Izraz „sin Božijiˮ u Bibliji je upotrebljavan za Adama (Jevanđelje po Luki 3:38) i mnoge druge poslanike koji su prethodili Isusu. Izrailj je, na primer, zvan „sinom Božjimˮ u jednoj od pet Mojsijevih knjiga: „A ti ćeš reći Faraonu: ‘Ovako kaže Gospod: ‘Izrailj je sin moj, prvenac moj.'ˮ (Knjiga Izlaska 4:22)
U Psalmima ista je titula data Davidu: „Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni:’Ti si sin moj, ja te sad rodih.’ˮ (Psalmi 2:7)
Isto tako Solomon je bio nazvan sinom Božjim: „On će sazidati dom imenu mom, i on će mi biti sin, a ja njemu Otac, i utvrdiću presto carstva njegovog nad Izrailjem doveka.ˮ (1 Dnevnicima 22:10)
Iz navedenih citata i iz mnogih drugih u Bibliji, ustanovljeno je da se rečju „sinˮ zaista misli na bliskost Bogu u ljubavi. Čak je i Isus kazao u sledećim rečima: „Volite svoje neprijatelje… da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima.ˮ (Jevanđelje po Mateju 5:44-45) I:
„Blago onima koji mir grade, jer će se sinovima Božijim nazvati.ˮ (Jevanđelje po Mateju 5:9)
Analiza svega prethodno navedenog sasvim jasnim čini značenje koje je Isus dodelio reči „sinˮ. S obzirom na ovo, ne može se naći opravdanje za nazivanje Isusa sinom Božijim u isključivom i jedinstvenom smislu kao što to većina hrišćana danas radi. Kada je Isus koristio izraz „sin Božjiˮ, njegovo značenje je bilo potpuno jednako kao i kada se upotrebljavao za Adama, Izrailja, Davida, Solomona. Isus je u Bibliji nazvan „sinom Božjimˮ 13 puta, dok je nazvan „sinom čovečijimˮ 83 puta.
Kur’an nedvosmisleno i kategorički odbacuje dogmu „sinovstvaˮ: „Oni govore: ’Allah je uzeo sebi dete.’ Hvaljen neka je On! Naprotiv, Njegovo je sve ono što je na nebesima i na Zemlji. Njemu se sve pokorava.ˮ (Kur'an, 2:116.)
Šta više, pripisivanje sina Bogu bi implicitno poricalo Božju savršenost i podrazumevalo Njegovu potrebu za drugim bićem pored Sebe.