19. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Nije toliko nerazumno smatrati da je život prazan. Ova ideja se javljala još od najstarijih vremena; čak i od najobičnijih ljudi. Ali su ljudi i dalje živeli i još žive. Kako god bilo, ali svako i dalje nastavlja da živi i ne sumnja ni za trenutak u podudarnost života i razuma.
Znanje koje sam stekao pokazalo mi je da je sve živo i neživo što postoji na ovom svetu krajnje poučno; osim što je moja situacija jako blesava. Ovi glupaci, velika većina ljudi, živi a da ne zna ni najmanju stvar o strukturi svih živih i neživih bića na ovom svetu. Međutim, na kraju, ovi ljudi su živeli i verovali da su svoje živote uredili krajnje razumno.Sva ova razmišljanja su mi nametala pitanje:
«A šta ako ima stvari koje još ne znam?» Eto, i u
neznanju se isto tako odvija. Neznanje će se uvek postavljati isto, a ako se pojavi nešto nepoznato, reći će da to nije ništa. Zapravo, čovečanstvo je jedna celina; svi ljudi koji su živeli i žive ponašaju se kao da shvataju značenje života. Jer, da ga ne razumeju, ne bi mogli da ga žive.
Kolika god bila naša saznanja, to opet nije bilo dovoljno da naučimo o smislu života. Svi ljudi koji žive, milioni ljudi, uopšte nemaju sumnje u značenje života.
Svi ljudi su svesni faktora koji i meni potvrđuju da je život prazan i besmislen, od najstarijih vremena pa sve do danas opet žive uprkos tome i životu daju novi smisao.
Sve u meni i u mom okruženju, sve što ima materijalnog i nematerijalnog, sve je plod njihovog saznanja o životu. Ono čime moj um nad životom pravi prosudbe i baca prokletstvo ne dolazi od mene nego od njih. Ja sam se rodio, stasao sam i odrastao. Oni su izvukli rudu na površinu zemlje i koristili su je, podredili su šumu, uveli su krave i konje u domaćinstvo, počeli su da seju, naučili su zajedno da žive, uveli su zdrav oblik života, učinili su da i ja sam razmišljam, da govorim i pišem. Moja ishrana, odeća i učenje, sve je to zahvaljujući njima. Ja koji sam njihovo delo, razmišljajući njihovim razmišljanjem i rečima, kažem im da je ovo sve prazno i besmisleno. «Ovde nešto nije u redu!» Govorio sam sam sebi. Ali, šta je to što nije u redu, e to, to nisam mogao da nađem. Kad bih pogledao u uzak krug ljudi u mojoj blizini, video bih jako puno ljudi koji ne razumeju to pitanje. LJudi, pak, koji su razumeli pitanje ili nastojali da razumeju, ućutkivali su to u opijanju životom.
S druge strane, oni koji su razumeli i koji su okončavali sa svojim životom, koliko god se trudili da pobegnu, na kraju su postajali oni koji razumeju, ali koji pokazuju slabost da nastave život u besmislu. I ja sam živeo u zabludi učenih, bogatih, sebičnih ljudi u uskom okruženju čijim sam delom bio. Milioni ljudi koji su nekad živeli i koji sad žive, kao da više i nisu ljudi, nego jedna vrsta životinje.