Home / Tekst / Poslednji Božiji Verovesnik / Svedočenja nepristrasnih nemuslimana dokaz istinitosti Muhammedovog poslanstva

Svedočenja nepristrasnih nemuslimana dokaz istinitosti Muhammedovog poslanstva

 Mnogi protivnici vere Islama, svejedno da li su sledbenici Knjige (tj. Jevreji ili hrišćani) ili ateisti, posvedočili su našem Verovesniku, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, istinoljubivost i činjenicu da se radi o istinskom Božijem verovesniku. Neki od njih su prešli na Islam, a neki to nisu učinili, već su navedenu činjenicu posvedočili držeći se načela pravednosti. Ako imamo slučaj da protivnik prizna ispravnost učenja onoga sa kim je u sukobu, koji pomno u svojoj zasedi iščekuje samo jedan trenutak njegove greške, to nesumnjivo biva veoma snažan dokaz o istinitosti Verovesnika, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim.

Učenjak Et-Tirmizi zabeležio je predaju od Ebi Musa koji je rekao:

„Kada je Ebu Talib krenuo u Šam, sa njim je krenuo i Verovesnik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, zajedno sa skupinom Kurejšija. Nadomak sveštenika, zaustavili su se i odmorili su svoje jahalice. Sveštenik im je prišao iako on do tada, kada bi god pored njega prolazili, nije izlazio pred njima niti se na njih uopšte osvrtao. Dok su oni odvezivali svoje jahalice, sveštenik je prošao između ljudi, došao je do Poslanika, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, uzeo ga za ruku i rekao: ‘Ovo je prvak svetova, ovo je poslanik Gospodara svetova! Ovoga će Bog da pošalje kao milost svim svetovima’ Kurejšije su ga upitali: ‘Kako to znaš?’ Rekao je: ‘Kada ste se spuštali sa brda, svaki kamen i drvo palo se poklonilo, a oni se poklanjaju iz poštovanja samo verovesnicima. Prepoznao sam ga i po verovesničkom pečatu ispod plećke, poput jabuke.’ Zatim se vratio i spremio im hranu. Kada im je doneo hranu, verovesnik je sređivao kamile, pa im je sveštenik kazao: ‘Pozovite mi ga.’ Kada je prilazio, jedan oblak mu je stalno pravio hlad. Približivši se skupini, primetio je da su svi pre njega već bili zauzeli hlad drveta, pa kada je on seo, hlad drveta je njemu prišao. Tada sveštenik reče: ‘Pogledajte hlad ovog drveta kako je njemu prišao!’ Boraveći sa njima, zamolio ih je da sa njim ne idu u Vizantiju, jer ako ga Vizantinci vide, prepoznaće ga po njegovim karakteristikama pa će da ga ubiju. Nakon toga se okrenuo i ugledao sedmoricu ljudi kako dolaze iz pravca Vizantije, pa im je otišao u susret i upitao ih: ‘Zbog čega dolazite?’ ‘Došli smo jer će u ovom mesecu Verovesnik da se pojavi. Na svakom putu poslani su ljudi, pa tako smo i mi, nakon što smo obavešteni o Verovesniku, ovim putem poslani.’ ‘Da li iza vas stoji neko ko je bolji od vas?’, upita ih. Rekoše: ‘Ne, samo smo obavešteni da bi on mogao upravo ovim putem da prođe.’ ‘Šta mislite da li je iko od ljudi u mogućnosti da izmeni Božiju odredbu koju On želi da se dogodi?, upita ih. ‘Ne!, odgovoriše. Nakon toga mu dadoše obećane na pokornost i sa njim dođoše, pa reče: ‘Zaklinjem vas Bogom, recite mi ko je njegov (verovesnikov) staratelj!?’ Rekoše: ‘Ebu Talib.’ Neprestano ga je molio sve dok Ebu Talib nije pristao da ga vrati.“ (Beleži Et-Tirmizi, 3620)

Ovo je drugo svedočenje najpriznatijeg hrišćanskog sveštenika u Verovesnikovom, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, vremenu:

Imam Ahmed zabeležio je predaju od Abdullaha ibn Abbasa, koji kaže da mu je Selman el-Farisi pričao o ovom događaju:

„Bio sam dečak iz područja Isfahan u Perziji, iz sela Džejjan. Moj je otac bio starešina sela, najbogatiji i najpoštovaniji u celom selu. Od rođenja, ja sam mu bio najdraži od svih stvorenja, a iz dana u dan njegova ljubav prema meni se pojačavala, tako da me je, strahujući za mene, skroz zatvorio u kuću, pored vatre, kao što se zatvaraju devojke. Trudio sam se u našem obožavanju vatre koliko sam mogao, pa sam postao onaj koji je odgovoran za nju i koji je loži. Ta časna obaveza mi je poverena kako se vatra koju smo obožavali ne bi ugasila ni za jedan tren. Moj je otac imao veliki posed koji nam je donosio značajan prihod, i on je stalno išao i obilazio posed, i sakupljao prihod.

Jednoga dana ga neki posao spreči, pa ne mogavši da ode u selo, pozva me i reče: ‘O sine, kao što vidiš, ja ne mogu da odem na naš posed, nego ti idi i umesto mene obavi tamo posao!’ Ja krenuh u pravcu našeg poseda, i dok sam putovao naiđoh na jednu od hrišćanskih bogomolja, čuh iznutra glasove onih koji su se molili, pa to privuče moju pažnju. Ja nisam ništa znao o običajima hrišćana ili nekog od pripadnika drugih vera, zbog toga što me otac stalno držao zatvorenog u kući, daleko od drugih ljudi. Kada čuh njihove glasove, uđoh unutra da vidim šta to oni rade. Pošto sve dobro razgledah, zadivi me njihov obred pa poželeh da primim njihovu veru. Pomislih: ‘Ova vera je bolja nego ona u kojoj smo mi.’ I tako ja ne odoh od njih sve dok sunce ne zađe, a na posed svoga oca ne odoh nikako. U međuvremenu upitah prisutne: ‘Gde je poreklo ove vere?’ Oni mi odgovoriše: ‘U području Šama.’ Kada pade noć, ja se vratih kući, gde me dočeka otac pitajući šta sam uradio. Ja mu rekoh: ‘O oče, naišao sam na ljude koji se mole Bogu u svojoj bogomolji, pa mi se veoma dopala njihova vera. Kod njih sam se zadržao sve do kraja dana. Otac se trže od mojih reči, pa reče: ‘Moj sine, nema u toj veri nikakvog dobra, tvoja vera i vera tvojih očeva je puno bolja.’ ‘Nije, Boga mi!, rekoh mu. ‘Njihova vera je bolja od naše!’ Moj otac se uplaši mojih reči, pa strahujući da se ne odmetnem od svoje vere, ponovo me zatvori u kuću i još mi stavi okov na noge. Hrišćani me potražiše, pa im ja rekoh: ‘Kada vam naiđe prva karavana hrišćanskih trgovaca koja putuje u Šam i kada se spreme da putuju nazad, obavestite me.’ Reče: Kada je stigla karavana hršćanskih trgovaca iz Šama, oni me obavestiše o njoj, a ja im rekoh: ‘Kada obave sve poslove i htednu da se vrate u svoju zemlju, zatražite od njih dozvolu da sa njima krenem.’ Kad oni htedoše da se vrate u svoju zemlju, ovi me obavestiše, a ja svim silama navalih na okove, oslobodih se, pa se krišom priključih toj karavani i tako stigosmo u Šam. Kada stigosmo, ja upitah: ‘Ko je ovde najbolji čovek u ovoj veri?’ Rekoše mi: ‘Biskup, čuvar dotične bogomolje, pa mu ja odoh i rekoh mu: ‘Želja mi je da uđem u hrišćanstvo, pa bih voleo da budem uz tebe, da te služim, da učim od tebe, i da se sa tobom molim Bogu.’ On mi reče: ‘Uđi, pa uđoh kod njega i počeh da ga služim. Nije mi trebalo dugo vremena da otkrijem kako je on loš čovek. Svojim podanicima naređivao je da daju milostinju i podsticao ih je na to obećavajući im nagradu, a kada bi mu nešto dali da on podeli na Božijem putu, on bi to krišom uzimao za sebe, a siromasima i bednicima ne bi davao ništa. Tako je nagomilao sedam velikih kesa zlata. Ja sam ga zbog toga silno zamrzeo, ali on je ubrzo umro, pa kada se hrišćani sakupiše da ga ukopaju, ja im rekoh: ‘Ovaj vaš drug bio je loš čovek! Naređivao vam je milostinju i podsticao vas je da je dajete, a kada biste mu vi šta doneli, on bi to ostavljao za sebe, dok siromasima ne bi davao ništa.’ Oni me upitaše: ‘Otkud to znaš?’ Ja im rekoh: ‘Pokazaću vam gde je njegova riznica.’ ‘Pokaži nam!, povikaše mi. Ja im pokazah mesto gde je on ostavljao zlato, pa kad ga oni izvadiše, nađoše sedam kesa punih zlata i srebra. Kada to videše, povikaše: ‘Boga mi, nećemo nikako ni da ga ukopamo!’ Onda ga mrtvog razapeše na krst i kamenovaše. Nedugo nakon toga izabraše drugog čoveka na njegovo mesto, a ja počeh i njega da sledim i služim. Nikad nisam video čoveka da mu je ovaj svet manje važan, a da se toliko brine za onaj svet. Bio je i danju i noću u pobožnosti i obredima. Zavoleo sam ga veoma mnogo, pa kod njega ostadoh dugo, a kada mu se primače smrt, ja mu rekoh: ‘O dobri čoveče, bio sam uz tebe i zavoleo sam te kao nikog pre tebe. Kao što vidiš, primakla ti se Božija odredba, pa koga mi preporučuješ i savetuješ da kod njega budem posle tebe?’ On mi odgovori: ‘Sine moj, ne poznajem nikoga da je ovakav kao ja osim jednog čoveka u Mosulu, to je čovek koji je poput mene, sledi istinu, pa idi kod njega!’

Kada je moj učitelj umro, ja odoh tom čoveku u Mosul, a kada mu dođoh, ispričah mu sve o sebi i rekoh mu: ‘Pre nego što će da umre, taj i taj moj učitelj mi je preporučio da dođem tebi rekavši mi da se ti čvrsto držiš onoga što je ispravno.’ On mi reče: ‘Ostani kod mene.’ Ja ostadoh kod njega i videh da je i on najbolji što može biti. Ali, ne prođe mnogo vremena pa je i on umro. Kada mu se primakla smrt, ja ga upitah: ‘O dobri čoveče, kao što vidiš, došla ti je Božija odredba, a ti o meni znaš sve. Pa kome me preporučuješ i koga mi savetuješ da sledim?’ ‘O sine, reče mi on, ‘Boga mi, ne znam ni za jednog čoveka koji je ovakav kao što smo mi bili, osim tog i tog čoveka u Nesibinu, pa idi kod njega.’ Kada ovaj čovek bi ukopan, ja otputovah u Nesibin i nađoh preporučenog čoveka, pa mu ispričah sve što mi je rekao moj zadnji učitelj. On mi reče: ‘Ostani kod nas. Ja ostadoh kod njega i uverih se da je i on dobar i pošten kao i njegova dva druga. Ali, Boga mi, i njemu ubrzo dođe smrt pa mu rekoh: ‘Ti dobro znaš šta ti se sprema, pa kome me sada ti preporučuješ?’ On reče: ‘O sine moj, Boga mi, ja ne znam ni za koga da je ovakav poput nas, osim tog i tog čoveka u Amuriji. On je poput nas, pa ako želiš, idi kod njega.’ Rekao je: ‘On je na ovoj našoj veri!’ Kada je umro i kada ga sahraniše, ja odoh tom čoveku u Amuriju i sve mu ispričah, a on reče: ‘Ostani kod nas!’ Ja ostadoh kod tog čoveka koji, Boga mi, beše isti kao i njegovi drugovi.

Kod njega stekoh i malo imovine, nekoliko krava i ovaca. Zatim i tom čoveku dođe Božija odredba koja je došla i njegovim drugovima, pa kad mu se približi smrt, ja mu rekoh: ‘O dobri čoveče, živeo sam sa tim i tim, pa mi je preporučio da odem tom i tom, a on mi je preporučio da odem tom i tom, zatim mi je taj preporučio da idem kod tebe. Pa kome me preporučuješ i šta mi naređuješ da činim?’ On reče: ‘Sine moj! Boga mi, ja ne znam da je na celoj zemaljskoj kugli ostao ijedan čovek privržen veri kao što smo to mi bili. Međutim, primaklo se vreme u kojem treba da se u zemlji Arapa pojavi Božiji poslanik, koji će da propoveda čistu Ibrahimovu (Avramovu) veru. On će iz svog kraja da preseli u kraj pun palmi među kamenitim brdima. On će da ima znakove koji ne mogu da se sakriju: neće da jede milostinju, a ješće ono što mu se pokloni, između njegovih pleća biće beleg – pečat poslanstva. Pa ako ikako možeš da odeš u te krajeve, ti idi.’

Onda je i taj čovek umro, a ja u Amuriji ostadoh sve dok tuda ne naiđe grupa trgovaca iz Arabije iz plemena Kelb. Ja im rekoh: ‘Ako me povedete sa sobom u Arabiju, daću vam ove svoje krave i ovce.’ Oni prihvatiše, pa im ja dadoh sve što sam imao. Povedoše me sa sobom, a kada dođosmo u Vadil-kura – dolinu između Šama i Medine, izneveriše me i prodadoše me kao roba nekom Jevrejinu.

Tako ostadoh tu da ga služim, a videh i palme pa poželih da je to zemlja koju mi je prijatelj opisao, iako nisam bio siguran. Kod njega sam boravio sve dok ga jednom nije posetio njegov stričević iz plemena Benu Kurejza, pa me on otkupi i povede sa sobom. Odvede me u Jesrib, pa ja videh palme koje je spomenuo moj učitelj u Amuriji. Prepoznadoh Medinu tačno onako kako mi ju je on opisao, pa tako ostadoh u njoj.

U to vreme Verovesnik je pozivao narod u Mekki, ali ja o tome nisam ništa čuo jer sam bio prezauzet poslovima koje sa sobom nosi ropstvo. Ne prođe mnogo vremena, a Verovesnik preseli u Jesrib, a taj dan, tako mi Boga, ja beh na vrhu palme, gde sam obavljao posao za svog gospodara koji je u tom času sedeo ispod palme. Odjednom se pojavi njegov stričević koji mu reče: ‘Neka Bog pobije pripadnike plemena Evs i Hazredž, eno ih, Boga mi, svi se sakupili u Kuba’u oko čoveka koji je došao iz Mekke i tvrdi da je Božiji Poslanik.’ I samo što čuh njegove reči, mene obuze vrtoglavica i vrućina, pa se uplaših da ne padnem na svoga gospodara. Brzo se spustih sa palme govoreći čoveku: ‘Šta si to rekao?! Šta si to rekao?!’ Moj gospodar se razljuti, pa me silno ošamari govoreći mi: ‘Šta imaš ti sa tim čovekom?

Vrati se svome poslu!’ Rekoh: ‘Ništa, želeo sam samo da se uverim u ono što je kazao.’ Kod mene već beše ono što sam nabrao, pa kada nastupi noć, ja uzeh urme koje sam brao i zaputih se tamo gde je odseo Verovesnik. Dođoh kod njega i rekoh: ‘Čuo sam da si ti dobar čovek, a sa tobom su tvoji drugovi, stranci i potrebni. Evo ovo sam odvojio za milostinju, pa mislim da ste vi preči da vam to dam nego iko drugi.’ Onda mu pružih urme. On reče svojim drugovima: ‘Jedite!, a sam ništa ne uze niti pojede. Rekoh u sebi: ‘Ovo je prvi znak!’ Onda se vratih pa ponovo sakupih urmi, a kada se Verovesnik iz Kuba’ a premesti u Medinu otiđoh mu i rekoh: ‘Video sam da ti ne jedeš milostinju, pa sam ti ovo doneo kao poklon da te počastim’ On uze i pojede nekoliko urmi, naredi svojim drugovima pa jedoše i oni. Ja opet rekoh sam sebi: ‘Ovo je drugi znak!’ Kasnije sam došao Verovesniku, kada je on bio u Beki’il- Garkadu, groblje gde je ukopavao nekog od svojih drugova. Video sam kako sedi, a na njemu su bila dva ogrtača. Ja ga pozdravih, pa počeh da kružim oko njega ne bih li video pečat na njegovim leđima koji je spomenuo onaj čovek u Amuriji. Kada Verovesnik vide kako gledam u njegova leđa, shvati šta ja hoću, skinu ogrtač sa leđa, pa ja pogledah i videh pečat. Saznadoh da je on uistinu Božiji poslanik, pa počeh da ga ljubim plačući. On me upita: ‘Šta je sa tobom i ko si ti?’ Ja mu onda ispričah svu svoju priču od početka do kraja, kao što tebi ovo sada pričam, Ibn Abbase, što gaveoma zadivi (i začudi). Zažele da i njegovi drugovi to čuju od mene….“ (Beleži Ahmed)

U slična svedočenja, takođe možemo da svrstamo predaju koje se prenosi od Sevbana, štićenika Božijeg Poslanika, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, koji pripoveda:

„Stajao sam sa Božijim Poslanikom, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, pa je došao jedan jevrejski sveštenik i rekao: ‘Mir neka je nad tobom, Muhammede!’ Tada sam ga zgrabio i gurnuo da je malo falilo da padne. ‘Što si me gurnuo?’, upita me. Ja mu rekoh: ‘Zašto ne kažeš Božiji Poslaniče?!’ ‘Mi ga zovemo onim imenom koje mu je dala njegova porodica!, reče jevrej. Na to Božiji Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, reče: ‘Moje ime je Muhammed i zaista me je tim imenom nazvala moja porodica!’ Jevrej ga upita: ‘Došao sam da te nešto upitam.’ ‘Misliš li da ćeš da se okoristiš onim što ti odgovorim?, upita ga Poslanik. Reče: ‘Želim to da čujem svojim ušima!’ Božiji Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, pročeprka svojim štapom po zemlji, pa reče: ‘Pitaj!, a jevrej mu postavi pitanje: ‘Šta će da bude sa ljudima onda kada se zemlja u drugačiju promeni, a i nebesa?’ Božiji Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, odgovori: ‘Biće u mraku u blizini ćuprije!’ ‘Koja kategorija ljudi će prvo da bude nagrađena?, upita ga, a on mu odgovori: ‘Siromašni muhadžiri!’ Jevrej ga ponovo upita: ‘Koju zakusku će da imaju odmah po ulasku u Raj?’ ‘Dodatni deo na jetri kita, odgovori. ‘Koju hranu će da konzumiraju nakon toga?, upita, a Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, odgovori: ‘Zaklaće im se rajski bik, bik koji se hranio na rajskim rubovima.’ ‘Koje piće će uz to jelo da piju?, upita ga jevrej, a Poslanik reče: ‘Piće sa izvora koji se zove Selsebil.’ ‘Istinu si rekao!, reče, i nastavi: ‘Došao sam da te pitam o stvarima koje niko na čitavoj Zemlji ne poznaje, osim verovesnik, ili jedan, ili eventualno dva čoveka!’ ‘A da li ćeš od toga da imaš koristi?, upita ga Poslanik, a on odgovori: ‘Želim da čujem svojim ušima tvoj odgovor.’ Tada ga upita: ‘Došao sam da te upitam o detetu?’ Poslanik mu odgovori: ‘Seme muškarca je belo, a seme žene je žuto. Kada se spoje, ako muško seme pretekne žensko, biće muško dete, uz Božiju dozvolu, a ako pretekne žensko seme, dete će da bude žensko, uz Božiju dozvolu.’ Jevrej reče: ‘Istinu si rekao, ti si zaista verovesnik!’ Nakon toga je otišao, pa je Božiji Poslanik, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, rekao: ‘Sve o čemu me je pitao nisam znao sve dok me o tome nije Bog podučio!’“ (Beleži Muslim, 315)

Kada je El-Dželendiju, kralju Gassana, došao izaslanik Božijeg Poslanika, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, da ga pozove u islam, rekao je:

„Na ovo me, tako mi Boga, naveo nepismeni Verovesnik koji ne naređuje ništa što je dobro a da nije prva osoba koja to ne učini, niti zabranjuje išta što je štetno a da nije prva osoba koja ga se kloni. Kada pobedi, nije umišljen, kada bude pobeđen, ne ljuti se. On ispunjava dati ugovor i pridržava se svojih obećanja. Svedočim da je on verovesnik!“

Takođe i u El-Majurkijevoj priči, najveći hrišćanski učenjak u svome vremenu jasno svedoči o istinitosti Verovesnika, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim.

I Heraklije, vizantijski vladar, koji je osim toga bio i hrišćanski učenjak, posvedočio je Verovesnikovu, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, istinoljubivost.

Nakon navedenog, pogledajmo šta su naši savremenici kazali na ovu temu:

„Muhammed, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim, bio je pečat svih verovesnika i najveličanstveniji poslanik kojeg je Bog poslao da pozove ljude da obožavaju Boga…“ (Vašington Irving)[1]

„Najviše o čemu razmišljamo kada čitamo o islamskoj veri jeste ono što je posebno krasilo ličnost verovesnika Muhammeda, neka su Božiji blagoslov i mir nad njim. Upravo zbog toga sam odlučio da moje istraživanje prvo obuhvati valorizaciju njegove ličnosti i izveštaj o njegovom vaspitanju i ponašanju, ne bih li na taj način sa ovim istraživanjem pronašao novi argument o njegovoj istinoljubivosti i poverenju, što je, zapravo, stvar oko koje su se složili svi religijski istoričari i najveći pobornici hrišćanstva…“ (Henri de Kastris)[2]

„Da li ste ikada videli da lažov uspostavi i toliko proširi svoju veru? Lažov ne može kuću od čerpića da napravi, jer ako ne zna karakteristike kreča, maltera, zemlje i sličnog, onda ono što on gradi nije kuća, već obična hrpa šupljina i smesa raznih materijala. I ne može da se  očekuje da će ta kuća da ostatne uspravna na svojim temeljima čak dvanaest vekova i da će da je naseljavaju dve stotine miliona ljudi. Nasuprot, može da se očekuje da se ona iz temelja sruši i da joj traga nestane. Sa sigurnošću tvrdim da svaki čovek, ukoliko želi da ga njegovi sledbenici ne napuste, mora da se pridržava svih stvari u skladu sa prirodnim zakonima. Nevernici u njegovom vremenu nisu bili u stanju da rašire laž iako su je toliko ukrašavali da drugi o njoj pomisle da je sušta istina. Nemoguće je bilo da obmanu tolike ljude – narode i čitavu zajednicu – sa tolikim zabludama…“ (Tomas Karlyle)

Karlyle je takođe rekao:

„Velika je sramota za svakog da, u ovom dobu, sluša kvalifikacije da je islam lažna vera i da je Muhammed varalica i lažov. Moramo da se suprotstavimo ovim besmislenim i sramotnim izmišljotinama, jer misija koju je ispunio taj Poslanik, još uvek je, dvanaest vekova posle, svetiljka vodilja za stotine miliona ljudi koje je Bog stvorio kao što je i nas stvorio. Zar neko misli da je ova vera, po kojoj žive i umiru neprebrojivi milioni ljudi, laž i prevara!? Što se mene tiče, ne mogu sebi nikada da dopustim takvo razmišljanje! Pa, zar da se tzv. ‘laž i prevara’ na ova ovaj način podvale Božijim stvorenjima i da budu ovako prihvaćeni? Onda su ljudi ništa drugo do pravi bezumnici i ludaci, a njihov život obična je igra i besmislenost. Bolje je bilo da nisu ni stvoreni!“

Osim ovih, postoje još mnogobrojna iskrena svedočenja koja sam namerno izostavio vodeći se nastojanjem da budem koncizan.

 

[1] Američki orijentalista koji je pokazao veliko interesovanje za istoriju muslimana iz Andaluzije.

[2] Starešina francuske armije, rođen 1850., a umro 1927.

Odlomak iz knjige: „Neporecivi argumenti o istinitosti poslanstva Muhammeda mir nad njim“. 

http://islamhouse.com/sr/books/2786508/

Pogledaj takođe

Odgovornost – obavezna vrlina!

    Poslanik Muhammed, mir nad njim, je ljudima dao odgovornosti shodno njihovom stanju i …

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *