Home / Tekst / 12. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja

12. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja

Pismo Lavu Tolstoju
Prošlo je od tad šest godina. Međutim, niti se očinsko srce Ibrahim-age umirilo, niti je majčinsko srce Jelene Vekilove prestalo nemirno da kuca. Ono glavno što su čekali bilo je kojoj veri će da služe njihovi sinovi. Bog im je podario i treće dete. Ćerka Rejhan je imala trinaest godina. «Kuda bi mogli da odu i od koga bi mogli da dobiju razuman savet», razmišljali su. Oficijalni državni krugovi i teolozi nisu mogli da pomognu u problemu porodice koja se našla u bezizlaznoj situaciji. Pismo koje je Tolstoj napisao Jeleni Vekilovoj 15. marta 1909. godine; «Literaturniy Azerbaydjan»
Dergisi, No:12, 1978, str. 114

Između generala Ibrahim-age, njegovog starijeg sina Borisa (Farisa) sa Tehnološkog instituta u Petersburgu i mlađeg, Klebija (Galiba), koji je bio oficir vojne škole Aleksejev u Moskvi, započeo bi se često ozbiljan razgovor o pitanju vere u ovoj situaciji:
«Ko smo mi, kojem narodu pripadamo?»
Ovakvim upornim propitkivanjem braća su se često obraćali svojim roditeljima, tražeći rešenje svog problema.

Pogledajte kako Faris (Boris) Vekilov priča o ovoj situaciji:
«Bilo mi je 19 godina. Uporedo sa školskim obavezama, nije me napuštala misao o prelasku na islam. Okolnosti 1904.-1905. godine trebalo je da pomognu ostvarivanju ove moje namere. Situacija sa loše zamišljenim rusko-japanskim ratom, revolucionarnim duhom među narodom, prisilila je carsku vladu da donese neke liberalne odluke. Godine 1904. objavljen je «Manifest o slobodi vere». Onima koji su iz bilo kog razloga napustili veru roditelja, sad im je bilo dozvoljeno da joj se vrate. Čovek je trebao samo da to želi i sve bi bilo rešeno. Moji roditelji su bili iskusni ljudi i kad sam tek bio došao u Petersburg nisu videli smisla da potežu ovo pitanje u neposrednoj blizini pobornika pravoslavne (hrišćanske) religije. U pismu koje je moja majka uputila Lavu Tolstoju može da se primeti sa koliko pažnje je razmišljala o postupcima. Da bi izbegli neugodne događaje, dosta smo kasnili sa sprovođenjem namere u delo. Moj otac (Ibrahim-aga Vekilov) i majka Jelena Vekilova su zaključili da niko drugi osim inteligentnog pisca Lava Tolstoja ne bi mogao dati razuman odgovor na ovo ozbiljno porodično pitanje.»

Jelena Vekilova, 2. marta 1909. godine, iz Tiflisa piše pismo Tolstoju i govori o individualnom prodičnom stavu prema veri.
«Dragi naš profesore, Lave Nikolajeviču,
Nemam reči da iskažem izvinjenje što sam Vas omela svojim pismom. Znam da je mnogo onih koji poput mene žele od Vas da dobiju umno mišljenje. Ja se i pored toga opet obraćam Vama, pošto me je život doveo pred pitanje na koje nisam u stanju sama da odgovorit. Pokušaću da Vam ukratko objasnim šta želim. Imam pedeset godina. Majka sam troje dece. Muž mi je musliman. Venčali smo se zakonski (versko venčanje nismo obavili). Naša deca su hrišćani. Ćerka mi ima 13, a jedan sin 23 godine i trenutno studira na Tehnološkom institutu u Petersburgu. Drugi sin ima 22 godine i oficir je u vojnoj školi Aleksejev u Moskvi. Moji sinovi traže od mene dozvolu da prihvate veru svoga oca. Šta bi trebalo da uradim? Ja znam da je to sad moguće, a u isto vreme znam i za loše relacije sa stranim sunarodnicima koji ovde žive. Moje sinove na ovu ideju nisu postakli porodični problemi. Oni ovim ne očekuju ni materijalno poboljšanje niti imaju neki poseban statusni interes. Oni samo imaju za cilj da pomognu tatarskom (azeri-turskom) narodu koji je ostao neprosvećen. Postajanje njegovim delom i međusobno ispomaganje za njih je ravno veri. Ja se, međutim, bojim da ih svojim razmišljanjem ne uputim u pogrešnom pravcu. Ja sam usamljena u ovim brigama… ah…kad bih Vam samo mogla napisati sve o svojim jadima, mukama, svojim unutrašnjim sukobima… Pišem ovo lijući suze majke koja ludo voli svoju decu. Toliko sam raspamećena da sam došla u situaciju da od Vas tražim glas razuma. Vi, samo Vi sa svojim umom možete da osetite kakav će rezultat da ima ovo u današnjim uslovima života.Moja briga se Vama može učiniti sitnom i jednostavnom, ali meni ona zadaje grozne muke.
Lave Nikolajeviču, Vi niste nikad uskratili svoje iskrene i vredne savete malim ljudima poput nas. Znajući to, skupila sam hrabrost i uznemirila Vas ovim svojim traženjem. Molim Vas, utešite me. Puno, puno se izvinjavam što sam Vam oduzela dragoceno vreme. Na taj korak me je primorala neizmerna majčinska ljubav.»
Srdačno uz Vas,

Jelena Jefimovna Vekilova
Tiflis, Učebniy Pereulok I, kuća 8

Check Also

Saveti o odgoju deteta

Učenjak Gazalija je izneo program odgoja deteta; program je osmišljen u vidu sedećih obaveza roditelja …