17. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Odgovor: «Ako nisi shvatio da se u beskrajnom prostoru, u beskrajnom vremenu, smenjuju sitne stvarčice, u beskrajnim kombinacijama, onda nisi shvatio ni to radi čega si na zemlji.»
U trenucima ovakvog istog razmišljanja sebi sam govorio: «Celo čovečanstvo se razvija prema duhovnim načelima i idealima koji mu diktiraju pravac. Ovi ideali nalaze svoju realizaciju u veri, nauci, umetnosti, državnim formama. Sa rastom ovih ideala, i sam čovek doseže veći stepen sreće. A i ja sam deo tog čovečanstva. Upravo zbog toga, moja obaveza je da doprinesem spoznaji ljudskih ideala i njihovom ostvarivanju.»
U trenucima kad je moj um bio nemoćan, zadovoljavao sam se ovakvim odgovorom. Međutim, čim bi se pitanje života javilo u meni u punoj svojoj čistoći, ova teorija bi se odjednom rušila. Ostavimo po strani gomilu suprotnosti iz različitih uglova ove filozofije u kojoj mesto zauzimaju ljudski ideali sa nesavesnom glupošću koja se nastoji predstaviti kao opšti rezultat do kojeg se došlo naučnim istraživanjem malog dela čovečanstva. Nećemo reći da je ova filozofija ludost, ali ono što zbunjuje jeste sledeće: «Ako želimo odgovor na pitanje koje se pojavi pred svakim čovekom: «Šta sam ja?» Ili: «Zbog čega postojim?» Ili: «Šta je moja dužnost?» Onda bi prvo trebalo da odgovorimo na ovo pitanje: «Šta je smisao postojanja čovečanstva u celini u odnosu na jako mali komadić, odsek vremena koji je samo naš?» Da bi mogao dati na ovo komentar, čovek mora prvo da shvati čovečanstvo sa svim njegovim tajnama,
da razume kakvo je to čovečanstvo ljudi koji još ni sebe sami ne shvataju.
Čovek može sebi iskreno da postavi pitanje: «Kako bi trebalo da živim»? Znanje koje je stekao iskustvom, na ovo pitanje daće mu odgovor tipa: «Istraži beskonačne deliće u odnosu na vremenske i zajedničke mogućnosti, pa ćeš shvatiti svoj život». Ipak, isti taj čovek neće biti zadovoljan ovakvim odgovorom. «Istraži nama nepoznat život tog čovečanstva bez početka i kraja, do u najsitnije detalje, pa ćeš onda shvatiti smisao vlastitog života!»

Kad bi moglo da se ne postoji
Mladić koji nije doživio bolest, starost i smrt i koji ne zna šta je to, srećan princ Sakja Muni, jednom je u šetnji naišao na starca izgubljenog izgleda, sa čijih je bezubih usta kapala pljuvačka. Princ koji do tada nije ni znao šta znači starost, upita svog kočijaša šta je to, kako se to dešava čoveku, kako zapada u to žalosno stanje. Kad je saznao da svi ljudi imaju zajedničku sudbinu, da će mu to sledovati isto i ako je sam kraljev sin, princ
nije više mogao da nastavi sa šetnjom, nego je zatražio da se vrate da bi razmislio o svemu ovome. Povukavši se u osamu, danima je razmišljao i na kraju je došao do utešnog saznanja. Ponovo je izašao u šetnju raspoložen i srećan. Ovog puta je sreo bolesnog čoveka, svog u oteklinama, bez snage i očiju bez sjaja. Princ koji do tada nije nikad video bolest, zaustavi kola i kočijaša upita šta je sad to. Saznavši da je to bolest, da ona može da pogodi svakoga, da od iste bolesti mogu da obole čak i zdravi i srećni kraljević, princa su ponovo napustile radost i hrabrost, pa on naredi da se vrate nazad. Kao i ranije, i sad je tražio utehu duboko se zamislivši. Uspeo je da se uteši, pa izađe u šetnju i treći put. I u ovoj trećoj šetnji naišao je na novi prizor. Vidio je da ljudi nešto nose, pa upita kočijaša:
– Šta je ovo?
– To je sahrana.
– Šta je to sahrana?
– To je svačiji kraj.
Princ priđe umrlom, otkri ga i pogleda mu lice.
– Šta će mu sad uraditi, upita.
– Ukopaće ga.
– A zašto?
– Zato što više neće oživeti i od njega više neće biti ništa osim teškog zadaha i crvi.
– Je li takva sudbina i ovih ljudi? I moja? Zar će i mene ukopati, zar i od mene neće ostati ništa osim teškog zadaha? Zar će i mene crvi jesti?
– Da.
– Vratimo se. Ne želim više da šetam niti ću to ikad više da poželim.
Sakja Muni ovaj put nije mogao da se uteši. Zaključio je da je život jedna velika tuga. Svu svoju snagu trošio je na to da sebe i druge spasi od tog. Da se spasi od života tako da se ne ponovi ni u kakvom obliku nakon smrti, da se iskorene iz osnova.
Kad odgovori na pitanje života, ljudsko znanje je tek tada na putu da da konačne odgovore.
Sokrat je govorio: «Materijalni život je tuga i obmana. Zbog toga je sreća u negiranju materijalnog života i mi treba da težimo tome.»
Šopenhauer kaže: «Život je nešto što treba da postoji, ali je tuga; prelazak u ništavilo je, pak, jedina sreća.»
I Sulejman govori o ovome: «Sve na ovom svetu: glupost i znanje, bogatstvo i nemaština, radost i bol; sve to je prazno, ništa. Čovek umire i odlazi, a iza njega ne ostaje ništa. To je sve.»
Buda je rekao: «Ne može se živeti sa znanjem o neizbežnosti boli, jada slabosti, starosti i smrti. Čovek mora sebe osloboditi od života, od svake mogućnosti života.»
Kao da me moj put kroz nauke nije oslobodio beskorisnosti, nego je čak i pojačao tu beskorisnost. Nijedno od mojih saznanja nije mi dalo odgovor na pitanje života. Svako drugo saznanje mi je davalo obrnut odgovor u odnosu na neko treće, tako je potvrđivalo moj osećaj beskorisnosti i pokazalo mi je da zaključak do kojeg sam došao nije plod mojih iluzija, mog bolesnog duševnog stanja. Ne, nego je sve to potvrdilo da ispravno razmišljam i da su velikani ljudskog roda došli do istih zaključaka do kojih sam i ja sam došao.
U ovom nema greške; sve je praznina i smrt je mnogo bolja od života. Čovek svakako treba da se oslobodi života. Kako je srećan onaj što se uopšte nije ni rodio.