Priroda Isusa Hrista i hrišćanska neslaganja oko toga

Proglašavanje Isusa Hrista za boga nije bila jednostavna stvar. Naprotiv, bio je to dug i komplikovan proces koji je mnogim Isusovim, mir nad njim, sledbenicima naneo mnogo problema i neugodnosti. Usled toga došlo je do mnogobrojnih podela u hrišćanstvu i nastanka brojnih sekti unutar hrišćanskog tkiva. Zato ćemo se ukratko upoznati sa svim ovim podelama i sektama, temeljima njihovog učenja i ličnostima njihovih osnivača.

Na samom početku potrebno je konstatovati da je glavni problem oko koga su izbila neslaganja bilo pitanje – ko je zapravo Isus Hrist – čovek i sin čovečiji koji jede, pije, spava, odmara se, raduje, žalosti, gladni, žedni, boji se i sl., kao i svi drugi ljudi, ili je on bog, ili istovremeno i jedno i drugo.

Isusovim pristalicama nije bilo jednostavno pomiriti ova dva suprotstavljenja učenja jedno koje kaže da je Isus čovek kome je potrebno sve što i ostalim ljudima, i drugo koje uči da je on bog i da mu kao bogu ništa nije potrebno. Oko ovog problema među prvim hrišćanima je došlo do podele na dve glavne struje:

– prvu koja je smatrala da Isus ima dve prirode, ljudsku i Božiju i

– drugu koja je smatrala da Isus ima samo jednu prirodu – Božiju.

Za prvu su se zalagali Arije, Nestorije i Katolik, a za drugu aleksandrijski patrijarh Atanasije (297-373), aleksandrijski biskup Kiril (Cyril) i Jakob Baradaju (490-578), biskup iz Edese.

Reći ćemo nešto opširnije o svakom od ovih predstavnika:

Arije (ili Arijan, 256-336) je bio ranohrišćanski teolog, sveštenik i pesnik iz Aleksandrije, osnivač učenja poznatog kao arijanstvo. Njegovo učenje, koje je imalo dosta pristalica, se od tada već prihvaćenog, ali bitno izmenjenog (što se tiče razumevanja i primenjivanja Svetog pisma) hrišćanstva razlikovalo po shvatanju odnosa između Boga i Hrista, koji, prema Ariju, nisu iste suštine.

Arija čak i njegovi protivnici, poput episkopa Epifanija, opisuivali su kao „visokog čoveka vitkog stasa, izvrsnog držanja i prijatnog načina ophođenja. Arijev asketizam i strog način života se iskazivao i u njegovoj odeći nalik monaškoj. I drugi ga opisuju kao čoveka prijatnog karaktera, kome se na licu ocrtavala blaga melanholija.

Početkom četvrtog veka on se snažno suprotstavio Aleksandrijskoj crkvi koja je učila da je Isus bog i Sin Božiji. Arije je tvrdio da Isus nije ni Bog ni Sin Božiji, već čovek kao i svi drugi ljudi. Odbacivao je sve navode Jevanđelja koji su govorili o božanstvenosti Isusa Krista. Po Ariju, preterano isticanje Hristovog božanstva preti da uništi ideju o ugledanju na Hristov život, koja je bitna za hrišćanstvo. Arije takođe nije želeo da dopusti da monoteizam potone u učenje o dvoboštvu i suprotstavljao se metafizičkom preuveličavanju Hrista, koje je diralo u jedinstvenost Boga.

On kaže: „Verujemo u jednog Uzvišenog Boga, koji se ne može zamisliti i koji je povučen u sebe. Uzvišen je, večan i kao takvom ne dolikuje mu ništa što ima kraj. Jedan je. Nikome i ničemu nije sličan. On je oduvek i zauvek. Nije postao i neće nestati. Dobročinitelj je. On je jedini koji poseduje ova svojstva.“

Crkveni spor koji je podelio ranu crkvu, koji je počeo 318, a trajao do 381. godine, je nazvan Arijanski spor po Ariju koji ga je poveo. Bilo je potrebno osamnaest crkvenih sabora da bi se rasprava okončala, počev od čuvenog sabora u Nikeji 325, pa do sabora u Carigradu 381. godine. Suština spora je bila u sledećem – da li je Sin jednako večit kao Otac ili je stvoren ni iz čega?

Sve je počelo na predavanju koje je Aleksandrijski episkop Aleksandar držao velikom krugu sveštenih lica, o tome kako se u Svetom Trojstvu sadrži jedinstvo. U raspravi koja je posle toga usledila, Arije je istakao argument da „ako je otac rodio sina, mora postojati početak rođenog“, pa otuda mora postojati i vreme kada sin nije postojao. Arijevo mišljenje nije bilo novo, već je samo izgovorio ono što su neki teolozi tada mislili. Ali episkop Aleksandar nije tolerisao drukčiji stav podanika i osorno mu je naredio da odustane od svog mišljenja. Arije je, naprotiv, smatrao da se ubeđenja ne mogu odbaciti po naredbi, i tako je pokrenut ovaj spor, koji je prerastao u jedan od najvećih u istoriji hrišćanstva.

Arije je tvrdio da Devica Marija nije rodila Boga, nego čoveka i da Isus ne poseduje prirodu Boga Oca. Za svoju tvrdnju navodi ubedljiv argumenat, da Otac, kao stariji i Sin, kao mlađi, ne mogu biti jedno te isto. Dakle, poricao je jednakost prve i druge osobe Trojstva tvrdeći da Sin Božiji (Hrist) nije postojao oduvek, niti je po biti jednak Bogu Ocu, nego ga je Bog Otac ni iz čega stvorio.

Arije je raspravu o prirodi Hrista postavio sa takvom žestinom da se više nije moglo prečuti. Kako je priroda Hrista bila u središtu ove rasprave, sukob je poprimao sve veće razmere. Ne samo da su u njega bili uvučeni episkopi sa strane, nego i hrišćanske mase. Ubrzo više nije bilo nijednog grada niti sela gde se nije raspravljalo o Bogu i Hristu. Članovi porodica su zbog toga dolazili u žestoke sukobe, a u javnosti su izbili pravi nemiri. Hrišćani su se tukli na ulici zarad Hristovog božanstva. Zbog tog ružnog ponašanja hrišćanstvo je kod pagana izašlo na rđav glas, te su mu se podsmevali i u pozorištima.

Sam Car Konstantin odlučuje da se uključuje u sukob, te nalaže, u ime mira u Imperiji, da se pomire episkop Aleksandar i Arije. Car odlučuje da sazove episkopat Crkve da bi se rešio nastali spor, određujući Nikeju kao mesto velikog sastanka. Na carev poziv sakupilo se u Nikeji, u proleće 325. godine, 318 episkopa, kao i manji broj prezvitera i đakona. Dolaskom carevim otpočeo je sabor 25. maja 325. godine.

Sabor održan u Nikeji u Maloj Aziji tokom maja i juna 325. godine u raskošnim salama carske palate, obično se predstavlja kao jedno od slavnih poglavlja u istoriji hrišćanske crkve. Doskora progonjeni episkopi putovali su carskom poštom, a car ih je dočekivao najumilnijom predusretljivošću. Celivao je ožiljke prisutnih mučenika i lično je predsedavao pregovorima. Bila je to prva pobednička demonstracija crkve, koja je morala da ostavi utisak na one koji vole impozantnu raskoš. Kao kod svih sabora, organizacija je igrala veliku ulogu, pa su se oni koji su se pravili važni tiskali u prvi plan. Često se dešavalo da su se tokom savetovanja na saboru svi učesnici neobuzdano nadvikivali ne obazirući se naročito na svoje episkopsko dostojanstvo. Očevi sabora nisu vodili računa ni o uzajamnom razumevanju niti o očuvanju hrišćanskog bratstva. Samin Makedonac kaže da su oni ljudi koji se sakupiše na saboru, najobičniji prostaci. Taj Sabin, episkop iz Iraklije u Trakiji, sakupio je u jednu knjigu sve što su episkopi na različitim saborima naredili, gde ismeva oce koji su bili na saboru u Nikeji, optužujući ih da su površni i prosti. Diplomatija je stupila u dejstvo, a intrige su vodile glavnu reč kod mnogih neukih episkopa kojima je manjkalo razumevanje problema, a koje je već tada jedan učesnik grubo ocrtao kao „sabor pukih glupaka“.

Arije se na saboru nije pojavio na način kako bi se moglo očekivati budući da je on pokrenuo to sporno pitanje. Tražili su ga pogledom, ali ga nisu opazili. Arijevo mišljenje su branili, Jevsevije iz Nikomidije, Teognost episkop Nikejski i Maris episkop Halkidonski, mesta u Vitiniji. Mišljenja su se žestoko sukobila, ali pristalice Arija bile su u manjini. Na kraju je predloženo veruju po kome je Hristos bio „iste suštine kao Otac“. Nebiblijsko poreklo je bilo najveći nedostatak ovog izvorno gnostičkog izraza, ali je pod pritiskom Konstantina prihvaćen kao obrazac o jedinstvu. Pošto je obrazac dopunjen bacanjem još nekoliko anatema na arijansku teologiju, on je po carevoj želji usvojen kao odluka. Arije se tek pri kraju sabora pojavljuje u prvom planu, ali ne kao čovek spreman da raspravlja. On samo odbija da potpiše odluku koja je bila uperena protiv njegovih uverenja. Zbog hristoloških neslaganja Nikola iz Likije, poznatiji kao sveti Nikola, je fizički napao Arija, nakon čega je udaljen sa sabora.

Bilo je potpuno nečuveno da univerzalna odluka nastane samo zahvaljujući autoritetu cara, koji se kao prozelit tek pripremao za krštenje i nije imao ni najmanje pravo da učestvuje u razgovoru o najvećim tajnama vere. Ista crkva koja je pobedonosno prkosila Dioklecijanovoj vojsci poslušno se povinovala naredbi njegovog naslednika, koja je pogodila njen nerv potpuno drukčije od spoljašnjeg nasilja progona.

Arije je raščinjen, proglašen jeretikom i proklet, a kako je car proglasio odluke sabora carskim zakonima, priklanjanje Ariju je od tada postalo zločin, a Arije je postao državni neprijatelj! Vlasnici njegovih knjiga su pod pretnjom smrtne kazne bili prisiljeni da ih predaju. Konstantin je proterao iz zemlje sve episkope koji nisu hteli da potpišu novostvoreni simbol vere i na taj način je ostvario jedinstvo. Episkope Jevsevija Nikomedijskog i Teogonija Nikejskog zato što su branili stavove Arija i posle odluka Nikejskog sabora, car je prognao u Galiju.

Arije je prognan u Ilirik, zajedno sa njegovim pristalicama, ekskomuniciranim episkopima Sekundom Ptolimediskim i Teonom Marmaričkim. Smatralo se da će na taj način arijanska jeres ubrzo biti uništena, ali ispostavilo se da je nasilno suzbijanje imalo upravo suprotno dejstvo. Arije je u Sirmijumu i u drugim gradovima Panonije i Mezije nastavio da širi svoje učenje. Ilirski episkopi polako prihvataju Arija, pa se 335. godine, na saboru u Tiru, pojavljuju dva episkopa iz Ilirije koji podržavaju njegovo učenje: Valens iz Murse (Osijek) i Ursacije iz Singidunuma (Beograd).

Stav prihvaćen u Nikeji nije odgovarao pravom stanju unutar hrišćanstva. Snage u crkvi bile su drukčije raspoređene nego što je bio slučaj na saboru. Kako je mala većina izvršila nasilje nad velikom manjinom bez ustupaka, osvojena pobeda zasnivala se na krhkim temeljima. Reakcija na odluku sabora potekla je od Jevsevija iz Nikomidije, iskusnog političara arijanske orijentacije. Jevsevije je protiv svog uverenja potpisao nikejski simbol vere, ali je posle toga diplomatskom mudrošću nastojao da ispravi grešku. Arijanci su zahtevali izbacivanje nebiblijskih pojmova iz simbola, što je zahtev koji se nije mogao lako odbiti. Oni su započeli kritiku versko-filozofske formulacije o istoj suštini sa obrazloženjem da je ona za laika nerazumljiva. Preko sestre cara Konstantina, čiji je savetodavac bio Jevsevije, došlo je do zaokreta koji je na novi način preraspodelio istinu i zabludu. Konstantinova politika bila je zainteresovana za pacifikaciju crkve, pa je stoga težio izmirenju sa uvređenim arijancima, koji su glasno govorili o opasnosti diteizma. Careva pomirljivost je 330. godine čak rezultovala pozivom Ariju da se vrati, u nameri da se ispravi naneta nepravda. Prognanik nije odmah prihvatio poziv, verovatno više iz nepoverenja nego iz nepokornosti. Naposletku se zaputio na Konstantinov dvor, gde je car milostivo primio pekadašnjeg prognanika.

Konstantinovu naredbu da Arija vrati na njegov položaj Atanasije je odbacio primedbom da se osobe koje je sabor osudio kao vinovnike jeresi ne mogu ponovo vratiti u crkvenu zajednicu. Ni ovoga puta se nije ostvarilo pomirenje koje je car priželjkivao. Arijanstvo je proglašeno istinom, a suparnička strana je optužena za zabludu, te je sada na svojoj koži osetila nemilost, kada je njen vođa Atanasije oteran u progonstvo u Trir.

Arije je jednog dana iznenada umro u teškim mukama. Protivnici su smatrali Arijevu smrt Božjom kaznom, dok su njegove pristalice tvrdili da je otrovan, što je mišljenje i mnogih savremenih proučavalaca. Uglavnom, Arijeva smrt nije okončala neslaganja. Borba se nastavila nesmanjenom žestinom, jer nije bila vezana za ličnost Arija, već za pitanja koja je on pokrenuo.

Arijanstvo pedesetih godina četvrtog veka dostiže vrhunac u grupi anomeja (nesličan) koji se po Evnomiju Kizičkom zovu evnomijevci. Oni su učili da Sin nije čak ni sličan Ocu – nesličan mu je.

 Nasuprot Ariju, aleksandrijski patrijarh Atanasije (297-373) tvrdio je da Isus Hrist ima samo jednu prirodu i da je on istovremeno i bog i Sin Božiji. On je pisao Simvol vere, koji je bio na Saboru usvojen. On govori ο živome Bogu koji se potpuno otkrio vaploćenjem Sina Božijeg. Glavni Atanasijev trud je u utemeljivanju božanstva Boga Sina i Duha Svetoga, koji su u tome ravni Bogu Ocu. Oni su, po njemu, jednosuštni sa Ocem.

U današnjem modernom svetu, oni koji se drže doktrine Trojstva identifikuju sebe kao hrišćane uglavnom zato da bi ugasili svoju žeđ za religijom. Mnogi od njih ne poriču misterioznu prirodu Trojstva, koja je lišena ljudske logike i naučnog objašnjenja. Ovo proizilazi iz čvrste činjenice da je Trojstvo Atanasijevo delo. Drugim rečima, to je bila ljudska inovacija najgore vrste, koja je ništa drugo do vređanje Boga i Njegovih jedinstvenih atributa. Nažalost, većina hrišćana nisu ni svesni da je takva misteriozna doktrina bila predmet rasprava dugi niz vekova. Kao činjenicu treba navesti da su mnogi rimski carevi i ključne verske figure u hrišćanstvu, posebno tokom četvrtog veka, bili umešani u krizu Trojstva na jedan ili drugi način.

Vredno je napomenuti da tri godine nakon održavanja nikejskog Sabora, Konstantinov nedostatak objektivnosti u posredovanju u pomenutom sporu (čak ne poznavajući ni religijske korene teorije Trojstva) isplivava na površinu. Konstantin, pod uticajem njegove pro-arijanski naklonjene sestre, uskoro štiti Arija na taj način što zahteva da se ovaj drugi vrati u katoličku zajednicu. Međutim, Atanasije, osnivač Ubeđenja o Trojstvu, žestoko se suprostavio ovoj ideji. Konstantin je, međutim, ostao principijalan u svojoj nameri da se Arije svečano primi u zajednicu u konstantinopoljskoj Katedrali, ali na isti dan kada je trebao da trijumfuje, 336. god., Arije iznenada umire.

Atanasije biva odgovoran za smrt Arija. Tako ga je Konstantin prognao u provinciju Gaul, gde je i ostao 28 meseci. Car je bio toliko ganut tragičnom smrću Arija i uz veliki uticaj njegove pro-arijanski orentisane sestre postao je i osobno hrišćanin. Samo godinu dana nakon što prima novu veru, car Konstantin je preminuo, 337. god., kao Arijanski hrišćanin. Ironično, ali istinito, car je umro kao vernik kakvi su bili i oni koje je proganjao i ubijao – pripadnici i vođe Apostolske Crkve, vernici u Božiju Jedinstvenost sa Isusom, neka je mir na njega, kao Božijim poslanikom.

Nakon smrti Konstantina, Atanasije nije imao predaha pošto ponovno biva proganjan od strane cara Konstancija, naslednika Konstantina, koji je takođe bio pro-arijanski orentisan. Atanasije, zapravo, provodi tri godine u Vatikanu nakon drugog egzila iz Aleksandrije, 339. god. Godine 356., ponovo je proteran iz Aleksandrije po treći put. Njegov život je u stalnoj opasnosti zbog tajnog organizovanja onih sveštenika koji su se protivili Trojstvu i koji su osvojili srce Konstancija, što je imalo za rezultat da su izrečeni još žešći proglasi protiv onog prvog. Na primer, izdašne nagrade bile su obećane, na osnovu Carskog proglasa, čoveku koji bi Atanasija doveo mrtvog ili živog, a takođe i stroge kazne bile su predviđene protiv onih koji bi se usudili zaštititi državnog neprijatelja.

---

Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’

Izvor: http://www.islamhouse.com/sr