18. Odlomak iz knjige “Muhammed” svetski priznatog pisca Lav Nikolajevič Tolstoj

Pronaći nepoznato
Rešenje nisam mogao da pronađem u nauci, pa sam ga počeo tražiti u životu; nadao sam se da ću moći da ga nađem kod ljudi u svojoj okolini. Tako sam počeo da motrim ljude. Zanimalo me je kako se postavljaju drugi ljudi prema ovim pitanjima koji su mene vukla za sobom u beznađe.
Dobro, do kakvog odgovora su došli ljudi koji mi liče prema nivou obrazovanja i načinu života?
Video sam da su ljudi iz mog okruženja, tražeći spas iz strahovite situacije u kojoj smo se nalazili, pronašli četiri različita izlaza:
– Prvi izlaz je bio put neznanja. To je značilo ne znati i ne smatrati da je život jedna nevolja i rasulo.
– Drugi izlaz je epikurejski put. Osnova ovog razmišljanja je u ovome: i u spoznaji beznađa života, čovek treba da uživa blagodati koje mu on pruža.
LJudi iz moje okoline su većinom ovako gledali na stvar. Unutrašnji porivi su im omogućavali da više misle na sticanje blagodati nego na jad, pa su tako nalazili mogućnost zaborava u moralnoj neosetljivosti.
To što su bili u dobroj situaciji uprkos tom nemoralu i neosetljivosti samo je slučajnost.
LJudi našeg doba u velikoj većini ovako razmišljaju i osećaju. To što neki ljudi proglašavaju filozofijom paralizu snaga ideje i vizije, ne izdvaja te ljude iz grupe onih koji nastavljaju da ližu med da ne bi videli problem života. Ja ne mogu da se složim sa tim ljudima. Budući da ja nemam njihovu bezosećajnost spram snage vizije, ne mogu to da uradim ni veštački. Ne bih mogao da skinem pogled sa miševa ili one aždaje, poput svakog čoveka koji ih je jednom video.
– Treći izlaz je put snage i energije. Njegova osnova je sledeće: čim čovek shvati jad i tugu života, treba da to eliminiše.
– Četvrti izlaz je put slabosti. On se temelji na sledećem: iako čovek shvata jad i tugu života i zna da ništa neće proizići iz njega, on ga uporno živi.
LJudi iz ove skupine znaju da je smrt bolja od života, ali se oni ponašaju kao da očekuju nešto, pošto nemaju snage za samoubistvo kojim bi sprečili sebe da greše. To je put slabih: jer, ako mogu da budem bolji i ako za to imam dovoljno snage, zašto oklevam da budem bolji? Eto, ja sam bio u ovoj grupi.
LJudi iz moje skupine su se na različite načine oslobađali te strašne suprotnosti. Koliko god primoravao svoj um, nisam mogao da prokrčim jedan peti pored ovog četvrtog puta. Bilo je samo neke koristi. Jedna od njih je nerazumevanje da je život sačinjen od jada i tuge, da je prazan i da je bolje ne nastavljati ga takvog. Međutim, za mene nije bilo moguće da ovo ne znam. Ja sam to jednom video i nije bilo govora da to ne znam, misao nisam mogao više da odvratim od toga.
Druga korist je prihvatanje života kakav jeste i nerazmišljanje o budućnosti. Ja, međutim, ni to nisam mogao da uradim. Iako znam da starost, bol i smrt postoje, ja, poput Sakja-Munija, ne bih izlazio van. Uprkos tome što je moja životna snaga bila jaka, nisu mi se sviđali trenutne slučajnosti koje su mi pružale kratkotrajno uživanje.
Treća korist bi bilo samoubistvo, prekid života nakon spoznaje da je on jedna nevolja i glupost. To sam shvatao, ali ne znam razlog ni ja, nisam pokušao da se ubijem.
Četvrta korist, pak, je spoznaja da je bivstvovanje prema Sulejmanovom i Šopenhauerovom gledištu blesava, meni namenjena radnja koja se zove život; pranje, oblačenje, jelo, razgovor, pa i pisanje knjiga. Ovo mi je bilo odvratno; puno boli i briga, a ja opet nastavljam da živim tako.
Moj razum je prihvatao da je život nešto nerazumno. Da nema uzvišenijeg uma, – da li ga ima ili nema ničim ne može da se dokaže – um bi onda, po meni, značio moj život. Da nema uma, ja mislim da ne bi bilo ni života. Ali, ako je ovaj um razlog življenja, kako se onda može poricati život? Ili obrnuto, da nije života, ne bih imao ni razuma; razum je proizvod življenja. Život je sve. Razum je plod življenja, a ovaj razum poriče ovaj život. Osećam da ovde nešto nije u redu.