Samoljublje je bolest srca koja uništava Božije robove upropaštavajući njihova dela, ona proteruje iskrenost iz srca i njoj se suprostavlja, ona isušuje poniznost iz srca i osećaj potrebnosti i siromaštva naspram Gospodara, a to je nedolično ophođenje prema Bogu Uzvišenom.
Samoljublje udaljava Božije robove od samoobračunavanja, i čini ih slepim pa ne razaznavaju bolesti duše i njene mahane.
Samoljublje udaljava Božije robove od samoobračunavanja, i čini ih slepim pa ne razaznavaju bolesti duše i njene mahane.
Samoljublje je gledanje na obredoslovlje i molitve očima ponosa i njegovo veličanje od strane čoveka.
”Spas je u dve stvari; u bogobojaznosti i iskrenoj nameru, a propast je u beznadežnosti i samoljublju”
Prenosi se da je rekao Omer: ”Zaista je od znakova ispravnosti tvog pokajanja, da priznaš svoje grehe, a od znakova ispravnosti tvojih dela je odbacivanje samoljublja, a od znakova ispravnosti tvoje zahvale Bogu je priznavanje vlastitih propusta”Rekao je Fekih ”Ko želi da slomi opčinjenost sobom neka se pridržava četiri stvari:
Prvo: Da zna da je ono što učinio od dobrih dela, dar od Boga (uputa i pomoć) pa kad to bude smatrao podrškom od njegovog Gospodara, zaposliće se zahvalom, i neće se diviti samom sebi.
Drugo: Da pogleda u blagodati kojim ga je Bog opskrbio, pa kad to učini, zaposliće se zahvalom Allahu na blagodatima, a svoja dela će videti malim, i neće se njima diviti.
Treće: Da se boji da mu dela neće biti primljena, pa kad bude strahovao da li će mu Bog primiti dobra dela, neće se sam sebi diviti.
Četvrto: da se priseti svojih greha koje je počinio pre toga, pa ako se bude bojao da ne prevagnu njegovi gresi dobra dela time je već umanjio samoljublje, a kako da se opčini čovek svojim delima, a ne zna šta će izaći iz njegove knjige učinjenih dela na Sudnjem danu, jer će tek tada da se obelodani da li će biti spašen ili kažnjen?