Breaking News
Home / Tekst / Islam: Monoteistička vera svih Božijih poslanika

Islam: Monoteistička vera svih Božijih poslanika

    Nepristrasna analiza  hrišćanskih doktrina može voditi jedino jednom zaključku – da su one protivne učenju Isusa i Zakona koji je sledio. Dovoljno je znati da tokom godina neposredno nakon Isusovog uspenja na Nebo, niko ga od njegovih sledbenika nije smatrao osim Božjim prorokom. Prethodno pomenute doktrine nastale su mnogo godina kasnije, što je jasan znak da su temelji hrišćanske crkve zasnovani na značajnim odstupanjima od izvorne poruke Isusa i svih drugih poslanika pre njega.

     Pravilo je verovanje u jednoću Boga i neobožavanje nikoga drugog do Njega. Pridruživanje drugih u slavljenju Boga je izuzetak i dolazi u kasnijoj fazi istorije čovečanstva. Jer deset vekova nakon Adama, ljudska bića nisu slavila nikoga do Boga (Allaha). Tek pre doba poslanika Noje počelo je da se pojavljuje idolopoklonstvo. To se desilo usled prekomernih ljudskih napora da poštuju neke od pravednih osoba među njima koje su preminule. Pripisivane su im božanske osobine s verom da će ih oni takvi (sa božanskim osobinama) približiti Bogu i kod Njega posredovati za njih. Noje je tada poslat od Boga da vrati svoj narod na ispravan put i pozove ga da ponovo obožava samo Allaha (Boga). Nakon toga je On slao jednog poslanika za drugim raznim narodima da propovedaju istu osnovnu poruku: da ne postoji bog dostojan obožavanja osim Allaha (Boga).

     Osnovna misija svih poslanika nije bila samo pozivanje ljudi na verovanje u postojanje Boga kao Vrhovnog Bića i na Njegovo priznavanje za Tvorca, Snabdevača i Održavaoca svetova, jer su čak i višebošci posedovali urođeno saznanje da Bog postoji i nikada nisu sumnjali u to.[1] Tek nekolicina njih se pretvarala da poriče postojanje Boga. Bilo je onih koji su slavili Boga činjenjem dobrih dela; oni su Mu se takođe molili u teškim vremenima. Međutim, kada bi nastupilo olakšanje tražili su Božju pomoć putem posrednika i medijatora. Poslanici su ljude pozivali da se okrenu samo Bogu i ponizno mole Njega jedinog bez posrednika u bilo kom momentu, zato što je monoteizam prva i najbitnija obaveza i temelj koji čini dela ispravnim i prihvatljivim, nalazimo da su svi poslanici počeli pozivati svoj narod, rečima: „Allaha obožavajte, vi drugog boga osim Njega nemate!ˮ (Kur’an 7:65)

     Allah takođe kaže: „Mi smo svakom narodu poslanika poslali: ‘Allaha obožavajte, a idola se klonite!’ˮ (Kur’anu, 16:36)

     „Pre tebe ni jednog poslanika nismo poslali, a da mu nismo objavili: ‘Nema boga osim Mene, zato Mene obožavajte!’ˮ (Kur'an 21:25)

     S toga je jasno da je Islam (pokornost Allahu) oduvek bio religija svih Božjih poslanika, od Adama do Muhammeda. Islam je doista bio vera Noje, Avrama, Mojsija i Isusa. Prema Islamu, vernik mora verovati u sve Božje poslanike, jer oni su braća i ne treba praviti razliku među njima. Što se tiče onih naroda koji su sledili poslanike svog doba i slavili Boga kao što On zaslužuje ne pridružujući Mu lažna božanstva, svi su oni bili predani Bogu tj. muslimani, i Raj će biti njihov.

     Islam vraća u svoje prvobitno stanje istu večnu poruku koju je Bog objavljivao svim Svojim poslanicima. Islam je nastavak poruke, koja je, u suštini, jedna. Iako se Allah obraćao određenim plemenima, ljudima ili nacijama preko njihovog poslanika, kako je vreme prolazilo, poruka je sve češće bivala pogrešno tumačena i mešana sa sujeverjima, lažnim verovanjima i ritualima izmišljenim od strane ljudi.

     Islam, onakav kakav je objavljen poslaniku Muhammedu, je obnavljanje monoteizma koji je pripovedao Isus i svi poslanici pre njega. To je univerzalna poruka upućena čitavom čovečanstvu sve do Sudnjega dana i ne odnosi se samo na jedan narod, kao što je to bio slučaj sa prethodnim Božjim objavama.

     Kada se pojavio Islam odbacio je sva bogohulna teološka uverenja i ponovo je uspostavio istinsku ideju o Bogu; On je jedini Tvorac, Snabdevač i Upravljač svim u univerzumu. Islam uči vernike da su Božje odlike savršene u svakom smislu i da Bog nema mana.[2] Zato je neophodno isključivo Njega obožavati i ne sme Mu se pridružiti neko drugo božanstvo. Osim toga, ovo znači da Boga moramo obožavati isključivo prema Njegovim zakonima, a ne prema nekim novotarijama u religiji koje su u suprotnosti sa Kur'anom i rečima i delima poslanika Muhammeda i onim što je on propovedao. Bog je jedini kome molitve i svaka vrsta bogosluženja trebaju biti upućeni. Baš kao što je najvažnija i najveća vrlina potvrda da postoji samo jedan Bog (dakle potvrda da se veruje u monoteizam), tako je pridruživanje drugih Njemu najveći greh od svih. To je jedini  greh koji Bog ne prašta, osim ako se pre smrti za isti Njemu ne pokaje. Kazao je Bog u Kur’anu: „Bog, zaista, neće da oprosti da se drugom išta što je svojstveno samo Njemu pripisuje, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugom ono što je svojstveno samo Bogu pripisuje, taj čini potvoru i veliki greh.“ (Kur'an 4:48)

     Uistinu je to greh koji osobu lišava Raja i posledično vodi onog koji ga čini u Pakao. Ovo je kazao Isus, kao što stoji u Kur’anu: „Ko drugog Bogu smatra sličnim, Bog će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne.ˮ (Kur’an, 5:72)

     Ovaj greh poništava sva dobra dela. Kur’an potvrđuje: „A da su oni druge Njemu sličnim smatrali, sigurno bi im propalo ono što su činili.ˮ (Kur'an 6:88)

     I zato jedino Boga trebamo obožavati u svakoj prilici i ljudi Mu se trebaju obratiti bez posrednika, jer On je Istinski Gospodar o kome sva stvorenja zavise, Tvorac i Održavalac celog univerzuma, Onaj koji najviše prašta, Najmilostiviji, Svemogući i Sveznajući.

     Ove aspekte monoteizma možemo pronaći i u Novom zavetu, na primer: „A za jelo idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svetu, i da nema drugog Boga osim jednog.  Jer ako i ima koji se bogovi zovu, ili na nebu ili na zemlji, kao što ima mnogo bogova i mnogo gospoda: Ali mi imamo samo jednog Boga Oca, od kog je sve, i mi u Njemu…ˮ (1 Korinćanima poslanica 8:4-6)

     I takođe: „A sveštenik Jupitera koji beše pred gradom njihovim dovede junce, i donese vence pred vrata, i s narodom htede da prinosi žrtvu. A kad čuše apostoli, Varnava i Pavle, razdreše haljine svoje, i skočiše među narod vičući i govoreći: Ljudi! Šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni ljudi, koji vam propovedamo jevanđelje da se od ovih lažnih stvari obratite k Bogu Živom, koji stvori nebo i zemlju i more i sve što je u njima; Koji u prošavšim naraštajima beše pustio sve narode da idu svojim putevima: I opet ne ostavi sebe neposvedočenog, čineći dobro, dajući nam s neba dažd i godine rodne, puneći srca naša jelom i veseljem. I ovo govoreći jedva ustaviše narod da im ne prinose žrtve, nego da ide svaki svojoj kući.ˮ (Dela apostolska 14:13-18)

     Citiram poznatu italijansku orijentaliskinju, dr. Lauru Vaglieri,[3] koja kaže: „Zahvaljujući Islamu, paganizam u različitim oblicima je poražen. Koncept univerzuma, praktikovanje vere, društveni običaji su svi bili oslobođeni od svih monstruoznosti koje su ih degradirale, a ljudski umovi su oslobođeni predrasuda. Čovečanstvo konačno shvata da poseduje dostojanstvo i klanja se Tvorcu, Gospodu i Gospodaru celog čovečanstva.ˮ Ona nastavlja: „Duh je oslobođen od predrasuda, čovečja volja je oslobođena od veza koje su ga vezivale za druge ljude ili takozvane skrivene moći. Sveštenici, lažni čuvari misterija, posrednici spasenja, i svi oni koji su se pretvarali da su bili posrednici između Boga i čoveka i posledično verovali da imaju autoritet nad voljom drugog naroda pali su sa svojih pijedestala. Čovek je postao sluga Allaha samog, a prema drugim ljudima imao je jedino obavezu jednog slobodnog čoveka prema drugom slobodnom čoveku. Dok su prethodno ljudi patili zbog nepravde usled društvenih razlika, Islam proglašava jednakost među ljudskim bićima. Jedan musliman se razlikuje od drugog, ne rođenjem ili bilo kojim drugim faktorom koji nema veze sa njegovom ličnošću, već po tome što se više boji Boga, po svojim dobrim delima, po svojim moralnim vrednostima i intelektualnim osobinama.ˮ[4]

     Ona takođe navodi u svojoj knjizi: „Dakle nisu upotreba sile niti stalni, ogromni napori misionara doveli do velikog i brzog širenja Islama, već činjenica da je ova Knjiga koju su muslimani pokazali pokorenim narodima, davši im slobodu da je prihvate ili odbace, bila Božja Knjiga, Reč Istine, najveće čudo koje je Muhammed mogao pokazati onima koji su oklevali… Dok sve druge religije svojim sledbenicima propisuju brojne doktrine koje opterećuju vernike i koje je teško razumeti, Islam je neverovatno laka i kristalno jasna i jednostavna vera.ˮ [5]

     I britanski istoričar, Arnold DŽ. Tojnbi, zapaža: „Doista, pozivam svet da prihvati Islamski princip bratsva i jednakosti. Doktrina Božje jednoće koju je doneo Islam je jedan od najlepših primera kako ujediniti svet. Islam i dalje postoji što daje nadu čitavom svetu.ˮ[6]

Fusnote:

[1] Ateizam je tek počeo da se širi u hrišćanskim društvima tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Jedan od razloga za to bile su nepravde počinjene od strane Crkve ogledane u porobljavanju, ponižavanju i zlostavljanju ljudi „u ime Boga.ˮ Takođe i usled iskvarenosti hrišćanstva i sukoba između hrišćanske veze i razuma. Širenjem moderne nauke i industrijalizacije u ovim društvima, nastao je jaz između hrišćanstva i ljudi jer je crkva bila žestok protivnik moderne nauke i borila se protiv naučnih postignuća čak i progonom naučnika. Kada tome dodamo i prirodni nagon čoveka da uživa u ovozemaljskom, materijalnom i da ispunjava svoje želje i hirove, njegovu odbojnost prema poštovanju zakona i ograničenja, kao i nepostojanje dobrih uzora koji ukazuju na važnost religije i njenih divnih učenja, nastaje plodno tlo za razvoj ateizma.

[2] Allah ima najlepša imena i najuzvišenija, savršena svojstva koja Mu se moraju pripisati na način koji doliči Njegovom Veličanstvu bez promene njihovih značenja za slučaj da mislimo da znače nešto drugo osim onog što je navedeno u Kur'anu ili u hadisima poslanika Muhammeda.  Mi ne smemo odbaciti njihova značenja, u potpunosti ni putem tumačenja, niti im smemo pripisivati druge osobine osim postojećih niti ih povezivati sa Božjim stvorenjima.

[3] Apologia dell’ Islamismo, prevod na engleski Dr. Kaseli, Tumačenje Islama, str. 33-34.

[4] Ibid, str.33-34

[5] Ibid, str.42-43

[6] Suđenje civilizaciji, Njujork, izdavač: Oksfordski Univerzitet, 1948.

 

Izvor:  “Moja velika ljubav prema Isusu me je dovela do islama.”

Check Also

Zašto izabrati baš Islam?

      Svaka osoba se treba vratiti Islamu jer je to pravo prirodno verovanje, stečeno rođenjem …

Komentariši