) Ovi tekstovi su delovi Biblije koji se podudaraju sa Kur’anom; međutim, njihov uticaj na ljudske živote je skoro nestao zbog postojanja drugih tekstova u Bibliji koji dozvoljavaju kršenje ovih zapovesti. Iz Božije milosti prema čovečanstvu, objavljen je Kur’an kao merilo u odnosu na prethodne Božje objave.

[4] Svemogući Allah opisuje jevreje i hrišćane kojima se može verovati na sledeći način: „Ima sledbenika Knjige koji će ti vratiti ako im poveriš tovar blaga…ˮ (Kur'an, 3:75)

[5] U Islamu se pripisuje veliki značaj čistoći. Na primer, čistoća oblačenja, tela i stanmbenog prostora, uz to da je čišćenje tela neophodnost kod ispravnosti  obavljanja zvanične molitve. Čišćenje je takođe preporučeno pre čitanja Kur’ana i odlaska u krevet. Pranje celog tela je obaveza nakon seksualnih odnosa i pohvalan čin pre prisustvovanja grupnoj molitvi petkom. Druga dela, poput čišćanja usta, pranja zuba, sečenja noktiju, uklanjanja stidnih i dlaka ispod pazuha, sečenja brkova, korišćenja parfema, sređivanja životnog prostora, uklanjanja opasnih predmeta sa puta kojim se prolazi, uzdržavanja od zagađivanja javnih i komunalnih prostora, održavanja osenčenih mesta čistim itd. pohvaljena su i zapoveđena dela u Islamu. Takođe, ovo su dela koja čoveka približavaju Bogu i za koja je on nagrađen od Njega. Ni jedna religija nije ni izbliza slična Islamu kada govorimo o čistoći tela i duše.

[6] Opšte je poznato da većina naturalista veruje u Boga, uprkos onome u šta ateisti pokušavaju da uvere ostale. (Pogledajte, na primer 50 laurelata Nobelove nagrade i drugih velikih naučnika koji veruju u Boga ). Zapravo brojni današnji zastupnici ateizma su napustili ateizam u potpunosti. Među njima je i renomirani engleski filozof, profesor Entoni Flu koji je više od pola veka predvodio globalni ateistički pokret. Kada je napunio 80. godina Flu je objavio svoju „duhovnuˮ biografiju pod naslovom: „Ima Boga: Kako se najokoreliji svetski ateista predomislioˮ,  a u kojoj navodi da je poverovao u Boga zahvaljujući činjenicama koje je otkrila moderna nauka i na osnovu ubedljivih dokaza. Fransis Selers Kolins, američki doktor-genetičar poznat po tome što je okrio gene koji su nosioci bolesti i po tome što je predvodio Projekat istraživanja ljudskih gena, takođe je napustio ateizam. Njegova dela su, između ostalih:  „Božji jezik: Naučnik predstavlja dokaze koji vode u veruˮ. Ova knjiga postala je bestseler, a on u njoj zagovara evoluciju čoveka koja je nastala od Boga. Poznati naučnih Pol C. Vic, nekadašnji ateista , objavio je da veruje u Boga u svojoj knjizi: „Vera onoga koji je rođen bez oca: Psihologija ateizmaˮ. Jednom je izjavio: „Pretpostavljam da jedna od najvećih prepreka verovanju u Boga ne leži u racionalnom, već u onome što bi se generalno moglo nazvati psihološkim. Ovim ne želim uvrediti brojne cenjene filozofe, bilo da su oni vernici ili ne, koji se nalaze sada u publici, ali čvrsto sam uveren da na svaku osobu koja je ateista pod uticajem racionalnog, dolaze mnoge na koje više utiču neracionalni, psihološki faktori.ˮ Žan Pol Sartr, francuski filozof, pisac, scenarista, politički aktivista, biograf, književni kritičar i jedna od ključnih figura u filozofiji egzistencijalizma i fenomenologije i jedna od vodećih ličnosti francuske filozofije 20. veka i marksizma, takođe je pred smrt napustio ateizam. Francuski filozof i pisac Volter takođe je  bio ateista, a pred smrt je rekao: „Umirem, obožavajući Boga, s ljubavlju prema prijateljima, bez mržnje prema neprijateljima i prezirući sujeverje.ˮ U svojoj knjizi: „O poreklu vrstaˮ Čarls Darvin kaže: „Još jedan izvor ubeđenja u postojanje Boga  koji je povezan sa razumom, a ne sa osećanjima, ostavlja mnogo veći utisak na mene. To potiče iz velike poteškoće, ili pak nemogućnosti razumevanja ovog ogromnog i divnog kosmosa, u kom se nalazi i čovek sa svojom veštinom osvrtanja u daleku prošlost i gledanja u budućnost što je rezultat slepe sreće ili potrebe. Kada o tome razmišljam osećam se primoranim da potražim onoga od koga je sve to krenulo i ko je inteligentnoga uma donekle sličnog onome koji poseduje čovek; i zaslužujem da se zovem vernikom.ˮ Ričard Daukins, ateista poznat u čitavom svetu priznao je da ne zna sve i prihvatio mogućnost da možda nije u pravu. U jednom televizijskom intervuu izjavio je da nije 100% siguran da Bog ne postoji. Ateisti nemaju dokaza o nepostojanju Boga. U Kur'anu Bog opisuje verovanje ateista: „I oni kažu: ’Postoji samo naš zemaljski život, živimo i umiremo, jedino nas vreme uništi.’ A oni o tome baš ništa ne znaju, oni samo nagađaju.“ (Kur'an 45:24) Breme dokaza pada na onog ko poriče postojanje Boga, a ne na onoga ko u Njega veruje. Ako grupa ljudi u šumi vidi sat, svakako će priznati da je taj sat neko napravio, a onaj ko se sa tim ne složi moraće da pronađe dokaze koji potvrđuju njegovu tvrdnju. Zato su ateisti, a ne vernici, ti koji trebaju pronaći dokaze o nepostojanju Boga. Ser Fred Hojl, engleski astronom i kosmolog, koji je najviše ostao upamćen po svom doprinosu teoriji zvezdane nukleosinteze jednom je rekao: „Šansa da se na ovakav način pojavilo više biće jednaka je šansi da tornado koji je prošao kroz otpad usput sastavi Boing 747 od materijala na koje je naišao.ˮ Zaista je čudno što ateisti osporavaju postojanje Stvoritelja kada nisu prisustvovali sopstvenom stvaranju niti stvaranju nebesa i zemlje. Kao što stoji u časnom Kur'anu: „Ja nisam uzimao njih za svedoke prilikom stvaranja nebesa i Zemlje niti prilikom stvaranja njih samih, i za pomagače nisam uzimao one koji upućuju na put zablude.ˮ (Kur'an 18:51)  Allah takođe kaže: „Allah vas iz nutrina vaših majki izvodi dok još ništa ne znate, i daje vam sluh i vid i razum – da biste se zahvaljivali.ˮ (Kur'an 16:78) Moderna nauka nanela je teške udarce ateizmu pošto je naučno potvrđeno da univerzum ima početak i propadanjem teorije da je materija stvarna i večna i objavljivanjem teorije velikog praska i drugog zakona termodinamike. Na ovo je uticao i razvoj pokreta Inteligentnog stvaranja  koji je ukazao na razne manjkavosti u teoriji evolucije i potkopao ateističke teorije; kao i jasni dokazi o ekspanziji svemira i postojanju duše što je naučno dokazao Vilder Penfild osnivač Instituta za neurologiju u Montrealu, koji je ujedno i jedan od najboljih naučnika na polju neurologije u ljudskoj istoriji. Zatim, otkriće DNK i njene kompleksne strukture takođe je pokopalo ateističke teorije, a osim toga otkriveno je da proteini i druge ćelijske podkomponente sve imaju izuzetno složene strukture što je dokaz da je nemoguće da takve strukture nastanu slučajnim spajanjem neživih i nesvesnih atoma. Paleontologija je takođe dokazala ispraznost ateizma i koncepta njegovih principa, a isti je slučaj i sa antropskim pravilom i filozofskim stavom da zakoni univerzuma moraju biti u skladu sa našim postojanjem, odnosno svesnim i inteligentnim životom koji ga posmatra. Kako nauka napreduje, tako se pojavljuje sve više dokaza o postojanju Stvoritelja koji jasno pobijaju pogrešne stavove ateista.

Check Also

Oživljavanje zabrane kamate (Biblijska učenja oživljena u Islamu 10)

      Sprovodeći Zakon, poslanik Isus se protivio davanju ili uzimanju kamate jer tekst Starog Zaveta …

Komentariši